Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Šta je sveti duh?

Odgovor iz Svetog pisma

Sveti duh je sila kojom se Bog služi (Mihej 3:8; Luka 1:35). Bog šalje svoj duh tako što usmerava svoju silu tamo gde je potrebno da bi ostvario svoju nameru (Psalam 104:30; 139:7).

U Svetom pismu reč „duh“ je prevod hebrejske reči ruah i grčke reči pnevma. Ove reči uglavnom ukazuju na silu kojom se Bog služi, to jest sveti duh (Postanak 1:2). Međutim, u Svetom pismu ove reči se mogu odnositi i na:

U svim navedenim slučajevima ukazuje se na nešto nevidljivo, ali su rezultati njihovog delovanja vidljivi. Slično tome, Božji duh je „poput vetra, nevidljiv, nematerijalan i moćan“ (An Expository Dictionary of New Testament Words, od Vilijama Vajna).

U Svetom pismu se na Božji sveti duh ukazuje kao na „ruke“ i „prste“ (Psalam 8:3; 19:1; Luka 11:20; uporediti s Matejem 12:28). Poput zanatlije koji koristi ruke i prste da bi obavio neki posao, Bog je koristio svoj duh da bi:

Sveti duh nije osoba

Pošto se u Svetom pismu na Božji duh ukazuje kao na njegove „ruke“, „prste“ i „dah“, očigledno je da sveti duh nije osoba (Izlazak 15:8, 10). Kao što zanatlijine ruke ne mogu da rade nezavisno od njegovog uma i tela, Božji sveti duh deluje samo onako kako ga Bog usmeri (Luka 11:13). U Svetom pismu se Božji duh upoređuje i s vodom i dovodi se u vezu s verom i znanjem. Sva ova poređenja ukazuju na to da sveti duh nije osoba (Isaija 44:3; Dela apostolska 6:5; 2. Korinćanima 6:6).

U Bibliji piše da se Bog zove Jehova, a njegov sin Isus Hrist, ali nigde ne piše ime svetog duha (Isaija 42:8; Luka 1:31). Kada je hrišćanski mučenik Stefan imao čudesnu viziju neba, on je video dve, a ne tri osobe. U Bibliji piše: „On je, pun svetog duha, upro pogled u nebo i ugledao Božju slavu i Isusa kako stoji s desne strane Bogu“ (Dela apostolska 7:55). Bog je svetim duhom omogućio Stefanu da ima tu viziju.

Zablude o svetom duhu

Zabluda: „Sveti Duh“ je osoba i deo je Trojstva, kao što piše u 1. Jovanovoj 5:7, 8, u biblijskom prevodu Daničić–Karadžić.

Činjenica: U biblijskom prevodu Daničić–Karadžić, u 1. Jovanovoj 5:7, 8 između ostalog piše: „Otac, Riječ, i sveti Duh; i ovo je troje jedno. I troje je što svjedoči na zemlji.“ Međutim, istraživači su otkrili da te reči nije napisao apostol Jovan, tako da one ne treba da se nalaze u Bibliji. Profesor Brus Mecger je napisao: „Sasvim je sigurno da su ove reči naknadno dodate i one se ne smeju nalaziti u grčkom delu Svetog pisma“ (A Textual Commentary on the Greek New Testament).

Zabluda: U Svetom pismu se svetom duhu pripisuju ljudske karakteristike i to dokazuje da je sveti duh osoba.

Činjenica: Sveto pismo ponekad pripisuje svetom duhu ljudske karakteristike, ali to ne dokazuje da je sveti duh osoba. Sveto pismo takođe personifikuje mudrost, smrt i greh (Poslovice 1:20; Rimljanima 5:17, 21). Na primer, za mudrost je rečeno da ima dela i decu, a za greh je rečeno da zavodi, ubija i prouzrokuje požudu (Matej 11:19; Luka 7:35; Rimljanima 7:8, 11).

Takođe, apostol Jovan je citirajući Isusa sveti duh nazvao pomoćnikom (utešiteljem) koji će pokazati šta je greh, davaće uputstva, govoriće, čuti, objaviti, proslaviti i primiti. Apostol je koristio ličnu zamenicu muškog roda „on“ kada je ukazivao na tog pomoćnika (Jovan 16:7-15). On je to uradio jer je grčka reč za „pomoćnika“ (parakletos) imenica muškog roda i za nju se po pravilima grčke gramatike mora koristiti zamenica u muškom rodu. Kada je Jovan govorio o svetom duhu koristeći imenicu srednjeg roda pnevma, koristio je zamenicu u srednjem rodu „to“ (Jovan 14:16, 17).

Zabluda: Krštenje u ime svetog duha dokazuje da je sveti duh osoba.

Činjenica: U Bibliji se ponekad koristi reč „ime“ da bi se istakli moć i autoritet (Ponovljeni zakoni 18:5, 19-22; Jestira 8:10). To je slično izrazu „u ime zakona“, koji ne znači da je zakon osoba. Osoba krštena „u ime“ svetog duha priznaje njegovu moć i ulogu u ostvarivanju Božje namere (Matej 28:19).

Zabluda: Isusovi apostoli i drugi učenici su verovali da je sveti duh osoba.

Činjenica: To ne piše u Svetom pismu, niti to istorija dokazuje. U delu Encyclopædia Britannica piše: „Definicija da je Sveti Duh odvojeno božansko biće [...] uspostavljena je na Konstantinopoljskom saboru održanom 381.“ To je bilo više od 250 godina nakon smrti poslednjeg apostola.