Vrati se na sadržaj

18. NOVEMBAR 2016.
RUSIJA

Ekskluzivni intervjui: Stručnjaci objašnjavaju: Rusija zloupotrebljava zakon o ekstremizmu da bi zabranila Jehovine svedoke

Ekskluzivni intervjui: Stručnjaci objašnjavaju: Rusija zloupotrebljava zakon o ekstremizmu da bi zabranila Jehovine svedoke

Ovo je prvi deo trodelne serije članaka.

Ruske vlasti žele da ukinu pravno telo Jehovinih svedoka u Rusiji na osnovu optužbi za „ekstremističke aktivnosti“, što bi značilo da bi Jehovini svedoci bili zabranjeni u celoj državi. Svedoci ulažu žalbe na optužbe koje su im upućene, a ujedno traže i da se preispita zakonitost pretnje njihovoj podružnici u Rusiji.

Povodom slučaja Svedoka, kao i načina na koji se Rusija bori protiv „ekstremizma“, urađeni su ekskluzivni intervjui s uvaženim stručnjacima na polju religije, politike i sociologije, kao i stručnjacima koji objašnjavaju prilike u nekadašnjem Sovjetskom Savezu i u zemljama koje su nastale nakon njegovog raspada.

Da li, po vašem mišljenju, nenasilne verske grupe poput Jehovinih svedoka treba proglasiti „ekstremističkim“ i zabraniti ih širom Rusije?

„Ne. Po mom mišljenju, apsurdno je i neshvatljivo posmatrati Jehovine svedoke kao ’ekstremiste‘“ (Profesor Vilijam Bauring, profesor prava, direktor LLM/MA u oblasti ljudskih prava, pravni fakultet Berkbek, Univerzitet u Londonu; član advokatskih udruženja Middle Temple i Gray’s Inn, Velika Britanija).

„Na osnovu onoga što sam lično saznala proučavajući način života Jehovinih svedoka u Rusiji, potpuno sam uverena da je to jedna miroljubiva organizacija s dugom istorijom postojanja u Ruskoj Federaciji [više od 100 godina]. Ti vernici nemaju nikakve veze sa ekstremizmom. Pa ipak, iz neobjašnjivih razloga, sudovi proglašavaju ove vernike ekstremistima, baš kao i uhapšene teroriste, i to samo na osnovu toga što se okupljaju i održavaju svoju versku službu, razgovaraju o Bibliji i pevaju pesme u čast Bogu“ (Dr Ekaterina Elbakjan, profesor sociologije i menadžmenta društvenih odnosa, Moskovska akademija za rad i društvene odnose; članica Evropske asocijacije za studije religije; glavni urednik sledećih izdanja na ruskom: Westminster Dictionary of Theological Terms, Study of Religion, i Encyclopedia of Religions, Rusija).

„Sudski procesi protiv Svedoka otkrili su dve glavne odlike nove politike prema religiji u dvehiljaditim: prvo, to je politika ksenofobije i povezana je sa odbojnošću prema uticajima sa Zapada. Drugo: optužbe protiv Svedoka se temelje na anti-religijskim stereotipima i argumentima koji su nasleđeni iz doba Sovjetskog Saveza. Sve sudske procese vođene protiv Jehovinih svedoka karakterišu ovi propusti i metode obračunavanja s ’netradicionalnim‘ komunistima“ (Dr Roman Lunkin, direktor Centra za religije i društvo na Evropskom institutu ruske akademije nauka u Moskvi, predsednik Unije eksperata za religiju i pravo, Rusija).

„Najveći problem kod verske politike koju Rusija vodi jeste postepeno stvaranje anti-religijskog, represivnog državnog aparata koji ima cilj da propiše i ograniči aktivnosti vernika. Pod tim ne mislim samo na nove zakone protiv ekstremizma i prozelitizma već i na zloupotrebu moći na izvršnom i lokalnom nivou. Takav aparat se često koristi protiv miroljubivih grupa koje se podlažu zakonu“ (Dr Dmitri Uzlaner, stručni saradnik, Moskovska škola za društvene i ekonomske nauke; glavni urednik publikacije State, Religion and Church, Rusija).

„Samo zato što Jehovini svedoci smatraju Boga vrhovnim autoritetom, vlasti ih ne vole i zato žele da ih zabrane. Odluka o Jehovinim svedocima je već doneta: Oni ne smeju postojati u Rusiji. Sudovi samo treba da je ozakone“ (Dr Ljudmila Filipovič, profesor, direktor Odeljenja za istoriju religije i proučavanje religije na Filozofskom institutu Nacionalne akademija nauka, potpredsednica Ukrajinske asocijacije za istraživanje religije, Ukrajina).

„Primenjivati isti pristup i iste metode koji se koriste protiv grupa koje zagovaraju nasilje i versku mržnju s terorističkim namerama na nenasilni verski pokret u čijoj prošlosti nije zabeleženo nikakvo nasilje, pokret koji je posvećen pacifističkim idejama, nije samo ekstremno već se za takav stav ne može pronaći nikakvo racionalno opravdanje. Svaka vlada u svetu danas ima mnogo ozbiljnije probleme kojima treba da se bavi nego što je borba protiv apolitične grupe Jehovinih svedoka koji u miru čekaju dolazak Božjeg Kraljevstva“ (Dr Ringo Ringve, savetnik za verska pitanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova u Estoniji; vanredni profesor na komparativnim studijama religije na Teološkom institutu estonske evanđelističke luteranske crkve, Estonija).

„Rusija nije jedina zemlja koja ima zakone protiv ekstremizma. Termin je sam po sebi neodređen i proizvoljan. Nisam advokat, ali bih više voleo da takvi zakoni budu jasni kada je u pitanju ekstremizam i ono što zakon Velike Britanije definiše kao podsticanje na nasilje. Ruski zakoni u praksi izgledaju kao zakoni protiv stavova koje trenutna vlast iz bilo kog razloga može smatrati nepoželjnim. Primena tih zakona na Jehovine svedoke očigledno potpada u tu kategoriju. Koliko ja znam, ne postoji slučaj da su Jehovini svedoci podsticali na nasilje. Baš suprotno“ (Ser Endru Vud, saradnik na ruskom i evroazijskom programu Kraljevskog instituta za međunarodne poslove; bivši ambasador Velike Britanije u Rusiji [1995-2000], Velika Britanija).

„Ništa od onoga što znam o Jehovinim svedocima ne bi me navelo na pomisao da u njihovoj tradiciji ima nečeg nasilnog“ (Dr Džejms Kristi, profesor teologije, direktor Instituta za versku i globalnu politiku Rid, profesor katedre za master studije bogoslovije u Centru za teološke studije na Univerzitetu Vinipeg; predsedavajući projekta Ploughshares na fakultetu Konrad Grebel, Univerziteta Vaterlu, Kanada).

„Postoji više problema kada su u pitanju zakoni koji se primenjuju na Jehovine svedoke. Tu se radi o ozbiljnom ograničavanju verske slobode, što je povreda [Univerzalne] Deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, posebno člana 18, koji konkretno govori o pravu na ispovedanje vere, nasamo ili u grupi. Reč ’ekstremista‘ je neodređena. U početku se odnosila na organizacije koje su počinile terorizam i nasilje. Jehovini svedoci se ni na koji način ne uklapaju u ovu definiciju jer su oni protiv rata i bilo kakvog nasilja. Koliko ja razumem ruski zakon definiše taj termin kao ’podsticanje na rasne, etničke ili verske sukobe‘, što se opet nikako ne može primeniti na Jehovine svedoke. Oni su međunarodna organizacija koja obuhvata ljude svih rasa i jezika“ (Dr Džordž Krisides, bivši šef katedre za proučavanje religije na Univerzitetu Vulvehempton; honorarni saradnik na komparativnim studijama religije na Univerzitetu Sv. Džon u Jorku i na Univerzitetu Birmingem, Velika Britanija).

„Po mom mišljenju, ruski zakoni o verskom ekstremizmu i njihova primena na Jehovine svedoke i druge verske grupe predstavlja najgori primer procesa sekuritizacije religije i religiozne slobode, koji se u blažim oblicima pojavljuje i u drugim evropskim zemljama. Postoje dve veoma zabrinjavajuće stvari kada su u pitanju ti zakoni oni omogućavaju državi da se u velikoj meri meša u doktrinarna pitanja i unutrašnju organizaciju verske zajednice i podstiču na diskriminaciju među verskim zajednicama“ (Dr Silvio Ferari, počasni predsednik Međunarodnog konzorcijuma za proučavanje prava i religije; glavni urednik časopisa Oxford Journal of Law and Religion, jedan od osnivača Evropskog konzorcijuma za istraživanje crkve i države, profesor prava, religije i kanonskog prava na Univerzitetu u Milanu, Italija).

„Iskoristiti zakon o ekstremizmu da bi se zabranila nenasilna grupa poput Jehovinih svedoka predstavlja očiglednu zloupotrebu nejasnog zakona. Zbog toga što tužioci i sudovi tako uopšteno definišu ’ekstremizam‘ svaka religija može biti optužena za ekstremizam. S obzirom da niko ne tvrdi da Jehovini svedoci predstavljaju ikakvu značajnu pretnju, zabraniti ih predstavlja kršenje ruskog Ustava i međunarodnog prava“ (Profesor Elizabet Klark, zamenica direktora, regionalni savetnik za Centralnu i Istočnu Evropu, Međunarodni centar za studije prava i religije, Univerzitet Brigam, Sjedinjene Američke Države).

„Ako se ’ekstremizam‘ tako slobodno tumači kao sve što nije tradicionalno i pravoslavno, onda se taj termin može primeniti na mnogo toga. Primenjivati zakon toliko široko da obuhvati i Jehovine svedoke pokazuje da nije stvar u tome da oni predstavljaju opasnost, već je problem u tome što odstupaju od tradicionalnog okvira. Postoji značajan kontinuitet kada je reč o odnosu prema Jehovinim svedocima u vreme Sovjetskog Saveza i nakon njegovog raspada, počev od toga kako su predstavljeni u medijima, pa do stavova vlasti prema njima“ (Dr Zoi Noks, vanredni profesor savremene ruske istorije na Univerzitetu Lester, Velika Britanija).

„Problem sa ovim takozvanim ekstremističkim zakonom je u tome što je on očigledno oblikovan za borbu protiv religioznih manjina, a ne terorista“ (Dr Erik Paterson, profesor i dekan na Robertsonovom fakultetu političkih nauka Univerziteta Ridžent, Sjedinjene Američke Države).

„Ukoliko se reč ’ekstremista‘ ne odnosi na one koji odstupaju od norme, besmisleno je nazvati Jehovine svedoke ekstremistima. To je suprotno svemu što znam o teologiji i ideologiji Jehovinih svedoka“ (Profesor Frank Ravič, profesor prava i šef katedre za pravo i religiju Volter Stouer na Državnom univerzitetu u Mičigenu, Sjedinjene Američke Države).

„Političke krize i konflikti često se prenesu i na polje religije. Razlozi za intenzivniju borbu protiv ekstremizma u Rusiji u suštini su politički, a ne religijski. Trenutno su Jehovini svedoci u Rusiji nevine žrtve“ (Dr Alar Kilp, predavač na komparativnim studijama politike na Institutu za političke nauke Univerziteta u Tartuu; jedan od organizatora projekta Religija i politika u Rusiji i Istočnoj Evropi Centra za istraživanje odnosa Evropske unije i Rusije, Estonija).

„Protivljenje države Jehovinim svedocima ima dugu istoriju u Rusiji koja seže sve do vremena Sovjetskog Saveza. Jehovini svedoci u Sovjetskom Savezu odbijali su da glasaju, da služe vojni rok, da kupuju obveznice narodnog zajma, da budu članovi Komunističke partije i da prihvate državnu ideologiju. Čak i pod ogromnim pritiskom da se odreknu svoje vere, oni su nastavili da se sastaju u privatnim domovima i da s drugima dele svoju veru. To što su odbijali da se potčine Sovjetskim vlastima dovelo je do decenija žestokog progonstva, uključujući i masovni progon u udaljena područja Sibira. Decenijama su vlasti u Sovjetskom Savezu hapsile i zatvarale Svedoke, čak su odvajale decu od roditelja. Osim toga, štampan je senzacionalistički propagandni materijal u kom su Svedoci predstavljani kao kriminalci, izdajnici i devijantne osobe. Uprkos tome što je Sovjetski Savez prestao da postoji pre dvadeset godina, nije čudo što to nasleđe koje obuhvata mržnju i progonstvo živi i danas“ (Dr Emili Baran, docent na katedri za Istoriju Rusije i Istočne Evrope na Državnom univerzitetu Tenesi, Sjedinjene Američke Države).

„Postupci Rusije mi se čine prilično ekstremnim, posebno u ovako dramatičnim vremenima, kada bi trebalo da bude potpuno jasno ko su pravi ’ekstremisti‘ i šta je pravi ’ekstremizam‘. Jehovini svedoci su miroljubiv pokret, njihov način razmišljanja i postupanja je potpuno nenasilan“ (Dr Ðampjero Leo, potpredsednik Odbora za ljudska prava u regiji Pijemont, Italija).

„U osnovi, zakon je previše uopšten. Policija može da iskoristi formulacije iz zakona da bi uhapsila ili zastrašila pojedince čija verska ubeđenja nisu opšte prihvaćena ili koje vlasti jednostavno ne vole. Uobičajeni primeri toga su hapšenja Jehovinih svedoka, drugih manjinskih grupa, pa čak i ateista. Zakon se prvenstveno koristi da bi se zaštitila gledišta Pravoslavne crkve koja ima podršku države i da bi se kaznili svi čija su gledišta drugačija ili se smatra da ugrožavaju pravoslavlje“ (Melisa Huper, advokatica i direktorka, nosilac Međunarodnog projekta za stipendije na studijama prava organizacije Human Rights First; bivša regionalna direktorka Američke advokatske komore Inicijativa vladavina prava u Moskvi, Sjedinjene Američke Države).

„Iako su Jehovini svedoci hrišćanska denominacija i temelje svoja verovanja na Bibliji, mnogi Rusi ih ne smatraju hrišćanima, niti patriotama (zato što Svedoci odbijaju vojnu službu), već ih smatraju pretnjom i tome slično. Ne, uveren sam da termin ’ekstremista‘ nije odgovarajuć“ (Dr Basilijus Groen, UNESCO predsedavajući interkulturalnog i interreligioznog dijaloga za Jugoistočnu Evropu, Univerzitet Karl Franc; profesor liturgije i sakramentalne teologije i direktor Instituta za liturgiju hrišćansku umetnost i himnologiju na Univerzitetu u Gracu, Austrija).

„Jehovinim svedocima treba da bude dozvoljeno da ispovedaju svoju veru u Rusiji kao što to čine u drugim zemljama. Osnovno pravo čoveka da pripada nekoj religiji i da je javno ispoveda zaštićeno je mnogobrojnim sporazumima i državnim zakonima, među kojima su Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima i Ustav Rusije. Jehovinim svedocima u potpunosti treba priznati to pravo“ (Erik Rasbah, zamenik glavnog savetnika organizacije Beketov fond za versku slobodu, Sjedinjene Američke Države).

„Iznenađen sam i zgrožen činjenicom da su Jehovini svedoci na ovaj način označeni kao ’ekstremisti‘ i čini mi se da je to namerno učinjeno da bi se u pogrešnom svetlu prikazali iskreni verski ciljevi pripadnika ove vere. Duboka predanost Jehovinih svedoka njihovoj veri i njenom širenju teško može predstavljati pretnju za Rusiju. Zabrana njihovog delovanja predstavljala bi ozbiljan udarac verskoj slobodi i poštovanju ljudskih prava, a pri tome ne bi nimalo doprinela bezbednosti i javnom redu u Rusiji“ (Dr Šon Piters, docent religije i prava na Univerzitetu Viskonsin, Sjedinjene Američke Države).

„Kratko i jasno: ne. Prva stvar je da je takva tvrdnja zasnovana na uopštenoj definiciji ekstremizma gde se nasilje i mržnja ne navode kao neophodni elementi da bi se nešto proglasilo ekstremizmom, već ostavlja mogućnost da se pod ekstremizam podvedu svi oblici izražavanja. Kao drugo, potpuna zabrana nekih organizacija poslala bi poruku da država nije u stanju da obezbedi druge mere kojima bi uspešno mogla da suzbije prave ekstremističke aktivnosti. Ekstremna reakcija države koja bi obuhvatala mere takvog kažnjavanja morala bi dovesti do nezavisne akcije sudstva koje bi preispitalo da li je reakcija države odgovarajuća i neophodna za uklanjanje onoga što smatra pretnjom. Iako religiozne grupe poput Jehovinih svedoka ne zaslužuju da budu označene kao ekstremističke, manjkav zakonski okvir kakav sam upravo opisao omogućio bi da se tako nešto dogodi“ (Profesor Robert Blit, profesor prava na Univerzitetu u Tenesiju, bivši međunarodni pravni ekspert u Komisija SAD za međunarodne verske slobode, Sjedinjene Američke Države).

„Ni u kom slučaju. Mislim da je to greška i ne uklapa se u politiku koja se zalaže za slobodu veroispovesti“ (Profesor Paskal Ferara, vanredni profesor, profesor diplomatije na katedri za političke nauke, Slobodnog međunarodnog univerziteta za društvene nauke Gvido Karli; Profesor međunarodnih odnosa i integracija, univerzitetskog instituta „Sofija“, Filjine i Inćiza Valdarno, Italija).

„Ne slažem se sa nekim njihovim verovanjima, ali mislim da nije ispravno i da je preuveličano nazvati Jehovine svedoke ’ekstremistima‘ u smislu u kom taj izraz koriste ruske vlasti“ (Dr Havijer Martinez-Toron, profesor prava i direktor Odseka za pravo i religiju na Pravnom fakultetu Univerziteta Komplutense, Španija).

„Neki elementi unutar Pravoslavne crkve udružili su se sa organima reda kako bi osigurali svoje interese i eleminisali one koji im po njihovom shvatanju predstavljaju konkurenciju“ (Dr Džim Bekford, član Britanske akademije; počasni profesor sociologije na Univerzitetu Vorik; bivši predsednik Udruženja za proučavanje religije [SAD], Velika Britanija).

„Pravi Rus, ako je hrišćanin, mora pripadati Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Rusi koji pripadaju ’pogrešnoj‘ verskoj organizaciji izolovani su i izopšteni iz društva. Prema tome, građanska prava Jehovinih svedoka u velikoj meri su narušena“ (Dr Gerhard Besir, počasni profesor evropskih studija na Univerzitetu u Drezdenu, predavač na Univerzitetu Stanford; direktor Instituta za istraživanje slobode i demokratije Sigmund Njuman, Nemačka).

„Imam osećaj da mržnja prema Jehovinim svedocima u velikoj meri dolazi otud što su oni veoma uspešni u prozelitizmu, a ne zbog njihovih doktrina i spisa. Paradoksalno je što je njihov broj porastao delimično i zato što oni ’cvetaju pod progonstvom‘. Osim toga, u vreme Sovjetskog Saveza, deportacije su imale kontraefekat. Tokom 1951-52. procenjuje se da je oko 7 000 Svedoka proterano u srednju Aziju i Sibir, što je samo dovelo do toga da se njihova poruka proširila još dalje. Tako je njihovo prisustvo širom zemlje bilo isto toliko zasluga Kremlja koliko i rezultat prozelitizma. Kao što su ranije preživeli progon Sovjetskog Saveza, isto tako se može očekivati da će Jehovini svedoci prežive i sadašnju zabranu“ (Dr Mark Eliot, osnivač i urednik publikacije East-West Church and Ministry Report, Univerzitet Ašburi, Kentaki, Sjedinjene Američke Države).

„Koliko ja znam, ne postoji sociološka definicija koncepta ekstremizma. Ekstremizam je politički koncept koji se koristi u demokratskim društvima gde postoji centar, desnica i levica. Ali teško je govoriti o ekstremizmu kada je u pitanju religija. Postoje religiozne grupe koje su veoma revne u svom delovanju (npr. od njihovih vernika se očekuje da se više od drugih mole, da češće od drugih obavljaju neke rituale ili poste) ili od svojih pripadnika očekuju da se drže strožih moralnih normi nego drugi. Jehovini svedoci su prilično revni u svom delovanju, oni se sastaju češće nego članovi velikih denominacija, ali to se može zapaziti i kod pobožnih Jevreja. Jehovini svedoci se smatraju obaveznim da šire svoja verovanja tako što propovedaju na ulicama ili od kuće do kuće. Pridržavaju se strožeg moralnog kodeksa od prosečnog pripadnika neke velike crkve, smatraju da moraju da budu pošteni u poslu, u odnosima sa drugim ljudima, da budu verni u braku, ljubazni i da ne nanose zlo drugima. Odbijaju vojnu službu da ne bi došli u situaciju da ubiju nekoga u nekom sukobu. Sve ovo pokazuje veću versku revnost u poređenju sa glavnim crkvama, ali to ne predstavlja opasnost po društvo. Jehovini svedoci nisu fundamentalisti jer oni ne žele da prigrabe vlast kako bi uspostavili teokratiju (oni veruju da će teokratija nastupiti kad to bude Božja volja). Oni ne žele da uspostave društveni poredak u skladu sa njihovim principima, kao što to žele radikalni islamisti. Svedoci se jednostavno drže Biblije i svoj privatni život uređuju u skladu sa njihovim tumačenjem te knjige. To je njihov izbor. Jedino što društvo zanima jeste da li su oni opasni ili nisu. Ja kažem da nisu. Svedoci su neutralni i ne bave se politikom. Što je još važnije, oni ne organizuju nikakve napade“ (Dr Režis Derikiburg, sociolog i vanredni profesor novog verskog pokreta, Antverpen, Belgija).

„Ne. Mislim da ne treba. Nisam član Jehovinih svedoka niti ih podržavam, čak se i ne slažem s nekim njihovim verovanjima, ali ne mislim da su ekstremisti (naravno, zavisi od toga kako se tumači ’ekstremizam‘) i štaviše smatram da oni, kao i svi drugi, treba da imaju pravo da izraze svoja uverenja“ (Dr Tomas Bremer, bivši saradnik Džordan centra za napredne studije Rusije, Univerzitet u Njujorku; profesor ekumenske teologije, studija istočnih crkava i mira, Univerzitet Minster, Nemačka).

„Primena ruskog zakona na Jehovine svedoke dovodi do nepravednog ukidanja osnovnih sloboda i zato je u suprotnosti sa međunarodnim zakonima o ljudskim pravima kojima se štite individualna i kolektivna sloboda veroispovesti i zabranjuje verska diskriminacija. Ova tvrdnja se zasniva na metodologiji koja je ustanovljena u međunarodnom pravu kada su u pitanju ljudska prava. Prema toj metodologiji tvrdnje o povredi prava na slobodu veroispovesti treba proceniti na osnovu toga 1) da li je pravo na slobodu veroispovesti ograničeno, i 2) da li je restriktivna mera u skladu s principom proporcionalnosti i da li za nju postoji validno opravdanje“ (Dr Marko Ventura, profesor prava i religije, Univerzitet Sijena; direktor Centra za studije religije pri fondaciji Bruno Kesler; saradnik pri Centru za zakon, religiju, biznis i društvo [DRES], Univerzitet u Strazburu, Francuska).

„Ograničavanje verske slobode u ime borbe protiv ektremizma predstavlja žalostan potez. Zabrinjavajuće je što u 21. veku postoje takvi pokušaji kontrolisanja mišljenja. Zaslužujemo mnogo bolje“ (Dr Mark Jirgensmajer, direktor Centra za globalne i međunarodne studije „Orfalija“, profesor sociologije, profesor saradnik na studijama religije, Univerzitet u Kaliforniji Santa Barbara, Sjedinjene Američke Države).

Kako biste opisali pristup koji ima Rusija kada je u pitanju borba protiv „ekstremizma“?

„U borbi protiv ekstremizma, sama Rusija koristi ekstremističke metode. Deluje na krut i radikalan način, vršeći prisilu i postavljajući zabrane. Diskriminacija koju vlasti vrše ne može se objasniti, opravdati ili shvatiti. Takvih odluka i postupaka se možete samo bojati“ (Dr Filipovič, Ukrajina).

„Niko nije više od mene protiv bilo kog oblika terorizma niti bolje od mene razume potrebu država bude bezbedna. Međutim, koristiti zakon o ekstremizmu protiv Jehovinih svedoka, to jest protiv verske zajednice koja nikada nije učestvovala u bilo kakvom pozivu na nasilje, ukazuje na opasnost da se bezbednost proglasi za metapravo koje potire sva druga prava, uključujući i slobodu veroispovesti. Zato smatram da je odgovornost svakoga, uključujući i akademske članove društva, da nedvosmisleno osudi ovakve zakone i njihovu primenu koja tako otvoreno ugrožava slobodu veroispovesti i jednakost“ (Dr Ferari, Italija).

„Treba se boriti protiv onih oblika ekstremizma koji ugrožavaju živote ljudi. Boriti se protiv bilo čega drugog samo po sebi predstavlja ekstremizam, prema tome to što Rusija agresivno progoni miroljubive grupe kao što su Jehovini svedoci, očigledno je ’ekstremizam‘“ (Dr Derek Dejvis, advokat, nekadašnji direktor Dosonovog instituta za proučavanje odnosa crkve i države na Univerzitetu Bejlor, Sjedinjene Američke Države).

„Kao što sam već rekao, termin ’ekstremista‘ je neodređen i proizvoljan. Ruske metode bih svakako opisao kao preterane i neprimerene. Evropski sud za ljudska prava nazvao je ruske vlasti kršiocima verske slobode. Naravno, takozvane ekstremističke grupe poput ISIS-a predstavljaju ozbiljnu pretnju i moraju se preduzeti određene mere da bi se ograničilo njihovo delovanje. Međutim, Jehovini svedoci ni na koji način ne predstavljaju sličnu pretnju i neprimereno je koristiti izgovor da su teroristička organizacija da bi se zabranilo njihovo delo“ (Dr Džordž Krisides, Velika Britanija).

„Nedavni amandmani na ruski zakon o ekstremizmu šalju poruku da se ukida verska šarolikost u Rusiji i kao što pokazuje nedavni primer Jehovinih svedoka, amandmani se koriste da bi se suzbile aktivnosti verskih manjina. Posmatrano kroz prizmu istorije, trenutna ograničavanja verskih organizacija podsećaju na ona iz vremena Sovjetskog Saveza“ (Dr Ringve, Estonija).

„Ekstremistički stavovi se mogu manifestovati, kao što je dobro poznato, ne samo u delovanju grupa već i pojedinaca. Ekstremizam je oblik političkog, a ne verskog delovanja. U Ruskoj Federaciji postoje zakonska ograničenja ove vrste aktivnosti verskih organizacija. U slučaju da se počini takvo delo (ekstremistička aktivnost), normalno je da treba kazniti počinioca tog dela, što je princip ustanovljen zakonom. Postoji li opasnost da se zbog ekstremizma ispovedanje vere proglasi krivičnim delom? Da, posebno zbog selektivne primene tog zakona i proizvoljnog tumačenja zakonskih propisa, kao i zbog korišćenja procena neprofesionalnih (lažnih) eksperata u sudskim procesima“ (Dr Vilijam Šmit, glavni urednik, Eurasia: the spiritual traditions of the peoples; profesor, Nacionalni i federativni odnosi, Ruska predsednička akademija za nacionalnu ekonomiju i javnu administraciju [RANEPA], Rusija).

„Koristiti zakon o ekstremizmu da bi se zaštitili nezaštićeni jeste prihvatljivo ako se to radi na uravnotežen način. S druge strane, koristiti takav zakon da bi se ograničila sloboda nenasilne verske manjine, kao što su Jehovini svedoci, apsolutno je neprihvatljivo“ (Dr Leo, Italija).

„Generalno postoji konzervativni gotovo reakcionarni obrt u državnoj politici Rusije, barem od 2012. Zakoni su sve stroži i ograničavaju razna politička, pa čak i građanska prava. Trenutni ruski zakon o ekstremizmu toliko je uopšten i nejasan da praktično svako može biti optužen za ekstremizam. Ne morate da isplanirate nekakav teroristički napad da bi vas optužili za ekstremizam, dovoljno je da samo kritikujete nekog lokalnog birokratu na društvenim mrežama ili da učestvujete na nekim političkim okupljanjima. Zakoni koji se tiču religije samo su jedan primer ovog rasprostranjenog trenda“ (Dr Uzlaner, Rusija).

„Ruska praksa uređivanja religija prilično je ekstremna (isti je slučaj sa Azerbejdžanom), jer nema mnogo evropskih zemalja koje su objavile listu zabranjenih verskih knjiga ili se politički i zakonski bave ekstremističkom prirodom religioznih tekstova“ (Dr Kilp, Estonija).

„Nezakonita borba protiv ekstremizma u religiji postepeno je uzimala maha nakon što je 2002. bio usvojen Zakona o suzbijanju ekstremističkih aktivnosti. Antiekstremistička politika je od tada postala oružje za borbu protiv ’netradicionalnih‘ vera. ’Ekstremizam‘ je širok pojam koji ostavlja mogućnost sudijama da proglase neku versku literaturu ekstremističkom na osnovu razloga koji se često kose sa zdravim razumom. Od sredine 2000-ih, u Rusiji se Zakon o suzbijanju ekstremističkih aktivnosti tragikomično primenjuje na one koji nisu pravoslavci ili muslimani“ (Dr Lunkin, Rusija).

„Rusija želi da spreči širenje bilo koje verske grupe ili ideje koje nisu deo jedne od četiri tradicionalne religije koje država priznaje. Grupe kao što su Jehovini svedoci ili bilo koja evangelistička ili protestantska denominacija takođe su na meti progonstva“ (Profesor Bauring, Velika Britanija).

„Ruska borba protiv manjina kao što su Jehovini svedoci, pre svega predstavlja diskriminaciju. Ukorenjena je u dugoj tradiciji društvene, političke i verske netrpeljivosti prema nepravoslavnim manjinama, koje su žrtvena jagnjad. Francuska se takođe nalazi na vrhu lestvice u ’lovu na sekte‘. Francuska je htela da uništi Jehovine svedoke namećući im poreze, ali Svedoci su slučaj predali Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i odneli pobedu. Taj sud je kaznio Francusku tako da je morala da isplati podružnici Jehovinih svedoka u Francuskoj ogromnu odštetu i kamatu zato što ih je diskriminisala time što ih nije zakonski priznala kao religiju, pa nisu bili izuzeti od plaćanja poreza na priloge koje su davali njihovi članovi“ (Dr Derikiburg, Belgija).

„Rusija treba da se bori protiv pravog ekstremizma onog koji podstiče na nasilje međutim zakoni koji su u pitanju su drakonski kada se primenjuju na većinu verskih grupa. Ono što ih čini drakonskim jeste kazna u odnosu na počinjen prestup. Osim toga, drakonski su i s obzirom na to na šta ili na koga se primenjuju. Na primer, za jednu malu crkvu ili neprofitnu organizaciju kazna od 15 000 dolara je pogubna. Jedan od zakona propisuje da neka religija mora biti registrovana najmanje 15 godina pre nego što bi neki stranac koji je pripadnik te religije mogao da dobije dozvolu da kao misionar ili verski vođa boravi u Rusiji“ (Dr Paterson, Sjedinjene Američke Države).

„Borba protiv kriminala koji obuhvata i terorizam i ekstremizam kada se odnose na dela protiv društva i čovečnosti svakim danom postaje sve važnija. Pa ipak, jedna je stvar boriti se protiv stvarnog kriminala, a potpuno druga koristiti koncepte sadržane u Krivičnom zakonu da bi se ljudima otvoreno ugrožavalo pravo na slobodu savesti, uključujući i pravo na slobodu veroispovesti. Mnogi stručnjaci u Rusiji, izučavaoci i pravnici, smatraju da je korišćenje termina ’ekstremizam‘ da bi se izdvojile verske manjine neustavan i nezakonit. Međutim, kada, iz raznoraznih razloga, zakon ustupi mesto korupciji, tada se, kao što znamo, ljudska prava i slobode zanemaruju“ (Dr Elbakjan, Rusija).

„Najproblematičnija stavka u ruskom zakonu o ekstremizmu jeste sam koncept ekstremizma. Ne radi se o pravnom, nego o političkom konceptu. Primera radi, prema gledištu Evropskog suda za ljudska prava, države mogu da ograniče slobode garantovane Konvencijom, kao što je sloboda veroispovesti ili sloboda izražavanja, kada je takva mera neophodna radi ’očuvanja nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti, dobrobiti države, odbrane reda ili prevencije zločina, radi zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih, radi održavanja javnog reda, itd‘. Prema tome, međunarodno pravo pruža državama mogućnost da ograniče javne slobode ukoliko one predstavljaju legitimnu pretnju. Iz tog razloga nije potrebno donositi posebne zakone o ekstremizmu da bi se postigli ciljevi koji su sa stanovišta Saveta opravdani. Posebno je problematično to što ruskom zakonu nedostaje jasna definicija. Šta po ruskom zakonu znači biti ’ekstremista‘? Ponovo se radi o političkom koceptu koji omogućava vlastima da ograniče slobode onih koji se smatraju nepoželjnima. S ove tačke gledišta, jasno je da je ruski zakon u suprotnosti sa duhom i tekstom Evropske konvencije o ljudskim pravima“ (Dr Osin Sadok, profesor prava, šef katedre za socijalnu i pravnu ekonomiju , Univerzitet de Ot Alzas, Francuska).

„Borba protiv ekstremizma zahteva komplikovano balansiranje vladinih interesa i sloboda pojedinca, a nikako potpuno ukidanje poslednjih. Tu je, u ovom neophodnom balansiranju, ruski zakon o ekstremizmu potpuno podbacio. Iznad svega, vladin pristup definisanju ekstremizma i borbi protiv njega služi isključivo njenim interesima. Iako zakon može da zaštiti građane Rusije od neke stvarne pretnje, on ujedno obezbeđuje vlastima pogodno sredstvo za suzbijanje ili potpuno ućutkivanje pojedinaca ili grupa, koji iz ovog ili onog razloga smatra nepodobnim ili pretnjom za ruske tradicionalne duhovne vrednosti. Raspad demokratskog procesa unutar države, kao i nemogućnost spoljnih sila uključujući i države i međunarodna tela da prepoznaju i reaguju na ovaj zabrinjavajući trend barem delom su omogućili Rusiji da održi i proširi ovaj zakon“ (Profesor Blit, Sjedinjene Američke Države).

„Čini se da je Rusija na granici da ponovi grešku koju su Sjedinjene Države napravile 1940-ih kada su u pitanju Jehovini svedoci. Tada su mnogi Amerikanci pogrešno smatrali da su Jehovini svedoci ’ekstremisti‘ zato što im vera nije dozvoljavala da polažu zakletvu na vernost državi. U početku su predstavnici vlasti, među kojima i Vrhovni sud Sjedinjenih Država, kažnjavali Jehovine svedoke jer su se razlikovali do drugih. To je prvo vodilo do ogromnog nasilja nad Jehovinim svedocima, ali kasnije i do preispitivanja pitanja savesti. Na kraju su mnogi Amerikanci i američki sudovi uvideli da je postojanje različitih religija, uključujući i Jehovine svedoke, dobro za društvo“ (Rasbah, Sjedinjene Američke Države).

„Ruskom pravnom sistemu veliku slobodu pruža oslanjanje na uopštene kategorije kao što su ’ekstremizam‘, ’ekstremista‘, ’ekstremističke aktivnosti‘, ’propovedanje‘ i ’misionarenje‘, kao i na tvrdnje da su nečija vera ili sistem verovanja ’istina‘ ili ’bolji od drugih‘. Pošto zvanični dokumenti ne pružaju jasne i precizne definicije i pošto su procene i stručna mišljenja izuzetno proizvoljna, do te mere da definicija ekstremizma u kontekstu religije ne uključuje postojanje elemenata pretnji ili nasilja, snage bezbednosti, administracija, sudije i stručnjaci imaju veliku slobodu u tumačenju. Značajno je da ruske vlasti ignorišu zahtev Saveta UN za ljudska prava (zaključna zapažanja od 28. aprila 2015.) da jasno definišu ’šta se podrazumeva pod „ekstremističkom aktivnošću“, kao i da aktivnost koja se smatra ekstremističkom mora imati elemente nasilja i mržnje‘, da pruže jasne smernice ’na osnovu kojih neka literatura može biti proglašena ekstremističkom‘ i da ’preduzmu sve neophodne mere kako bi sprečile proizvoljnu primenu zakona i revidirale Spisak ekstremističke literature‘“ (Dr Ventura, Italija).

„Ruski zakon o ekstremizmu je donet u 2002, a u 2007. proširen je tako da je uključivao i nenasilne aktivnosti ili zagovaranje stavova, uključujući i verske stavove. Ruske vlasti rizikuju da, ukoliko sebi daju veliku slobodu, uhvate u svoju mrežu i miroljubive ljude koji jednostavno žele da istraže religije ili stavove koji se državi ne dopadaju. Primera radi, muslimane koji odluče da ispovedaju svoju veru van zvanično odobrenih sistema, ruski sudovi često kažnjavaju na osnovu veoma uopštenog ruskog zakona o ekstremizmu. Tolerancija vlasti uz novi sudski pristup dovela bi do reforme zakona koji se tiču vere i ekstremizma i tako bi se pospešila verska i etnička šarolikost, koja je jako velika u Rusiji. Rusija treba da ostavi iza sebe metode čvrste ruke kojima želi da tu šarolikost pretvori u sivilo i konformizam“ (Ketrin Kozman, viši politički analitičar (Evropa i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza), Komisija SAD za međunarodne verske slobode [USCIRF], Sjedinjene Američke Države).

„Veliki deo verske politike koja se vezuje za antiekstremizam potiče od kulturne centralizacije čiji je glavni zagovornik državna Ruska pravoslavna crkva“ (Dr Besir, Nemačka).

„Iako se Rusija sigurno suočavala s nasiljem koje su pospešivali verski ekstremisti, pribegla je zakonu o ekstremizmu da bi ograničila nepopularne verske grupe, a ne da bi se obračunala sa grupama za koje je karakteristično nasilno ponašanje“ (Profesor Klark, Sjedinjene Američke Države).

„Ruski pravni sistem ima dve ozbiljne mane. Ruski obimni Ustav, kojim se između ostalog garantuje sloboda veroispovesti, smatra se neprikosnovenim, pri čemu je odgovornost Ustavnog suda da odluči da li je neki postupka ili zakon u skladu sa Ustavom Rusije. U praksi se to ne poštuje u potpunosti. U praksi su ruski sudovi pod uticajem izvršne vlasti, bilo na federalnom ili regionalnom nivou, a najzad one nisu odgovorne pred Ustavom. Druga stvar je da su ruski zakoni podložni širokim i promenljivim tumačenjima. Ruski zakon o ekstremizmu ne sadrži jasnu definiciju ekstremizma. Zbog toga se taj zakon može tumačiti onako kako odgovara izvršnoj vlasti na bilo kom nivou“ (Ser Endru Vud, Velika Britanija).

„Rusija ima pravo, u stvari i dužnost prema svojim građanima da se bori protiv pravog ekstremizma, ali označiti nepopularne verske grupe kao ekstremne, a da one pri tome ne ugrožavaju ničiju bezbednost, samo po sebi je prilično ekstremno. Mislim da sadašnju vladu Rusije ne zanimaju toliko pravi ekstremisti jer može da ih kontroliše. Smatram da se mnogo više boje svake grupe koju misle da ne mogu kontrolisati. S obzirom da su Jehovini svedoci pre svega nedvosmisleno odani Bogu, verujem da ih vlada označava kao ’ekstremiste‘ da bi ih se rešila. Smatram, takođe, da postoji neka vrsta uticaja od strane Ruska pravoslavna crkva da se iskorene sve manje hrišćanske zajednice koje propovedaju“ (Profesor Ravič, Sjedinjene Američke Države).

„Ruski zakon i postupci vlasti uskraćuju mnogim pojedincima i organizacijama osnovna prava, poput prava na izražavanje mišljenja. Čak i ako je to mišljenje potpuno pogrešno, mora postojati pravo da se ono iznese. Zabrana se može opravdati samo u malom broju slučajeva koji bi predstavljali opasnost po život drugih ljudi ili remećenje reda u društvu. To se ne odnosi na Jehovine svedoke“ (Dr Bremer, Nemačka).

Ruski zakon propisuje da se vernici mogu proglasiti „ekstremistima“ ukoliko tvrde da su njihova verovanja istinita ili da je njihova religija prava. Da li se to može smatrati zakonskim osnovom za utvrđivanje ekstremizma?

„Ne. To je iracionalno, nerazumno i predstavlja kršenje ljudskih prava, na čije se poštovanje Rusija obavezala mnogim sporazumima, među kojima je i član 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima i član 18 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima“ (Profesor Bauring, Velika Britanija).

„Ne, nije mi poznato nijedno načelo međunarodnog prava koje potvrđuje da se neko može proglasiti ekstremistom jer veruje da je njegova religija prava“ (Profesor Garet Eps, profesor prava na pravnom fakultetu Univerziteta u Baltimoru, dopisnik Vrhovnog suda, The Atlantic, Sjedinjene Američke Države).

„Prvo, sama ideja je apsurdna. Ukoliko bi se takav ruski zakon nepristrano primenio, sve vere bi bile zabranjene. Sve religije tvrde da poseduju istinu i svi vernici veruju da je njihova religija prava. U suprotnom, kakav bi smisao postojanja religije bio? Ovaj zakon je pravni izgovor koji dozvoljava Rusiji da diskriminiše verske manjine, a posebno Jehovine svedoke“ (Dr Baran, Sjedinjene Američke Države).

„Mislio sam da svi veruju da je njihova religija prava. Ako ne bi verovali da je tako, promenili bi religiju. Jehovini svedoci svakako veruju da poseduju ’istinu‘, ali i druge hrišćanske religije, kao i nehrišćanske, tvrde slično. Verovanje da je nečija religija jedina prava svakako se treba dozvoliti u ime slobode veroispovesti, koja je definisana u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava“ (Dr Krisides, Velika Britanija).

„Šokantno je da stručnjaci mogu da proglase ’ekstremističkim‘ nešto što je suština svake verske aktivnosti, osnov života bilo kog vernika koji žive sa uverenjem da poseduje istini koja je samo njegova. Vernici koji pripadaju istoj zajednici imaju svoje tumačenje istine i na osnovu toga i tumačenje svetih spisa. Normalno je da su zbog toga ’nepomirljivi sa drugim verskim zajednicama‘“ (Dr Lunkin, Rusija).

„Takvo razmišljanje je nečuveno, naravno. Religiozna osoba bira i živi po načelima svoje izabrane religije jer veruje da su istinita i bolja od načela neke druge religije. Stav Rusije ismeva sve religije“ (Dr Dejvis, Sjedinjene Američke Države).

„S malim brojem izuzetaka, sve religije su uverene da su njihova verovanja o Bogu istinita. Niko ne kaže: ’Druga religija je bolja i istinitija od naše‘“ (Dr Bremer, Nemačka).

„Smatram da je to pitanje retoričko, ne zahteva odgovor. Naravno, svaki vernik želi da i drugi budu spaseni, a ne da lutaju jer su u tami zbog pogrešnih ideja. Baš zbog toga vernici i insistiraju na tome da je njihova religija prava“ (Dr Ajdar Sultanov, pravnik i borac za ljudska prava, Rusija).

„Kao što sam rekao, ekstremizam nije koncept iz sociologije religije. Da bi se procenilo da li neka religiozna grupa predstavlja potencijalnu opasnost za javni red ili bezbednost države, mora se ispitati šta ona radi, a ne u šta veruje. Ukoliko ne prekrši zakon, ne može biti osuđena. Religiozna grupa ima pravo da kaže šta smatra da je najbolje. Osim toga, svaki političar tvrdi za sebe da je najbolji i niko ne kaže da je zbog toga ekstremista. Nikada nisam čuo političara koji kaže da laže i da je njegova politička partija gora od drugih. Svaka religiozna grupa smatra da najbolje tumači svete spise. Ono što treba da zanima vlast jesu protivzakonita ili nasilna dela koja grupe čine ili bi mogle da učine“ (Dr Derikiburg, Belgija).

„Nedavni amandmani koji ograničavaju propovedanje nečijih verovanja potpuno su nerazumni. Oni značajno ograničavaju slobodu veroispovesti jer se vernicima ne dozvoljava da veruju i da tvrde, u miru i obzirno, da je njihova religija prava“ (Dr Ferari, Italija).

„Sama tvrdnja da su nečija religiozna uverenja istinita ili da je njegova religija bolja od drugih, nije dovoljna da bi se podvela pod ekstremizam. Većina religija je utemeljena na sopstvenom skupu specifičnih tvrdnji koje su u direktnoj suprotnosti sa tvrdnjama drugih religija. Uprkos razlikama, tvrdnje se mogu braniti na miran način bez ugrožavanja tuđih prava i sloboda i remećenja javnog reda. U stvari, ukoliko se ta suprotstavljena gledišta ne iznose uz pretnje i pozive na nasilje ili ne propagiraju ekstremne oblike mržnje, ona čine jezgro raznolikog demokratskog društva. Iako Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima obavezuje države da zabrane ’zagovaranje [...] verske mržnje koja podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje‘, takvo zagovaranje mora da bude zaista preterano da bi se primenila ova odredba. Osim toga, svaka odluka vlasti da postupi po ovoj odrednici mora da udovolji principu proporcionalnosti i neophodnosti da bi bila opravdana. Mnogi načini na koje Rusija koristi svoj zakon o ekstremizmu otkrivaju malo ili nimalo brige o principu proporcionalnosti ili neophodnosti, a da ne govorimo o postojanju interesa da se razumeju religiozni stavovi koji su proglašeni ’ekstremnim‘“ (Profesor Blit, Sjedinjene Američke Države).

„Ovde nije samo stvar u slobodi veroispovesti nego i u slobodi izražavanja. Ovaj zakon predviđa da se kazne koje propisuje mogu primeniti na bilo koju versku grupu koju vlast, ili druga religiozna grupa koja ima uticaj na vlast, smatra nepoželjnom sa ciljem da se eliminiše konkurencija“ (Dr Ringve, Estonija).

„Argument da je neko ekstremista zato što tvrdi da je njegova vera prava i bolja od drugih dobar je primer zbrke koju izaziva ruski zakon o ekstremizmu. Najmanje jedna od ruskih odobrenih tradicionalnih religija se zasniva upravo na takvoj tvrdnji“ (Ser Endru Vud, Velika Britanija).

„Ruski zakon kaže da samo propagiranje vere, tvrdeći da je prava, predstavlja govor mržnje. Posmatrano iz ugla državne bezbednosti, merilo treba da bude to da li vernik ili grupa podstiču na nanošenje zla drugima, drugim rečima da li kažu da njihova religija zahteva od njih da ubijaju ljude druge vere. Država mora da utvrdi takve granice zarad sopstvene bezbednosti. Podsticanje na nasilje: To je kao da neko u bioskopu viče požar ili da verski vođa naruči ubistvo. Ali oni na koje se ustremio ruski zakon ne odgovaraju ovim opisima“ (Dr Paterson, Sjedinjene Američke Države).

„Ruski zakon krši osnovno međunarodno pravilo kada je u pitanju sloboda veroispovesti time što miroljubive tvrdnje o tome da je jedna religija bolja od drugih, tumači kao oblik ekstremizma. To je glavni razlog iz kog je Komisija SAD za međunarodne verske slobode opisala ovaj zakon kao ’ogromnu pretnju verskoj slobodi‘. Još jedna odrednica ovog zakona je ’izazivanje verske nesloge‘ i koristi se da bi se zabranilo propovedanje, posebno onim grupama koje država ne voli, grupama kao što su Jehovini svedoci“ (Gospođa Kozman, Sjedinjene Američke Države).

„To što se religijama zabranjuje da tvrde da poseduju istinu i da su bolje od drugih, što znači da se zabranjuje forum internum i samo suštinsko pravo da se u nešto veruje, ni na koji način ne može opravdati“ (Dr Ventura, Italija).

„Sve religiozne grupe na neki način polažu ekskluzivana prava na istinu, koja sama po sebi nisu opasna. U stvari, to je suština većine religija“ (Dr Brajan Grim, predsednik fondacije Religiozna sloboda i biznis, gostujući profesor na Univerzitetu Sv. Marija u Londonu, savetnik u fondaciji Tonija Blera; stručni saradnik na projektu Verska sloboda na Univerzitetu Džordžtaun; saradnik na Institutu za kulturu, religiju i svetska pitanja na Univerzitetu u Bostonu, Sjedinjene Američke Države).

„Sloboda veroispovesti uključuje i pravo vernika da izjave da je njihova religija prava i da je najbolja ili da je jedina istinita. Iako nekima zbog toga može biti neprijatno, dok god vernici te religije ne nameću svoje stavove drugima ili primoravaju druge da ih prihvate, imaju pravo da tvrde da su njihova verovanja istinita“ (Dr Kerolin Evans, dekan Pravnog fakulteta u Melburnu, urednik publikacije Religion and International Law i Law and Religion in Historical and Theoretical Perspectives, Australija).

„Ukoliko je ’ekstremizam‘ to što neko tvrdi da je njegova religija prava, onda su svi vernici krivi“ (Dr Vilijam Kavana, profesor katoličkih studija, direktor Centra za katolicizam i interkulturalnu teologiju na Univerzitetu Depol, Sjedinjene Američke Države).

„Ukoliko neko zastupa mišljenje da su njegova verovanja istinita to nije dokaz ’verskog ekstremizma‘, već posvećenosti njegovim suštinskim vrednostima. Ukoliko te vrednosti nisu netolerantne prema drugim verovanjima ili religijama, vlasti treba da ih priznaju kao osnovno ljudsko pravo“ (Dr Džon Bernabaum, predsednik Rusko-američkog instituta (Moskva), Sjedinjene Američke Države).

Kakvu reputaciju među stručnjacima i naučnicima imaju Jehovini svedoci kao građani?

„Baveći se Jehovinim svedocima u nekoliko zemalja, došao sam u dodir sa građanima koji su miroljubivi, poslušni i vredni. Oni su svesni postojanja drugih religija i puni poštovanja prema religioznom identitetu većine, a ujedno i naporno rade na tome da odbrane svoje pravo da veruju i slobodno ispoljavaju svoja verska ubeđenja. Njihovi napori, posebno kroz pravne kanale, značajno su doprineli unapređivanju verske slobode pojedinca i zajednica mnogih manjih, ali isto tako i velikih religija“ (Dr Efi Fokas, direktor osnivač [2008-2012], Forum o religiji, saradnik Helenske opservatorije, Ekonomski fakultet u Londonu, nekadašnji saradnik na programu Marija Kiri, „Plurizam i verska sloboda u Pravoslavnim crkvama Evrope“ [PLUREL], Helenska fondacija za evropsku i spoljnu politiku, Grčka).

„Poznajem Jehovine svedoke, ne samo kao profesionalac koji se bavi izučavanjem njihove istorije, učenja i običaja već i kao običan građanin koji ih poznaje iz svakodnevnog života. Neki od njih su moje komšije, poznanici i kolege. Među ljudima koje ja poznajem, oni su na dobrom glasu. Poštuju zakon. Dobro se slažu sa drugima bez obzira na njihova politička ili verska ubeđenja. Ne zanimaju ih samo interesi i potrebe pripadnika njihove verske zajednice. Jehovini svedoci ne učestvuju u političkom životu neke države, ne iznose svoje mišljenje o vlastima, ali kao građani nisu nezainteresovani za ono što se dešava u njihovoj zemlji. Verujem da u značajnoj meri doprinose napretku društva, unapređuju njegovu dobrobit i stabilnost jer zagovaraju tradicionalne i univerzalne hrišćanske vrednosti. To su dobri porodični ljudi, verni svojim supružnicima, poštuju svoje roditelji i odgovorno podižu svoju decu“ (Dr Filipovič, Ukrajina).

„Jehovini svedoci koje poznajem u Velikoj Britaniji daju svoj doprinos društvu tako što pošteno plaćaju porez. Njihova vera zahteva da uvek budu poslušni zakonu osim u ograničenom broju situacija za koje oni smatraju da se kose sa njihovim razumevanjem Božjeg zakona“ (Dr Krisides, Velika Britanija).

„Baveći se religijom, proučavala sam mnoge religije i znam da Jehovini svedoci nisu agresivna, već miroljubiva verska organizacija čiji članovi zbog svojih uverenja ne raspravljaju o politici i nikada se ne mešaju u politiku države. Međutim, ovi vernici daju svoj doprinos društvu time što pošteno rade u raznim firmama i organizacijama, pošteno plaćaju poreze kojim podupiru vlast, pomažu sugrađanima u vreme nevolje, na primer nakon prirodnih katastrofa ili građanskih nemira“ (Dr Elbakjan, Rusija).

„Tokom godina, sreo sam mnoge Jehovine svedoke, i jedan od mojih najboljih studenata na postiplomskim master studijama na katedri za ljudska prava bila je jedna devojka koja je Jehovin svedok i ona je napisala odličan rad na temu verske slobode u Rusiji. Iz svog iskustva mogu da kažem da su Jehovini svedoci primer ljubaznosti i lepog ponašanja i ne vređa ih činjenica da se ja ne slažem sa njihovim verovanjima“ (Profesor Bauring, Velika Britanija).

„Tokom proteklih 60 godina branio sam mnoge Jehovine svedoke i mogu da kažem da iako ne delim njihovo mišljenje o Bibliji, smatram da su to ljudi koji imaju izuzetno visoke moralne vrednosti, jaku veru i koji svoje aktivnosti obavljaju u miru“ (Bruno Segre, advokat, novinar, glavi urednik nedeljnika L’INCONTRO; počasni predsednik Torinskog veća za laike u državi, počasni predsednik Nacionalnog udruženja za slobodu misli „Ðordano Bruno“, Italija).

„Nekoliko godina sam bio posmatrač u skupštinama Jehovinih svedoka da bih napisao svoju doktorsku disertaciju o njima i da bih kasnije mogao da pišem članke o njima za određene naučne časopise. Mogu reći da su Svedoci dobri i pošteni građani u zemljama u kojima žive. Ne mešaju se u politička zbivanja u svojoj zemlji, ali plaćaju poreze, ponekad se kao dobrovoljci prijave za vatrogasce, pomažu žrtvama katastrofa poput poplava u Oranžu i Bolenu u Francuskoj i ne očekuju da ti ljudi postanu Svedoci. Jednostavno žele da pomognu ljudima. Svedoci podržavaju istraživanja na polju beskrvnog lečenja, od čega imaju koristi i oni koji nisu Jehovini svedoci“ (Dr Derikburg, Belgija).

„Jehovini svedoci su na glasu kao pošteni građani koji poštuju zakon“ (Dr Noks, Velika Britanija).

„Duboko poštujem Jehovine svedoke. Oni su predani, miroljubivi, ozbiljno shvataju svoju službu Bogu i rado pomažu drugima. Poznajem poslodavce koji traže radnike među Jehovinim svedocima jer su poznati po tome da su pošteni i vredni“ (Dr Dejvis, Sjedinjene Američke Države).

„Kada pogledam situaciju u kojoj se nalaze Jehovini svedoci u Estoniji, jasno mi je da se tokom decenija mišljenje javnosti o njima promenilo i da više nema negativnih stereotipa o njima. U svetovnom, multireligijskom društvu, Jehovini svedoci se smatraju samo još jednom religijom“ (Dr Ringve, Estonija).

„Jehovini svedoci ne izazivaju nikakve nemire u društvu“ (Profesor Klark, Sjedinjene Američke Države).

„Tužno je što se progonstvo Jehovinih svedoka zasniva na veoma primitivnoj, prizemnoj logici: Ne voli ih određeni deo društva koje ne zna ništa o učenjima i običajima Jehovinih svedoka. Pa ipak, pretresi, istrage i zaplene njihove literature koja je zatim proglašena ekstremističkom, ne dokazuju da Jehovini svedoci u Rusiji krše zakon“ (Dr Lunkin, Rusija).

„Oni koji nisu imali neki bliži kontakt sa Jehovinim svedocima, znaju ih samo po njihovom propovedanju od vrata do vrata, što se ponekad tumači kao dosađivanje. Zato ja uvek podsetim ljude na to da Svedoci imaju pravo da kucaju na njihova vrata jer je to sastavni deo života u demokratskom društvu. Dugujemo zahvalnost Svedocima jer su na sudovima odbranili svoja prava, što je doprinelo daljnjoj zaštiti slobode govora“ (Dr Baran, Sjedinjene Američke Države).

„Upoznat sam pre svega sa delom Jehovinih svedoka u Sjedinjenim Državama, a oni su mnogo doprineli razvoju društva, u stvari doprineli su razumevanju Prvog amandmana tako što su se borili za građanske slobode u čuvenim slučajevima poput slučaja Barnet. Ironično je to što se Rusija izgleda plaši takve istorije unapređivanja građanskih sloboda“ (Profesor Ravič, Sjedinjene Američke Države).

„Na osnovu istraživanja istorije prava u Americi, razumeo sam koliki su doprinos Jehovini svedoci dali da bi se osigurala ustavna zaštita građanskih sloboda. Njihova odlučnost da slobodno ispovedaju svoju veru dovela je do zaštite prava na osnovu Prvog amandmana i to je koristilo svim Amerikancima. Sličan doprinos su dali i u drugim državama što nije koristilo samo njima već i mnogim drugim verskim grupama“ (Dr Piters, Sjedinjene Američke Države).

„U mojoj zemlji, to jest Estoniji, Jehovini svedoci imaju dobru reputaciju. Daju svoj doprinos društvu i plaćaju poreze. Oni čine glavni deo društva koji poštuje zakon. Ne služe vojsku, ali pošto postoji civilna služba (rad u školama, bolnicama, itd.) oni je prihvataju“ (Dr Ein Ristan, profesor Novog Zaveta, Fakultet za teologiju i studije religije, Univerzitet u Tartuu, profesor saradnik teologije slobodnih crkava i istorije religije, Bogoslovija u Tartuu, Estonija).

„Imam nekoliko prijatelja Grka koji su Jehovini svedoci. Moj bivši komšija u Solunu, gde sam nekada živeo, jeste Jehovin svedok. Gde god da se nađem reagujem protiv nepravednog proganjanja Jehovinih svedoka, i zbog svojih principa i zbog toga što su oni iskreni hrišćani, vredni i lojalni ljudi“ (Dr Groen,, Austrija).

„Imao sam malo dodira s Jehovinim svedocima, uglavnom u Španiji, ali sam stekao utisak da su dobri, posvećeni i pošteni ljudi, beskompromisni u svojim uverenjima, što ne mora da bude nešto loše pod uslovom da možete razumno da diskutujete o tim uverenjima“ (Dr Martinez-Toron, Španija).

„Vernici kao što su to Jehovini svedoci, korisni su članovi društva u kojem žive. Nemate čega da se bojite kada je u pitanju ta verska zajednica. Njihova diskriminacija je potpuno neopravdana“ (Dr Bernbaum, Sjedinjene Američke Države).

„Jehovinim svedocima se divim zbog toga što nisu nasilni i što odbacuju idolopoklonstvo u obliku nacionalizma i pozdravljanja zastave“ (Dr Kavana, Sjedinjene Američke Države).

„Mogu da kažem da sam ih, ovde u Nemačkoj, uvek smatrao normalnim, lojalnim i nenapadnim građanima, poput većine drugih ljudi“ (Dr Bremer, Nemačka).

„Neopravdano i disproporcionalno mešanje u živote Jehovinih svedoka u Rusiji potpuno je neosnovano s obzirom da su Jehovini svedoci u Evropi i širom sveta poznati kao miroljubiva zajednica, koja se bori za opšte dobro. Kao što je dokazano nezavisnim istraživanjem istorije i društvenih nauka, Jehovini svedoci zasluženo imaju dobru reputaciju jer se uče da poštuju zakon, lojalni su i nenasilni građani koji na mnogo načina doprinose napretku, slozi i prosperitetu društva. Njihova sloboda je dragoceno oružje u borbi protiv ekstremizma u Rusiji i šire“ (Dr Ventura, Italija).

Kontakt:

Međunarodni: Dejvid Semonijan, Služba za odnose s javnošću, tel.: +1 718 560 5000

Rusija: Jaroslav Sivuljski, tel.: 7 812 702 2691