Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Kako drugi mogu pomoći?

Kako drugi mogu pomoći?

„AKO mogu nešto da učinim, samo mi reci.“ To je ono što mnogi od nas kažu prijatelju ili rođaku koji je novoožalošćen. Da, mi zaista tako mislimo. Učinili bismo sve da pomognemo. Ali da li nas ucveljena osoba poziva i kaže: „Mislio sam o nečemu što možeš učiniti da mi pomogneš“? Obično ne. Jasno je da je možda potrebno da mi preuzmemo neku inicijativu ako zaista želimo da pomognemo onome koji žali i da ga utešimo.

Jedna biblijska poslovica kaže: „Zlatne jabuke u srebrnijem sudima jesu zgodne riječi [„reč izgovorena u pravo vreme“, NW]“ (Poslovice 15:23; 25:11DK). Mudrost je u znanju toga šta reći a šta ne reći, šta učiniti a šta ne učiniti. Evo nekih biblijskih predloga za koje su neke ucveljene osobe ustanovile da su korisni.

Šta učiniti...

Slušajte: Budi „brz čuti“, kaže Jakov 1:19. Jedna od najkorisnijih stvari koje možete učiniti jeste da podelite bol sa ucveljenim kroz slušanje. Nekim ucveljenim osobama je možda potrebno da razgovaraju o svom voljenom koji je umro, o nesrećnom slučaju ili bolesti koja je prouzrokovala smrt, ili o svojim osećanjima od te smrti. Zato pitajte: „Da li biste voleli da razgovarate o tome?“ Dozvoli im da oni odluče. Sećajući se kad mu je umro otac, jedan mladić je rekao: „Zaista mi je pomoglo kad su drugi pitali šta se desilo i zatim stvarno slušali.“ Slušajte strpljivo i saosećajno bez obaveznog osećanja da morate da pružite odgovore ili rešenja. Dozvolite im da izraze sve ono što žele da podele.

Pružite im zasiguranje: Uverite ih da su učinili sve što je bilo moguće (ili bilo šta drugo za što znate da je istinito i pozitivno). Uvek iznova ih uveravajte da ono što osećaju — tuga, gnev, krivica ili neka druga emocija — ne mora uopšte biti neuobičajeno. Govorite im o drugima za koje znate da su se uspešno oporavili od sličnog gubitka. Takve ’ljubazne reči’ jesu ’zdravlje kostima‘, kažu Priče Solomunove 16:24 (DK) (1. Solunjanima 5:11, 14).

Budite na raspolaganju: Stavite se na raspolaganje, ne samo prvih nekoliko dana kada su tu mnogi prijatelji i rođaci, već čak i mesecima kasnije kada se drugi vrate svojoj normalnoj rutini. Na taj način vi se pokazujete kao ’pravi prijatelj‘, onakav koji ostaje uz prijatelja u vreme ’nevolje‘ (Poslovice 17:17). „Naši prijatelji su proveravali da li su nam večeri bile ispunjene aktivnostima tako da nismo morali provoditi  previše vremena u kući sami“, objašnjava Teresea, čije je dete poginulo u jednoj automobilskoj nesreći. „To nam je pomoglo da se suočimo sa osećanjem praznine koje smo imali.“ Godišnjice, kao što su godišnjica venčanja ili datum smrti, mogu biti stresno vreme za preživele godinama kasnije. Zašto ne označite takve datume na svom kalendaru tako da se, kad se oni približe, možete staviti na raspolaganje, ako je potrebno, za saosećajnu podršku?

Ako uvidite stvarnu potrebu, nemojte čekati da budete zamoljeni — preuzmite odgovarajuću inicijativu

Preuzmite odgovarajuću inicijativu: Da li je potrebno da se obave neke stvari? Da li je potreban neko da pazi na decu? Da li je prijateljima i rođacima koji su u poseti potrebno mesto za smeštaj? Nedavno ucveljene osobe su često tako ošamućene da čak ne znaju ni šta one treba da urade, a kamoli da kažu drugima kako oni mogu pomoći. Zato ako uvidite stvarnu potrebu, nemojte čekati da budete zamoljeni; preuzmite inicijativu (1. Korinćanima 10:24; uporedi 1. Jovanova 3:17, 18). Jedna žena čiji je muž umro prisećala se: „Mnogi su rekli, ’Samo reci, ako nešto mogu da učinim‘. Ali jedna prijateljica nije pitala. Ona je otišla pravo u spavaću sobu, presvukla postelju, i oprala posteljinu zaprljanu od njegove smrti. Jedna druga je uzela kofu, vodu i pribor za čišćenje i oribala tepih gde je moj muž povraćao. Nekoliko nedelja kasnije, jedan od skupštinskih starešina svratio je u svom radnom odelu sa svojim alatom i rekao, ’Znam da mora biti nečeg što treba da se popravi. Šta ima?‘ Kako me je obradovao što je popravio vrata koja su nakrivo visila na šarki i što mi je pričvrstio jedan električni uređaj!“ (Uporedi Jakov 1:27.)

Budite gostoljubivi: „Ne zanemarujte gostoljubivost“, podseća nas Biblija (Jevrejima 13:2). Naročito treba da se setimo da budemo gostoljubivi prema onima koji su ožalošćeni. Umesto poziva „dođi kad hoćeš“, utvrdite datum i vreme. Ako odbiju, nemojte se tako lako  predati. Možda je potreban neki ljubazan podsticaj. Možda odbijaju vaš poziv zato što se boje da će izgubiti kontrolu nad svojim emocijama pred drugima. Ili se možda osećaju krivim zbog uživanja u obroku ili druženju u jedno takvo vreme. Setite se gostoljubive žene Lidije koja se spominje u Bibliji. Nakon što su bili pozvani kod nje, Luka kaže: „I prinudi nas“ (Dela apostola 16:15).

Budite strpljivi i puni razumevanja: Nemojte biti previše iznenađeni onim što ucveljene osobe mogu reći u prvo vreme. Upamtite, oni mogu osećati gnev ili krivicu. Ako su prema vama usmereni emocionalni izlivi, to će zahtevati uvid i strpljivost s vaše strane da ne odgovorite s iritiranošću. „Obucite se u... srdačnu milost, dobrotu, poniznost, blagost i ustrpljivost“, preporučuje Biblija (Kološanima 3:12, 13).

Napišite pismo: Često se previđa vrednost jednog pisma ili razglednice sa izrazima saučešća. Kakva je korist od toga? Sindi, koja je izgubila svoju majku zbog raka, odgovara: „Jedna prijateljica mi je napisala lepo pismo. To mi je zaista pomoglo jer sam mogla da ga čitam uvek iznova.“ Takvo pismo ili karta ohrabrenja može se sastaviti „u nekoliko reči“, ali treba da bude od srca (Jevrejima 13:22). Ono može govoriti da vi brinete i da imate neku posebnu uspomenu na preminulog, ili možete pokazati kako je na vaš život uticala osoba koja je umrla.

Molite se s njima: Nemojte potcenjivati vrednost vaših molitava s ucveljenim osobama i za njih. Biblija kaže: „Molitva pravednoga mnogo može pomoći“ (Jakov 5:16). Na primer, kad oni čuju kako se molite u njihovu korist to im može pomoći da ublaže takva negativna osećanja kao što je krivica. (Uporedi Jakov 5:13-15.)

Šta ne učiniti...

Svojom prisutnošću u bolnici možete ohrabriti ucveljenog

Nemojte se držati po strani zbog toga što ne znate šta da kažete ili učinite: ’Siguran sam da im je potrebno da sada budu sami‘, možemo reći sebi. Ali možda je stvar u tome da se mi držimo po strani jer se bojimo da ne kažemo ili učinimo neku pogrešnu stvar. Međutim, to što je prijatelji, rođaci ili suvernici izbegavaju može ucveljenu osobu navesti da se oseća usamljenijom, povećavajući tako bol. Upamtite, najljubaznije reči i dela obično su najjednostavniji (Efescima 4:32). Sama vaša prisutnost može biti izvor ohrabrenja. (Uporedi Dela apostola 28:15.) Sećajući se dana kad joj je umrla kćerka, Teresea kaže: „Za jedan sat, hol bolnice je bio pun naših prijatelja; bile su tu sve starešine i njihove žene. Neke od žena su bile s viklerima, neke su bile u svojim radnim odelima. Oni su jednostavno ostavili sve i došli. Mnogi od njih su nam rekli da ne znaju šta da kažu, ali to nije bilo važno zato što su jednostavno bili tu.“

Nemojte vršiti pritisak na njih da prestanu da žale: ’Dobro, dobro, sada, nemoj da plačeš‘, možda želimo reći. Ali može biti bolje dozvoliti da suze teku. „Mislim da je važno dozvoliti ucveljenima da pokažu svoje emocije i da se zaista isprazne“, kaže Katarina, razmišljajući o smrti svog muža. Odupirite se sklonosti da drugima govorite kako treba da se osećaju. I nemojte misliti da morate sakriti svoja osećanja da biste zaštitili njihova. Umesto toga, „plačite s onima koji plaču“, preporučuje Biblija (Rimljanima 12:15).

 Nemojte biti brzi da im savetujete da uklone odeću ili druge lične stvari pokojnika pre nego što su za to spremni: Možda smatramo da bi za njih bilo bolje da uklone predmete koji evociraju uspomene zato što oni na neki način produžuju žalost. Ali izreka „Daleko od očiju, daleko od uma“ ovde se ne može primeniti. Ucveljenoj osobi je možda potrebno da preminulom dopusti da ode polako. Setite se biblijskog opisa reakcije patrijarha Jakova kad je bio naveden da poveruje da je njegovog mladog sina Josifa rastrgla divlja životinja. Nakon što je Josifova krvlju natopljena duga haljina bila pokazana Jakovu, on „tugova dugo za sinom svojim. Svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove dođoše mu da ga teše, ali on ne primaše utehe“ (Postanje 37:31-35).

 Nemojte reći, ’Možeš imati drugo dete‘: „Bila sam ozlojeđena na ljude koji su mi govorili da mogu imati drugo dete“, seća se jedna majka kojoj je smrt odnela dete. Oni mogu misliti dobro, ali za ožalošćenog roditelja, reči koje nose misao da izgubljeno dete može biti zamenjeno mogu ’probosti kao mač‘ (Poslovice 12:18). Jedno dete ne može nikada zameniti drugo. Zašto? Zato što je svako jedinstveno.

Nemojte bezuslovno izbegavati da spominjete preminulog: „Mnogi ljudi ne bi čak ni spomenuli ime mog sina Džimija niti govorili o njemu“, seća se jedna majka. „Moram priznati da me je malo bolelo kad su drugi to činili.“ Zato nemojte bezuslovno menjati temu kad se spomene ime pokojnika. Pitajte osobu da li joj je potrebno da razgovara o svom voljenom. (Uporedi Job 1:18, 19 i 10:1.) Neke ucveljene osobe cene da čuju kako prijatelji govore o posebnim osobinama zbog kojih im je preminuli bio drag. (Uporedi Dela apostola 9:36-39.)

Nemojte biti brzi da kažete, ’To je bilo najbolje‘: Nastojanje da nađete nešto pozitivno u vezi sa smrću nije uvek ’utešno za malodušne‘ koji žale (1. Solunjanima 5:14). Sećajući se kad joj je majka umrla, jedna mlada žena je rekla: „Drugi bi govorili, ’Ona se ne muči‘ ili, ’Bar je u miru‘. Ali ja nisam želela da čujem to.“ Takvi komentari za preživele mogu podrazumevati da oni ne treba da osećaju tugu ili da gubitak nije bio značajan. Međutim, oni mogu osećati veliku tugu zato što im njihov voljeni mnogo nedostaje.

Možda je bolje ne reći, ’Znam kako se osećaš‘: Da li stvarno znate? Na primer, možete li vi uopšte znati šta oseća roditelj kad umre dete ako sami niste iskusili takav gubitak? A čak i ako jeste, shvatite da se drugi možda ne osećaju baš kao što ste se vi osećali. (Uporedi Jeremijine Tugovanke 1:12.) S druge strane, ako to izgleda prikladno, može unekoliko biti korisno ako kažete kako ste se vi oporavili od gubitka svog voljenog. Jedna žena čija je kćerka bila ubijena ustanovila je da joj je ulilo sigurnost kada joj je majka jedne druge devojke koja je umrla ispričala o njenom sopstvenom povratku normalnom životu. Ona je rekla: „Majka te umrle devojke nije uvela svoju priču rečima ’Znam kako se osećaš.‘ Ona mi je jednostavno rekla kako je bilo njoj i dozvolila mi da se ja nadovežem na to.“

Pomaganje ucveljenoj osobi zahteva saosećanje, razboritost i mnogo ljubavi s vaše strane. Nemojte čekati da ucveljena osoba priđe vama. Nemojte jednostavno reći: „Ako nešto mogu da učinim...“ Nađite to „nešto“ sami, i zatim preduzmite odgovarajuću inicijativu.

Ostaje nekoliko pitanja: Šta je s biblijskom nadom u vaskrsenje? Šta to može značiti za vas i vašeg voljenog koji je umro? Kako možemo biti sigurni da je to pouzdana nada?