Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Isus — put, istina i život

 122. POGLAVLJE

Isusova poslednja molitva u gornjoj sobi

Isusova poslednja molitva u gornjoj sobi

JOVAN 17:1-26

  • DO ČEGA VODI ZNANJE O BOGU I NJEGOVOM SINU

  • JEDINSTVO JEHOVE, ISUSA I UČENIKA

Isus je istinski voleo apostole i zato ih je pripremao za svoj predstojeći odlazak. Sada se pomolio svom Ocu: „Proslavi svog sina, da tvoj sin proslavi tebe i da vlašću koju si mu dao nad svim ljudima da večni život svima koje si mu dao“ (Jovan 17:1, 2).

Jasno je istakao da je najvažnije proslaviti Boga. Međutim, pomenuo je i utešnu nadu — večni život! S obzirom da je dobio ’vlast nad svim ljudima‘, on može primeniti otkupninu na sve. Pa ipak, samo će neki dobiti život. Zašto samo neki? Zato što će on svoju otkupninu primeniti samo na one koji budu postupali u skladu s onim što je zatim rekao: „Da bi dobili večni život, treba da dobro upoznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i onoga koga si poslao, Isusa Hrista“ (Jovan 17:3).

Potrebno je da osoba dobro upozna Oca i Sina i da razvije bliskost s njima. Veoma je važno da usvoji njihov način razmišljanja. Nadalje, mora da se trudi da u postupanju s drugima pokazuje njihove izuzetne osobine. Takođe, mora da razume da je proslaviti Boga važnije od večnog života obećanog ljudima. Sada je Isus govorio o toj temi:

„Ja sam proslavio tebe na zemlji, dovršivši delo koje si mi dao da izvršim. A sada ti, Oče, proslavi mene kod sebe slavom koju sam imao kod tebe pre nego što je svet postao“ (Jovan 17:4, 5). Isus je molio Boga da mu putem uskrsenja ponovo da nebesku slavu.

Pa ipak, on nije zaboravio ono što je postigao tokom svoje službe. Zato se molio: „Objavio sam tvoje ime ljudima koje si mi dao iz sveta. Bili su tvoji, a ti si ih dao meni, i držali su se tvoje reči“ (Jovan 17:6). Ne samo što je koristio Božje ime u službi već je i svojim apostolima pomagao da shvate šta to ime predstavlja, naime, Božje osobine i njegov način postupanja s ljudima.

Apostoli su poznavali Jehovu Boga. Razumeli su ulogu njegovog Sina i ono čemu ih je poučavao. Isus je o tome ponizno rekao: „Reči koje si dao meni ja sam dao njima, i oni su ih primili i zaista su spoznali da sam izašao kao tvoj zastupnik, i poverovali su da si me ti poslao“ (Jovan 17:8).

Zatim je istakao razliku između svojih sledbenika i ostalih ljudi: „Ja molim za njih. Ne molim za svet, nego za one koje si mi dao, jer su tvoji [...] Sveti Oče, čuvaj ih zbog svog imena koje si mi dao, da budu jedno, kao što smo i mi [...] I sačuvao sam ih i nijedan od njih nije uništen osim sina uništenja“, to jest Jude Iskariotskog, koji je otišao da ga izda (Jovan 17:9-12).

„Svet ih je zamrzeo“, nastavio je Isus. „Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od Zloga. Oni nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:14-16). Apostoli i drugi učenici su bili u svetu, živeli su u društvu kojim vlada Satana, ali su morali da ostanu odvojeni od njega i njegove zloće. Kako?

Tako što su primenjivali učenja iz Hebrejskih spisa i ono čemu ih je Isus poučavao. Samo tako su mogli biti sveti, odvojeni da bi služili Bogu. Zato se Isus molio: „Posveti ih istinom. Tvoja reč je istina“ (Jovan 17:17). Kasnije će neki apostoli napisati knjige, koje će takođe biti deo istine. Ona će ljudima pomoći da budu sveti.

S vremenom će biti i drugih koji će prihvatiti istinu. Zato je Isus nastavio: „Ne molim samo za njih [one koji su bili s njim] nego i za one koji poveruju u mene posredstvom njihove reči.“ Za sve njih, on je od svog Oca tražio: „Da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u jedinstvu sa mnom i ja u jedinstvu s tobom, da i oni budu u jedinstvu s nama“ (Jovan 17:20, 21). Isus i njegov Otac nisu doslovno jedna osoba. Oni su jedno u tom smislu što su saglasni u svemu. Isus se molio da tako bude i među njegovim učenicima.

Kratko pre toga, rekao je Petru i ostalima da odlazi da bi im pripremio mesto, imajući na umu mesto na nebu (Jovan 14:2, 3). Zatim se na to osvrnuo i u molitvi: „Oče, želim da i oni koje si mi dao budu sa mnom, tamo gde sam ja, kako bi gledali moju slavu koju si mi dao, jer si me voleo pre postanka sveta“ (Jovan 17:24). Tako je potvrdio da je davno — pre nego što su Adam i Eva dobili potomstvo — Bog voleo svog jedinorođenog Sina, koji je postao Isus Hrist.

Na kraju svoje molitve, Isus je ponovo naglasio važnost Očevog imena i njegove ljubavi prema apostolima i onima koji će prihvatiti istinu, rekavši: „Obznanio sam im tvoje ime i obznanjivaću ga, da ljubav kojom si me voleo bude u njima i ja u jedinstvu s njima“ (Jovan 17:26).