Пређи на садржај

Пређи на садржај

Борба за преживљавање Библије

Борба за преживљавање Библије

Поглавље 2

Борба за преживљавање Библије

Постоје многи докази да је Библија заиста Реч Божја. Сваки доказ за себе је већ уверљив, али ако се сакупе сви заједно, онда су необориви. У овом и у следећем поглављу позабавићемо се низом чињеница које се односе на историју настанка Библије. Заиста се граничи са чудом то што је ова изванредна књига преживела све до данас. Размотри сам чињенице.

1. Наброји неке појединости у вези Библије.

БИБЛИЈА је више него само књига. Она је драгоцена библиотека од 66 књига, од којих су неке само кратке, док су друге прилично дугачке. Оне садрже законе, пророчанства, историју, поезију, савет и још много тога. Вековима пре рођења Христа верни Јевреји, или Израелци, написали су првих 39 књига — углавном на хебрејском језику. Овај део се често назива Стари завет. Последњих 27 књига написали су хришћани на грчком и уопште су познате као Нови завет. Као што произилази из доказа који су садржани у њима и најстаријих предања, ових 66 књига било је писано у раздобљу од преко 1 600 година. С тим је започето кад је Египат био доминирајућа сила, а завршено кад је Рим господарио светом.

Само Библија је надживела време

2. (а) У каквом се положају налазио Израел када се започело с писањем Библије? (б) Која друга писана дела потичу из те епохе?

2 Пре више од 3 000 година, кад је започето с писањем Библије, Израел је био само мала нација међу многим на Блиском истоку. Њихов Бог је био Јехова, док су околне нације обожавале збуњујуће мноштво богова и богиња. У оно доба Израелци нису били једини који су састављали религиозну литературу. И други народи су поседовали писана дела која су одражавала њихову религију и њихове националне вредности. Тако су, на пример, акадски еп о Гилгамешу из Месопотамије и Рас Шамра епови на угаритском (језику који се пре говорио у подручју које се данас налази у северној Сирији) били несумњиво врло популарни. У обухватну литературу оног времена спадала су и дела као што су Опомене Ипу-вера и Пророчанство Нефер-рохуа на египатском, химне различитим божанствима на сумерском и пророчанска дела на акадском.⁠1

3. Шта чини да је Библија различита од друге религиозне литературе која је настала на Блиском истоку у исто време?

3 Сва ова дела с Блиског истока доживела су исту судбину. Пала су у заборав, и чак се језици на којима су била написана више не говоре. Тек су последњих година археолози и филолози сазнали за њихово постојање и одгонетнули их. Насупрот томе, прве написане књиге хебрејске Библије остале су очуване све до нашег времена и још се увек доста читају. Понекад научници тврде да се хебрејске књиге Библије темеље на извесним древним литерарним делима. Међутим, чињеница да је ова литература највећим делом пала у заборав, док је хебрејска Библија надживела време, показује да је Библија сасвим другачија.

Чувари Речи

4. Који велики проблеми Израелаца су могли опстанак Библије да ставе у питање?

4 Да не буде неспоразума: Гледано с људског становишта, даљњи опстанак Библије није нипошто било нешто само по себи разумљиво. Групе које су учествовале на њеном излажењу морале су да се суоче с толико великим потешкоћама и толико огорченим отпором да је преживљавање ове књиге све до наших дана заиста вредно пажње. У годинама пре Христа Јевреји који су записивали Хебрејске списе (”Стари завет“) били су припадници једне релативно мале нације. Имали су несигурну егзистенцију између моћних држава које су се међусобно надметале за превласт. Израел се за свој опстанак морао борити против читавог низа народа, тако на пример против Филистејаца, Моавићана, Амонејаца и Едомејаца. У времену кад су Јевреји били подељени у два краљевства, окрутно асирско царство једноставно је прегазило северно краљевство, а Вавилонци су разорили јужно краљевство и одвели људе у заробљеништво, из ког се 70 година касније само мали остатак вратио у домовину.

5, 6. Који су покушаји, који су угрозили постојање Хебреја као народа, били предузети?

5 Чак постоје извештаји о покушајима истребљења целокупног народа Израела. У данима Мојсија један фараон је наредио убијање свих новорођених дечака. Да је овај налог био извршен, хебрејски би народ престао да постоји (Излазак 1:15-22). Много касније, кад су Јевреји дошли под персијску власт, њихови непријатељи су припремили заверу да се прихвати закон чија је сврха била да се они униште (Естер 3:1-15). Осујећење овог плана још се дан-данас слави јеврејском славом Пурим.

6 Када су затим Јевреји постали подложни Сирији, краљ Антиох IV покушао је свим силама да хеленизује нацију, тако што је хтео да их присили да прихвате грчке обичаје и обожавају грчке богове. Ни он није имао успеха. Уместо да буду избрисани или асимилирани, Јевреји су преживели, док је с друге стране већина околних народних група једна за другом нестајала са светске позорнице. И Хебрејски списи Библије преживели су са Јеврејима.

7, 8. Како је опстанак Библије био угрожен прогонствима хришћана?

7 Хришћани који су записивали други део Библије (”Нови завет“) били су такође угњетавана група. Њихов вођа, Исус, био је погубљен као обичан злочинац. У првим данима после његове смрти јеврејске вође у Палестини покушале су да их потисну. Кад су хришћани однели своју веру у друге земље, Јевреји су их прогањали, покушавајући да их спрече у њиховом мисионарском делу (Дела 5:27, 28; 7:58-60; 11:19-21; 13:45; 14:19; 18:5, 6).

8 У данима Нерона изменио се и почетно толерантни став римских власти. Тацит се хвалио да злобни цар за хришћане држи у приправности ”најодабранија мучења“. Од оног времена, бити хришћанин представљало је капитални злочин.⁠2 Године 303. н. е. * император Диоклецијан директно је деловао против Библије. У настојању да истреби хришћанство наредио је спаљивање свих Библија хришћана.⁠3

9. Шта би се догодило да су акције истребљења против Јевреја и хришћана биле успешне?

9 Ове акције угњетавања и истребљења биле су права претња за опстанак Библије. Да су Јевреји прошли као Филистејци и Моавићани или да су настојања јеврејских и римских власти у истребљењу хришћанства била успешна, ко би написао и сачувао Библију? Срећом, чувари Библије — најпре Јевреји, потом хришћани — нису били избрисани, и Библија је преживела. Постојала је, међутим, једна даљња озбиљна претња, истина не опстанку Библије, али бар њеној потпуности.

Грешке кроз преписивање

10. Како је Библија била првобитно сачувана?

10 Многа већ споменута дела старине која су полако падала у заборав била су уклесана у камен или утиснута на трајне глинене плоче. Али, не и Библија. Првобитно је била писана на папирусу, или пергаменту — знатно трошнијим материјалима. Зато су рукописи написани од изворних писаца давно нестали. Како је онда Библија остала сачувана? Небројене хиљаде копија биле су мукотрпно писане руком. То је пре открића штампарске вештине био уобичајени поступак умножавања књига.

11. Шта је неизбежно кад се рукописи преписују руком?

11 Преписивање руком, међутим, скрива једну опасност. Sir Frederic Kenyon чувени археолог и директор Британског музеја објаснио је: ”Још није створен људски мозак и људска рука који би били у стању апсолутно без грешке да препишу једно дугачко дело... Морале су се сигурно поткрасти грешке.“⁠4 Кад су се у неки рукопис увукле грешке, биле су понављане кад је тај рукопис опет служио као узорак за даљње копије. Пошто су у току дугачког временског раздобља начињени многи преписи, поткрале су се бројне грешке.

12, 13. На коме је лежала одговорност да сачува текст Хебрејских списа?

12 Како можемо, упркос томе што је Библија била преписивана на хиљаде пута, да знамо да тиме није потпуно измењена? Па, осмотримо случај хебрејске Библије, ”Старог завета“. Кад су се Јевреји у другој половини шестог века пре н. е. вратили из вавилонског ропства, једна група хебрејских научника, такозвани соферими — ”књижевници“ — постали су чувари хебрејског библијског текста, и њихова је одговорност била да копирају ове Списе за употребу код јавног и приватног обожавања. Имали су најбоље мотиве и били су стручњаци; зато је њихов посао био врхунског квалитета.

13 Наследници соферима били су масорети, који су деловали од седмог до десетог века н. е. Њихово име је изведено из хебрејске речи која значи ”традиција“ и углавном су и ови преписивачи били задужени да сачувају традиционални хебрејски текст. Масорети су с највећом темељитошћу приступали послу. Преписивач је као основу смео да употребљава заиста аутентичан примерак и ништа није смео да записује из сећања. Морао је да провери свако слово пре него што га је записао.⁠5 Професор Norman K. Gottwald уз то примећује: ”Нешто од пажљивости с којом су извршавали своје задатке долази до изражаја у рабинском захтеву да су сви нови рукописи морали да се провере, а примерци с грешкама одмах униште.“⁠6

14. Које откриће је потврдило тачно преношење библијског текста преко соферима и масорета?

14 Колико је тачно било преношење текста преко соферима и масорета? До године 1947. једва је било могуће да се одговори на ово питање, пошто су најстарији потпуни хебрејски рукописи који су стајали на располагању потицали из десетог века н. е. Међутим, 1947. у пећинама близу Мртвог мора пронађени су фрагменти јако старих рукописа. Међу њима су се налазили делови књига хебрејске Библије. Неки фрагменти датирају из времена пре Христа. Научници су их упоређивали с расположивим хебрејским рукописима да би испитали тачност преношења текста. Шта је показало ово упоређивање?

15. (а) Шта је показало упоређивање Исаијиног свитка с Мртвог мора с масоретским текстом? (б) Какав закључак би требало извући из чињенице што неки рукописи пронађени на Мртвом мору показују извесне варијације у тексту? (Види фусноту.)

15 Међу најстаријим откривеним делима се налази целокупна библијска књига Исаије, а сагласност овог текста с масоретским библијским текстом који нам данас стоји на располагању, зачуђујућа је. Професор Millar Burrows пише: ”Многе разлике између [тада откривеног] свитка Исаије св. Марка и масоретског текста могу се објаснити грешкама у преписивању. Изузев тих грешака, у потпуности се на зачуђујући начин све поклапа с текстом средњовековних рукописа. Ова сагласност једног толико старијег рукописа пружа сведочанство које нас уверава да је пренесени текст углавном тачан.“⁠7 Професор Burrows још додаје: ”Зачуђујуће је да је текст кроз једно хиљадугодиште претрпео тако мало промена.“ *

16, 17. (а) Зашто можемо бити сигурни да је текст Хришћанских грчких списа остао неизмењен? (б) Шта је посведочио Sir Frederic Kenyon у вези текста Грчких списа?

16 Преписивачи дела Библије који су писали хришћани на грчком, такозваног Новог завета, били су у поређењу с добро школованим професионалним соферимима обдарени аматери. Упркос претњи казне од стране државе, извршавали су свој посао, схватајући га врло озбиљно. А два разлога нам гарантују да данас имамо текст који је у суштини исти као онај који су записали изворни писци. Као прво, располажемо рукописима који су много ближе времену записивања него што је то случај с хебрејским делом Библије. Томе на пример припада један фрагменат Јовановог еванђеља који потиче из прве половине другог века. Настао је за мање од 50 година након што је Јован по свој прилици написао своје еванђеље. Као друго, већ сам број рукописа који су надживели време пружа пажње вредан доказ за веродостојност текста.

17 Ово потврђује и Sir Frederic Kenyon: ”Не може се довољно нагласити да је текст Библије у суштини поуздан. То се посебно односи на Нови завет. Број рукописа Новог завета, из раних превода и из цитата узетих одатле код најстаријих писаца Цркве, толико је велики да је практично сигурно права верзија сваког сумњивог одломка остала сачувана у неком од ових античких извора. То се не може рећи ни за коју другу стару књигу у свету.“⁠10

Народи и њихови језици

18, 19. Како је дошло до тога да Библија није остала само на језицима на којима је првобитно написана?

18 Језици на којима је Библија била првобитно написана такође су, дугорочно гледано, били препрека за њен опстанак. Првих 39 књига било је претежно написано на хебрејском, језику Израелаца. Али, хебрејски никада није био надалеко раширен. Да је Библија остала само на том језику, могла би да врши утицај само на јеврејски народ и на мали број странаца који су знали да читају хебрејски. Међутим, у трећем веку пре н. е. започето је, за Хебреје који су живели у Александрији (Египат), превођење хебрејског дела Библије на грчки. Грчки је у оно време био међународни језик. На тај је начин хебрејска Библија постала лако доступна не-Јеврејима.

19 У време настајања другог дела Библије грчки језик је био још увек јако раширен, тако да је последњих 27 књига Библије било написано на том језику. Али, није свако разумео грчки. Зато је већ убрзо како хебрејски тако и грчки део Библије био преведен на уобичајене језике ондашњег времена, као што су сирски, коптски, арменски, георгијански, готски и етиопски. Службени језик Римског Царства био је латински, и настало је толико мноштво латинских превода да је морао бити издат налог за ”ауторизовани превод“. Исти је био завршен око 405. године н. е. и постао је познат као Вулгата (што значи ”раширен“ или ”уобичајен“).

20, 21. Које препреке опстанку Библије су постојале и зашто су биле савладане?

20 На тај је начин Библија упркос многим препрекама остала сачувана све до првих векова н. е. Они који су је умножавали били су презрена и прогањана мањина која је водила тежак живот у непријатељском свету. Библија је преписивањем могла јако да се измени, али то се није догодило. Штавише, избегла је опасности да буде доступна само људима који су говорили одређеним језицима.

21 Зашто је Библији опстанак био толико отежан? У Библији пише: ”Сав свет лежи у власти злога“ (1. Јованова 5:19NW). С обзиром на то, требало је рачунати с непријатељским ставом света према објављивању истине, а тако је и било. Али, како је Библија могла надживети време, кад је толико много литературе чије постојање није на тај начин било угрожено пало у заборав? Библија и на то даје одговор. Она каже: ”Али реч Јеховина траје заувек“ (1. Петрова 1:25NW). Ако је Библија заиста Реч Божја, ниједна људска сила не може је уништити. А управо се то обистињавало све до нашег 20. века.

22. До каквих је промена дошло почетком четвртог века н. е.?

22 Међутим, у четвртом веку н. е. догодило се нешто што је изазвало нове нападе на Библију и што је снажно утицало на ток европске историје. Само десет година после Диоклецијановог покушаја да уништи све примерке Библије, изменила се царска политика и ”хришћанство“ је било службено признато. Дванаест година касније, 325. н. е., један римски цар је председавао ”хришћанском“ концилу у Никеји. Зашто би такав наизглед повољан развој догађаја требало да се покаже као опасан за Библију? Одговор ћемо добити у следећем поглављу.

[Фусноте]

^ одл. 8 У овој књизи ће се уместо ”пре Христа“ и ”после Христа“ употребљавати тачније ознаке ”пре н. е.“ и ”н. е“.

^ одл. 15 Нису се сви рукописи пронађени на Мртвом мору тако тачно слагали с преживелим библијским текстом. Неки су показивали прилично много варирања у тексту. Међутим, ова одступања не значе да је битно значење текста било измењено. Према Patricku W. Skehanu с Католичког универзитета Америке, код већине се ради о ”преради [библијског текста] на темељу његове властите унутарње логике, тако да по облику постаје обухватнији, али по садржају остаје исти... Основни став је високо поштовање текста који се сматра светим, став објашњавања Библије Библијом, и то једноставним преношењем њеног текста (како бисмо ми то означили).“⁠8

Један други коментатор додаје: ”Упркос свим неизвесностима, битна чињеница остаје да текст који нам је данас на располагању представља тачне речи аутора, од којих су неки живели пре скоро три хиљаде година, и не треба због било каквих измена текста гајити озбиљне сумње у важност коју порука Старог завета има за нас.“⁠9

[Питања за разматрање]

[Оквир на 19. страни]

Добро утврђени текст Библије

Да бисмо увидели колико је текст Библије добро утврђен, треба га само упоредити с другом литературом која је дошла до нас из антике, на пример с класичним списима Грка и Римљана. Уствари, највећи део ове литературе је био написан после Хебрејских списа. Нема извештаја о покушајима истребљења Грка или Римљана, нити је требало да се њихова литература очува кроз прогонство. Али, погледајмо шта каже професор F. F. Bruce:

”Од Цезаровог Галског рата (написаног између 58. и 50. пре Христа) постоји неколико рукописа, али само девет или десет је добро, а најстарији је био написан око 900 година после Цезара.

Од 142 књиге Римске историје од Ливија (55. пре Христа до 17. после Христа) само је 35 књига сачувано. Оне су нам познате из не више од 20 рукописа који су од неке важности, али од којих само један (који садржи фрагменте књига III-VI) потиче из 4. века.

Од 14 књига Историје од Тацита (око 100. године пре Христа) само четири и по су преостале. Од 16 књига његових Анала, десет их је сачувано у потпуности, а две делимично. Текст још данас постојећих делова његова два велика историјска дела ослања се само на два рукописа, од којих један потиче из 9. а други из 11. века...

Тукидидова хисторија (око 460-400. пре Хр.) позната нам је из осам рукописа и из неколико папирусних фрагмената. Најранији манускрипт спада у 9. век после Христа, а неколико остатака папируса датира с почетка хришћанског раздобља.

Исто вреди и за Херодотову хисторију (око 488-428. пре Хр.). Међутим, ниједан класични филолог не би дошао на помисао да посумња у аутентичност Херодота или Тукидида зато што су најранији употребљиви рукописи њихових дела млађи за више од 1 300 година од оригинала“ (The Books and the Parchments, страница 180).

У поређењу с тим, на располагању је на хиљаде рукописа различитих делова Библије. А постоје рукописи Хришћанских грчких списа који су настали за мање од стотину година после писања оригиналних књига.

[Слика на 13. страни]

Хебреји су били само мали народ, стално угрожаван од већих нација. Овај антички рељеф приказује како Асирци одводе неке Хебреје у заробљеништво

[Слика на 14. страни]

Пре открића штампарске вештине Библија је била преписивана руком

[Слика на 16. страни]

Нерон је прогласио за капитални злочин то што је неко хришћанин

[Слика на 21. страни]

Проучавање свитка Исаије с Мртвог мора показало је да је књига Исаије остала практично непромењена кроз временско раздобље од 1 000 година

[Слика на 23. страни]

Настојања цара Диоклецијана да истреби Библију била су безуспешна