Vrati se na sadržaj

Brat Čarls Rutaganira preživeo je genocid zahvaljujući suvernicima koji su rizikovali svoje živote da bi ga zaštitili i brinuli o njemu

1. AVGUST 2019.
RUANDA

Sećanje na genocid u Ruandi – 25 godina kasnije

Genocid nad pripadnicima plemena Tutsi u Ruandi koji se dogodio 1994. godine jedan je od najstrašnijih genocida u savremenoj istoriji. Ovaj genocid se širio munjevitom brzinom. Prema procenama Ujedinjenih nacija ubijeno je između 800 000 i 1 000 000 ljudi za oko 100 dana. Većina žrtava bili su Tutsiji, ali i pripadnici Hutu plemena koji nisu hteli da podrže genocid takođe su bili na meti. To znači da je svakom od 2 500 Jehovinih svedoka u Ruandi život bio u opasnosti.

Oko 400 naše braće i sestara u Ruandi ubijeno je u genocidu. Većina njih bili su Tutsiji. Ali i neki Svedoci iz Hutu plemena bili su ubijeni zato što im je bilo nezamislivo da naude drugima ili zato što su pokušali da spasu neku braću i sestre.

Brat Čarls Rutaganira, Tutsi koji je preživeo genocid pre 25 godina i dalje se živo seća tok nedeljnog jutra kada je bio siguran da će biti ubijen. On kaže da su mu samopožrtvovanost i ljubav suhrišćana spasle život.

Bio je šokiran kada mu je 30 napadača opkolilo kuću. Rekao je: „Većina njih bile su moje komšije. Pozdravljali smo se svakog dana.“ Ali kada je ta rulja krenula ka njegovoj kući tog jutra, video je potpuno drugačija lica. „Oči su im bile crvene, pune mržnje. Izgledali su kao životinje spremne da rastrgnu svoj plen.“

Rulja je napala brata Rutaganiru mačetama, kopljima i palicama u koje si bili zabijeni ekseri, i to samo zato što je pripadao Tutsi plemenu. Zatim su ga odvukli na ulicu i ostavili da umre. Dok je ležao u polusvesnom stanju i krvario, grupa radnika sa lopatama je došla da ga ukopa. Jedan od njih je prepoznao brata Rutaganiru kao miroljubivog hrišćanina i pitao: „Zašto su ubili ovog Jehovinog svedoka?“ Niko nije odgovorio. Tada je počeo pljusak i oni su se razišli.

Samjuel Ruamakuba, brat iz Hutu plemena koji je živeo u blizini, čuo je šta se dogodilo bratu Rutaganiri i uprkos pljusku, poslao je sina da ga dovede kod njih kući. Druga dva brata iz Hutu plemena hrabro su izašla i donela lekove i zavoje. Ubice su došle da traže brata Rutaganiru. Kada su ga našli u kući Hutua, vođa je zapretio: „Rešićemo ovaj problem sutra ujutro.“

Ova braća iz Hutu plemena znala su da bi mogli biti ubijeni zbog toga što su pomogli jednom Tutsiju. Brat Rutaganira kaže: „Ukoliko su nekog planirali da ubiju, a vi pokušate da mu spasite život, ubiće i vas i njega.“

Kao Hutu, brat Ruamakuba je možda mogao da ode i prođe blokade na putu koje su i danju i noću čuvali naoružani stražari. Ali on nije hteo da ostavi svog povređenog brata iz Tutsi plemena, govoreći mu: „Neću te napustiti. Gde ti umreš, umreću i ja.“

Rano sledećeg dana, došli su vojnici i počeli da se bore sa ubicama na ulici i ubice su pobegle.

Kada se brat Rutaganira oporavio, video je da mnogi u njegovoj skupštini tuguju za svojim voljenima koji su ubijeni bez ikakvog razloga. Drugi su doživeli traumu zbog emocionalnog i fizičkog zlostavljanja, mučenja i silovanja. „Prvih nekoliko meseci nakon genocida bili su izuzetno teški,“ priseća se brat Rutaganira. Ali zahvaljujući ljubavi i razumevanju, braća i sestre iz Hutu i Tutsi plemena pomogli su jedni drugima da se oporave. On kaže: „Svim silama su se trudili da se među njima ne pojave ni nagoveštaji licemerstva, predrasuda ili podela.“

Uprkos velikoj patnji koju su doživeli, Svedoci širom Ruande su nastavili da održavaju hrišćanske sastanke i da propovedaju. Pronašli su mnoge kojima su očajnički trebale uteha i nada. Neki ljudi su neverovatno propatili zbog brutalnih ubistava voljenih osoba. Druge je strašno mučila savest zbog užasnih stvari koje su počinili. Mnogi u Ruandi su se osećali izdano od komšija, svojih vođa i naročito crkava. (Vidi okvir „ Uloga crkve u genocidu u Ruandi“.)

Međutim, mnogi u Ruandi su videli da su Jehovini svedoci miroljubivi i da su drugačiji od drugih. Jednu učiteljicu iz Tutsi plemena katoličke veroispovesti zajedno s njenih šestoro dece skrivala je porodica Svedoka koju je jedva poznavala. Ona kaže: „Imam ogromno poštovanje prema Jehovinim svedocima. Većina ljudi je videla da nisu imali nikakve veze sa genocidom.“

U aprilu 2019. na izložbi u Nacionalnom centru za građanska i ljudska prava u Atlanti, u Džordžiji, predstavljene su priče braće i sestara koji su preživeli, kao i priče onih koji su izgubili život tokom genocida u Ruandi

Kada se genocid završio, mnogi su počeli da dolaze na sastanke Svedoka. U proseku, svaki Svedok je vodio tri biblijska kursa. Tokom 1996. službene godine, broj Svedoka u Ruandi porastao je za više od 60 posto, jer su ljudi žudeli za utehom iz Svetog pisma.

Za mnoge, posebno za one koji su preživeli genocid, 25-godišnjica je period kada duboko razmišljaju o onome što se dogodilo. Brat Rutaganira i drugi očevici su se uverili da je prava hrišćanska ljubav daleko moćnija od rasne mržnje. „Isus Hrist je poučio svoje sledbenike da druge vole više nego sebe“, kaže brat Rutaganira. „Ja sam danas živ baš zbog takve ljubavi među Jehovinim narodom“ (Jovan 15:13).