Фасцинантна посета Олимпијском националном парку

ПОШТО сам одрастао близу планине Олимп на југу Европе, природно је што су ме занимали олимпијски квалитети једног полуострва које се са ивице Северне Америке простире хиљадама километара у Пацифик. Опаска једног пријатеља да у том удаљеном подручју— око 8 000 километара северозападно од Амазона — има умерених кишних шума, била је довољна да ме привуче Олимпијском националном парку.

Мало истраживање пре посете открило је да је тај парк површине 350 000 хектара, смештен на северозападном углу Сједињених Држава у држави Вашингтон, фасцинантан низ природних чуда. Овде, испод пацифичке измаглице која обавија обалу и шуме, човек може пронаћи велико дрвеће, разуђену обалу и једну од највлажнијих клима на свету. Овај парк с високим планинама које су покривене снегом, преплављен је глечерима који се полако померају и има кишне шуме тако тајновите и мрачне попут било које кишне шуме у подручју Амазона.

Године 1788, један енглески капетан је највиши врх — који досеже висину од скоро 2 500 метара — назвао Олимп, по легендарном пребивалишту митолошких грчких богова. Да би се очувала ова неукротива дивљина, 1938. је основан Олимпијски национални парк.

Кишне шуме у Северној Америци?

Једног пријатног јесењег јутра, Мајк, један мештанин и наш водич, чекао је моју супругу и мене у управној згради парка у Порт Анђелесу. Мајк, висок човек широких плећа, поноси се када посетиоцима као што смо ми показује богатства кишне шуме. „Кишне шуме су можда најчуднији феномен Олимпијских планина“, рекао је са очевидном живахношћу. „Тај термин се обично везује за тропске шуме. Ове које ми овде имамо убрајају се у не тако велике кишне шуме које постоје на умереним географским ширинама.“ Када сам га замолио за објашњење, Мајк се показао као брз математичар: шуме се хране невероватно великом количином падавина на западним обронцима Олимпијских планина, а количина тих падавина годишње износи око 200 центиметара близу обале, и око 400 центиметара па и више дуж речних долина и у подножју. У три долине се налази највећи део кишних шума: то су долине река Хоу, Квитс и Квинолт.

Наши кораци су пригушени скоро пола метра дебелим слојем труле вегетације која покрива земљу. Густина дрвећа задржава ветар и чак се и киша која овде тако често пада филтрира и до тла доспева у виду зелене измаглице. На шумском тлу сунчеви зраци допиру до нас само у виду танких, нејасних праменова. Најнежнији цвркут птица звучи тако снажно, а понеки јелен који пројури између маховином обраслих стабала личи на смеђе сенке.

Тамо где дрвеће ниче из дрвећа

Пошто је покривач од труле вегетације толико густ, ретко се деси да семење добије прилику да никне — због тога већина највишег дрвећа у шуми ниче из трупаца. То је пало, иструлило дрвеће које делује као плодни домаћин семењу које падне на њега. Није необично видети како неколико великих стабала расте у реду дуж једног палог великог дрвета, и таква пала дебла су одговорна за повремену појаву колонада дрвећа — као да их је неко пажљиво засадио у редовима.

 Док иза себе остављамо утабане стазе и пењемо се уз Олимпијске планине, шума се мења, са изузетно високим пацифичким сребрним и алпским јелама, које овде преовладавају. Олимп на својим падинама има 7 глечера с ледом који је на неким местима дебео и до 300 метара, а у брдима има још преко 50 глечера.

Раштркани врхови и венци оковани ледом

Калорије које су сагореле на том напорном излету морају да се надокнаде. Тако смо следећи дан започели са обилним доручком у једном малом ресторану у Порт Анђелесу. Арлин, наша пријатељски расопложена конобарица, није била толико одушевљена кишом у том подручју колико снегом. Тврдила је да, ако не посетимо више обронке који се простиру према источним, снегом покривеним деловима парка, нећемо видети ништа од чуда Олимпијских планина.

Док смо ишли путем источно од Порт Анђелеса ка Парку јелена, ускоро смо се нашли на углавном стрмом, неасфалтираном путу с низом оштрих завоја. Били смо награђени величанственим погледом и на север и на југ, преко пролаза Хуан де Фука до острва Ванкувер и према узвишеном леденом срцу Олимпијских планина. На планинским пропланцима могли смо видети много јелена и неке нежне биљке које не расту нигде другде на планети, међу којима су Campanula piperi и Viola fletti.

Онда смо дошли на Оркански гребен. Није тешко разумети зашто је пут који води до њега популарна планинска стаза у парку. То је добар пут који почиње близу управне зграде парка, а завршава се на надморској висини од 1 755 метара с цветним пропланцима који се налазе на самој ивици Олимпијских планина. Планине се одатле протежу у даљину ка југу, с низом снежних врхова и с глечерима који испуњавају долине између њих. Док смо посматрали пејзаж, са запада су брзо надолазиле масе густих облака.

Кад се с пропланака повуче снег, најпре бујају љиљани, а током следећа три месеца процвета разнобојно цвеће. Иза понеког јелена који брсти могу се видети величанствене планине и понекад се могу запазити планинске козе које као да лебде по стрмим литицама изнад пута.

Таласи Пацифика који запљускују обалу

До најбољих плажа на Олимпијским планинама лакше је доћи пешице него колима. Пешачећи кроз шуме од града Форкса на истоку, стигли смо до плажа с барама које  је плима оставила за собом, а које су биле пуне бескрајно фасцинантног морског живота. Иза Тивитове главе набасали смо на Гробље џинова, збуњујуће формације изобличених стена близу обале које огромне таласе Пацифика претварају у пену. Снажни ветрови који долазе с мора готово су до земље савили дрвеће дуж ових обала. Док смо по јаком ветру ходали обалом били смо окружени прелепо обликованим дрвећем и глатко исполираним камењем које је нанела вода.

Оно што смо доживели у Олимпијском националном парку за нас је углавном представљало једно бескрајно искуство у неукроћеној дивљини. То нас је испунило страхопоштовањем према Створитељу, јер „у његовој су руци дубине земље и његове су висине гора, његово је море, он га је створио, његова је и суха земља, његове су је руке начиниле“ (Псалам 95:4, 5) — Приложено.

[Оквир на 25. страни]

Откуд толико падавина?

Влагом засићени облаци које топла пацифичка обалска струја тера на копно, приморани су да се подигну због висине Олимпијских планина. Облаци се приликом подизања хладе и влага коју носе се кондензује у крупне капи кише или у снег. Тако на западну страну планина годишње падне и до 350 центиметара падавина. На планину Олимп падне око 500 центиметара падавина, углавном у облику снега. Међутим, земља на источној страни лежи у ономе што је познато као заклон од кише и остаје релативно сува.

[Мапа на 22. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ПАЦИФИК

КАНАДА

САД

ОЛИМПИЈСКИ НАЦИОНАЛНИ ПАРК

 [Слике на 23. страни]

Ледом окована планина Олимп спушта се у кишну шуму Хоу

[Слика на 23. страни]

Језеро Хоум у горњем делу долине реке Данџанес

[Слике на 24. страни]

На планинским пропланцима има много јелена и јединствених биљака, као што је Viola fletti

[Слика на странама 24, 25]

Обала Калалок на Пацифику

[Слика на 25. страни]

Водопади Сол Дук

[Слика на 25. страни]

Дрвеће које је нанела вода на плажу Риалто