Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Poreklo života — pet pitanja koja zaslužuju odgovor

 3. PITANJE

Odakle su došla uputstva?

Odakle su došla uputstva?

Zbog čega izgledaš baš tako kako izgledaš? Šta određuje boju tvojih očiju, kose i kože? Zbog čega imaš određenu visinu i građu, i ličiš na jednog ili oba roditelja? Šta govori krajevima tvojih prstiju da im na jednoj strani izrastu meke jagodice, a na drugoj čvrsti nokti koji pružaju zaštitu?

U vreme Čarlsa Darvina, odgovori na ovakva pitanja su bili obavijeni velom tajne. Darvin je bio zadivljen time što se osobine prenose s jedne generacije na drugu, ali je malo znao o zakonima genetike a još manje o ćelijskim mehanizmima koji upravljaju nasleđem. Međutim, u savremeno doba biolozi već decenijama izučavaju ljudsku genetiku i detaljna uputstva koja postoje unutar čudesnog molekula zvanog DNK (dezoksiribonukleinska kiselina). Naravno, u vezi s tim se javlja važno pitanje: Odakle su došla ta uputstva?

Šta tvrde mnogi naučnici? Mnogi biolozi i drugi naučnici smatraju da su DNK i njena kodirana uputstva nastali tokom niza nasumičnih događaja koji su se odvijali milionima godina. Oni kažu da nema dokaza u prilog stvaranju — ni u strukturi tog molekula, ni u informacijama koje on sadrži i prenosi, niti u načinu na koji funkcioniše.17

Šta kaže Biblija? Biblija ukazuje na to da su informacije o razvoju različitih delova našeg tela — čak i tačno vreme kada su se razvijali — zapisane u figurativnoj knjizi koja potiče od Boga. Zapazi kojim se rečima kralj David obratio Bogu kada je pod nadahnućem opisivao taj proces: „Oči su tvoje videle dok sam zametak bio, u knjizi su tvojoj svi delovi njegovi bili zapisani, i dani kad su nastajali, kada još nije bilo nijednoga“ (Psalam 139:16).

Šta otkrivaju dokazi? Ukoliko je evolucija činjenica, onda bi trebalo da postoje bar neki logični dokazi da je DNK nastala putem niza slučajnih događaja. Ako je istina ono što kaže Biblija, onda bi DNK trebalo da pruži uverljiv dokaz da ju je neko osmislio sa određenom namerom.

Kada se opiše najjednostavnijim izrazima, građa i funkcija DNK je prilično razumljiva — i očaravajuća. Zato te pozivamo u obilazak unutrašnjosti još jedne ćelije. Međutim,  ovog puta ćemo posetiti ljudsku ćeliju. Zamisli da se nalaziš ispred muzeja u kom su svi eksponati postavljeni s ciljem da saznaš kako ćelija funkcioniše. Ceo muzej je zapravo model prosečne ljudske ćelije uveličane oko 13 000 000 puta. Po veličini bi se mogao uporediti s velikim stadionom koji može da primi oko 70 000 ljudi.

Ulaziš u muzej i ostaješ bez daha dok posmatraš to čudesno mesto puno neobičnih oblika i struktura. U blizini središnjeg dela ćelije nalazi se jedro loptastog oblika, veliko poput zgrade od oko 19 spratova. Krećeš ka njemu.

„Izvanredno tehničko dostignuće“ — namotavanje DNK: Smeštanje DNK u jedro je izvanredan poduhvat — poput slaganja tankog konca dugačkog 40 kilometara u tenisku lopticu

Prolaziš kroz vrata na spoljašnjem omotaču, to jest membrani jedra i gledaš unaokolo. Najupečatljiviji eksponati u ovoj prostoriji su 46 hromozoma. Poređani su u identične parove različite visine. Par koji ti je najbliži visok je oko 11 spratova. Otprilike u sredini svakog hromozoma (1) nalazi se suženje, zbog čega on pomalo podseća na dve vezane kobasice ali je mnogo deblji, poput stabla ogromnog drveta. Primećuješ da je model hromozoma celom dužinom obavijen mnoštvom traka. Dok se polako približavaš, vidiš da je svaka horizontalna traka ispresecana vertikalnim linijama između kojih se nalaze kraće horizontalne linije (2). Šta je to? To je traka koja je ispresavijana i složena tako da njene spoljašnje ivice podsećaju na knjige koje su položene na policu. Povlačiš jednu od njih i ona se izvlači iz niza. Sa čuđenjem primećuješ da se ta savijena traka sastoji od manjih namotaja (3), koji su takođe uredno složeni. U tim namotajima se nalazi najvažniji deo ove celine — nešto što podseća na dugo, dugo uže. Šta je to?

STRUKTURA IZVANREDNOG MOLEKULA

Hajde da taj deo modela hromozoma jednostavno zovemo uže. Ono je debelo oko dva i po centimetra i čvrsto je obavijeno oko kalemova (4), koji se nižu jedan za drugim stvarajući veći namotaj. Uže namotano na kalem se ne pomera jer je pričvršćeno za držač. Natpis na ekranu pored eksponata pokazuje da je ono izuzetno dobro namotano. Ukoliko bi se uže iz svakog modela hromozoma izvadilo i odmotalo, njegova celokupna dužina bi bila veća od polovine obima Zemlje! *

Ovaj efikasan sistem za namotavanje je u jednoj knjizi nazvan „izvanrednim tehničkim dostignućem“.18 Da li ti zvuči razumno da takvo dostignuće nije delo nekog stručnjaka? Ako bi ovaj muzej imao ogromnu prodavnicu s milionima predmeta koji su tako uredno složeni da lako možeš naći svaki  koji ti zatreba, da li bi pomislio da ih niko nije stavio na njihovo mesto? Naravno da ne bi! Međutim, postizanje takvog reda bi bilo jednostavan poduhvat u poređenju sa onim što nalazimo u DNK.

Natpis na ekranu te poziva da uzmeš uže i pobliže ga osmotriš (5). Dok ga držiš u ruci, zapažaš da to nije obično uže. Sastoji se od dva vlakna koja su uvijena jedno oko drugog. Ta vlakna su povezana pomoću sićušnih, ravnomerno raspoređenih prečki. Celo uže bi se moglo uporediti s merdevinama koje su uvijene tako da izgledaju poput spiralnih stepenica (6). Sada ti je sve jasno: Ti u rukama držiš model molekula DNK, koji je jedna od najvećih zagonetki života!

Hromozom se zapravo sastoji od jednog molekula DNK, uredno namotanog oko kalemova sa držačima. Prečke merdevina DNK se zovu bazni parovi (7). Koja je njihova uloga? Čemu sve to služi? Na ekranu pored ovog eksponata nalazi se pojednostavljeno objašnjenje.

NENADMAŠAN SISTEM ZA ČUVANJE INFORMACIJA

Dok čitaš to objašnjenje, saznaješ da su prečke koje povezuju dve strane merdevina ključ za razumevanje DNK. Zamisli te merdevine uzduž presečene napola. Na svakoj strani je ostala polovina prečki, kojih ima samo  četiri vrste. Naučnici ih obeležavaju slovima A, T, G i C (adenin, timin, guanin, citozin). Bili su zapanjeni kada su otkrili da se pomoću različitih kombinacija tih slova prenose informacije u vidu kôda.

Možda ti je poznato da je u 19. veku izmišljena Morzeova azbuka koja je služila za komunikaciju putem telegrafa. Ta azbuka je imala samo dva „slova“ — tačku i crtu. Pa ipak, pomoću nje su se mogle izraziti nebrojene reči ili rečenice. S druge strane, DNK je četvoroslovna azbuka. Kombinovanjem njenih slova — A, T, G i C — obrazuju se „reči“ zvane kodoni. Od njih nastaju „priče“ zvane geni. U proseku, svaki gen ima 27 000 slova. Ti geni i dugačke niti između njih spojeni su u svojevrsna poglavlja — pojedinačne hromozome. Potrebna su 23 hromozoma da bi bila dovršena cela „knjiga“ — genom, to jest skup svih genetskih informacija o nekom organizmu. *

Genom je poput izuzetno obimne knjige. Koliko informacija bi moglo da stane u nju? Ljudski genom se sastoji od oko tri milijarde baznih parova, to jest prečki na DNK merdevinama.19 Zamisli komplet enciklopedija u kom svaki tom ima više od hiljadu stranica. Informacije iz genoma bi ispunile 428 takvih tomova. Kada tome dodamo i kopiju genoma koja se nalazi u svakoj ćeliji, dobijamo ukupno 856 tomova. Ukoliko bi sam kucao informacije koje se nalaze u genomu, morao bi da radiš oko 80 godina — i to puno radno vreme, bez godišnjeg odmora!

Naravno, sve što bi otkucao tokom tih godina bilo bi beskorisno tvom telu. Kako bi stotine obimnih knjiga mogao da staviš u svaku od tvojih 100 biliona mikroskopskih ćelija? Čovek još nije uspeo da toliku količinu informacija smesti na tako mali prostor.

Jedan profesor molekularne biologije i informatike je zapazio: „U gram DNK, koji kada se osuši zauzima oko jedan kubni centimetar, može da stane skoro ista količina informacija kao na bilion CD-a.“20 Šta to znači? Seti se da DNK sadrži gene, uputstva o građi jedinstvenog ljudskog tela. Komplet tih uputstava se nalazi u svakoj našoj ćeliji. Koliko je DNK ispunjena informacijama vidi se iz sledećeg poređenja: ako bismo njome napunili jednu kašičicu, ta količina informacija bi 350 puta premašila genetske podatke o svim ljudima koji danas žive na Zemlji! DNK koja je potrebna za građu sedam milijardi ljudi, to jest celokupnog svetskog stanovništva, bila bi samo tanak sloj na dnu te kašičice.21

KNJIGA BEZ PISCA?

U jedan gram DNK može da stane ista količina informacija kao na bilion CD-a

Uprkos napretku u minijaturizaciji, nijedno sredstvo za čuvanje informacija koje je čovek napravio nema ni približno takav kapacitet. Pa ipak, poređenje s kompakt-diskom je sasvim  prikladno. Razmisli o sledećem: Možda se divimo kompakt-disku zbog njegovog simetričnog oblika, sjajne površine i originalnog dizajna. Vidimo jasan dokaz da je za njegovu izradu bilo potrebno znanje i stručnost. Ali, šta ako bi on bio ispunjen informacijama — i to ne nekim besmislicama, već jasnim, detaljnim uputstvima za izradu, održavanje i popravku složenih mašina? Te informacije ne menjaju vidno težinu i veličinu diska. Pa ipak, to je najvažnije što on sadrži. Zar ne bi bio uveren da su ta pisana uputstva sigurno proizvod nečijeg rada? Zar ono što je napisano ne zahteva pisca?

Nije nerealno upoređivati DNK s kompakt-diskom ili knjigom. U stvari, u jednoj knjizi o genomu je rečeno: „Predstava o genomu kao knjizi nije, striktno govoreći, čak ni metafora. To je doslovno tako. Knjiga sadrži informacije u obliku zapisa... Genom takođe.“ Pisac dodaje: „Genom je vrlo pametna knjiga, jer u odgovarajućim uslovima može i da kopira i da čita sebe.“22 To nas vodi do još jedne važne odlike DNK.

MAŠINE U POKRETU

Dok stojiš u tišini muzeja, počinješ da se pitaš da li je u jedru ćelije zaista sve tako nepomično kao u muzeju. Zatim zapažaš još jedan ekran. Iznad staklene kutije u kojoj se nalazi model jednog dela DNK, stoji natpis: „Pritisnite dugme da biste videli demonstraciju“. Pritiskaš dugme i čuješ glas naratora: „DNK obavlja najmanje dva veoma važna zadatka. Prvi se naziva replikacija. DNK mora da se kopira kako bi svaka nova ćelija imala kompletnu kopiju istih genetskih informacija. Molimo vas da pogledate kompjutersku simulaciju tog procesa.“

Na jednoj strani ekrana vidiš vrata kroz koja ulazi mašina veoma složenog izgleda. To je zapravo grupa robota koji su međusobno povezani. Mašina  stiže do DNK, povezuje se s njom i počinje da se kreće duž njenog lanca kao što se voz kreće po šinama. Pošto se kreće veoma brzo, ne uspevaš da vidiš šta ona tačno radi, ali lako možeš zapaziti da se iza nje umesto jednog sada pojavljuju dva kompletna lanca DNK.

Narator objašnjava: „Ovo je prilično pojednostavljen prikaz onoga što se dešava prilikom replikacije DNK. Grupa molekularnih mašina zvanih enzimi putuje duž DNK, najpre je razdvaja na dva jednostruka lanca i zatim svaki od njih koristi kao matricu za izradu novog, komplementarnog lanca. Ne možemo da vam prikažemo sve što je uključeno u taj proces — kao što je sićušni uređaj koji ide ispred replikacione mašine i zaseca jedan lanac DNK kako bi dvostruka spirala mogla da se odvije a da se pri tom ne zamrsi i napravi čvor. Ne možemo ni da vam pokažemo kako se nekoliko puta vrši ’korektura‘ DNK. Greške nastale pri kopiranju se pronalaze i ispravljaju sa zadivljujućom tačnošću.“ (Videti prikaz na  stranama 16 i 17.)

Narator nastavlja: „Ono što možemo da vam jasno prikažemo jeste brzina. Primetili ste da je ovaj robot prilično brz, zar ne? U stvarnosti, dok se kreću po DNK ’šinama‘, enzimske mašine prelaze oko 100 prečki, to jest baznih parova, u sekundi.23 Ukoliko bi te ’šine‘ bile velike poput železničkih, ova ’lokomotiva‘ bi jurila po njima brzinom većom od 80 kilometara na sat. U bakterijama se ove male replikacione mašine kreću deset puta brže! Unutar ljudske ćelije, na stotine replikacionih mašina obavljaju svoj zadatak na različitim mestima duž DNK ’pruge‘. U stanju su da kopiraju čitav genom za samo osam sati.“24 (Videti okvir „ Molekul koji se može čitati i kopirati“, na 20. strani.)

„ČITANJE“ DNK

Roboti koji su vršili replikaciju DNK polako odlaze sa scene. Pojavljuje se nova mašina, koja se takođe kreće duž jednog dela lanca DNK, ali sporije od njih. Vidiš da lanac DNK ulazi u ovu mašinu i izlazi na drugom kraju — neizmenjen. Ali iz posebnog otvora na mašini pojavljuje se nešto što podseća na rep: to je novi, jednostruki lanac. Šta se to dešava?

Narator opet priskače u pomoć sa objašnjenjem: „Drugi zadatak DNK se naziva transkripcija. DNK nikada ne napušta svoj bezbedan dom unutar jedra. Kako bi se onda geni — uputstva za sintezu svih proteina od kojih je sačinjeno naše telo — mogli dešifrovati i koristiti? Enzimska mašina pronalazi na lancu DNK mesto gde se nalazi gen koji su aktivirali hemijski  signali koji dolaze izvan ćelijskog jedra. Ova mašina zatim koristi molekul zvani RNK (ribonukleinska kiselina) da bi napravila kopiju tog gena. RNK prilično podseća na jednostruki lanac DNK, ali se razlikuje od njega. Njen zadatak je da prikupi šifrovane informacije koje se nalaze u genima. RNK ih kopira dok je u enzimskoj mašini, zatim izlazi iz jedra i kreće prema jednom od ribozoma gde će te informacije biti korišćene za sintezu proteina.“

Dok posmatraš ovu demonstraciju, ispunjen si divljenjem. Oduševljen si ovim muzejem i genijalnošću onih koji su konstruisali i napravili ove mašine. Ali, šta ako bi se čitavo ovo mesto, sa svim svojim eksponatima, moglo pokrenuti, prikazujući hiljade i hiljade procesa koji se istovremeno odvijaju unutar ljudske ćelije? To bi zaista bio nezaboravan spektakl!

Međutim, odjednom shvataš da se svi ovi procesi koje obavljaju minijaturne, složene mašine upravo odvijaju u tvojih sto biliona ćelija! Tvoja DNK se čita, pružajući uputstva za sintezu stotina hiljada proteina, koliko ih prema procenama ima u tvom  telu — u enzimima, tkivima, organima i tako dalje. Baš u ovom trenutku se tvoja DNK kopira i otklanjaju se greške kako bi se novi komplet uputstava mogao čitati u svakoj novoj ćeliji.

ZAŠTO SU TE ČINJENICE VAŽNE?

Zapitajmo se još jednom: ’Odakle su došla sva ta uputstva?‘ Biblija pokazuje da je pisanje te „knjige“ pokrenuo nadljudski autor. Da li je ovaj zaključak zastareo ili nenaučan?

Razmisli o sledećem: Da li bi ljudi ikada mogli da naprave muzej koji smo upravo opisali? Ukoliko bi pokušali, naišli bi na nepremostive prepreke. Mnogo toga o ljudskom genomu i njegovoj funkciji nije odgonetnuto. Naučnici još uvek pokušavaju da shvate gde se nalaze svi geni i koja je njihova uloga. A geni čine samo mali deo lanca DNK. Šta je sa svim onim dugim delovima tog lanca koji ne sadrže gene? Naučnici su ih ranije nazivali otpadna DNK, ali su u novije vreme promenili  svoje gledište. Moguće je da ti delovi određuju kako će se i do koje mere geni koristiti. Čak i ako bi naučnici mogli da naprave vernu kopiju molekula DNK i mašina koje je kopiraju i ispravljaju greške, da li bi ona funkcionisala poput prave?

Čuveni naučnik Ričard Fajnman je kratko pre svoje smrti napisao na školskoj tabli ovu poruku: „Ono što ne mogu da stvorim, ne mogu ni da razumem.“25 Lepo je čuti ovako iskreno i ponizno mišljenje, a istinitost njegove izjave očigledna je u slučaju DNK. Naučnici nisu u stanju da stvore DNK, sa svim njenim mehanizmima za replikaciju i transkripciju, niti mogu da je potpuno razumeju. Pa ipak, neki tvrde da znaju da je sve to nastalo u nizu okolnosti i događaja na koje niko nije uticao. Da li dokazi koje si do sada osmotrio zaista podupiru takav zaključak?

Neki stručnjaci su zaključili da činjenice vode u drugom pravcu. Primera radi, Fransis Krik, naučnik koji je doprineo otkriću strukture DNK u vidu dvostruke spirale, zaključio je da taj molekul i suviše dobro funkcioniše da bi mogao nastati igrom slučaja. On je pretpostavljao da su inteligentna vanzemaljska bića poslala DNK na Zemlju kako bi život na njoj započeo.26

U skorije vreme, uvaženi filozof Entoni Flu, koji je 50 godina bio pobornik ateizma, iz korena je promenio svoj stav. Imao je 81 godinu kada je izrazio uverenje da je život stvorilo neko inteligentno biće. Šta ga je navelo da promeni mišljenje? Izučavanje DNK. Kada je upitan da li će ostali naučnici negativno reagovati na njegovo novo gledište, Flu je navodno odgovorio: „To je nažalost moguće, ali ceo moj život je vođen načelom... da sledim činjenice, gde god me one odvele.“27

Šta ti misliš? U kom pravcu nas vode činjenice? Zamisli da si usred jedne fabrike naišao na kompjuterski centar. U kompjuteru se nalazi složen glavni program koji upravlja radom svih mašina u fabrici. Štaviše, taj program neprestano šalje uputstva o tome kako napraviti i održavati svaku mašinu i ujedno sam sebe kopira i proverava te kopije. Šta bi na osnovu toga zaključio? Da su kompjuter i taj program sami sebe stvorili, ili da su oni rezultat svrsishodnog, razumskog planiranja? Činjenice govore za sebe.

^ odl. 12 U udžbeniku Molecular Biology of the Cell koristi se drugačija razmera. U njemu je pokušaj da se te duge niti uredno spakuju u ćelijsko jedro upoređen sa slaganjem tankog konca dugačkog 40 kilometara u tenisku lopticu — ali tako uredno i ravnomerno da se lako može doći do svakog dela tog konca.

^ odl. 18 Ljudska ćelija sadrži dva kompletna genoma, ukupno 46 hromozoma.