Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Isus — put, istina i život

 89. POGLAVLJE

Poučavanje na putu za Judeju

Poučavanje na putu za Judeju

LUKA 17:1-10; JOVAN 11:1-16

  • OZBILJNOST SPOTICANJA

  • OPROSTITI I POKAZATI VERU

Isus je neko vreme propovedao na području „preko Jordana“, zvanom Pereja (Jovan 10:40). Sada je putovao na jug, prema Jerusalimu.

S njim su bili i njegovi učenici, kao i „veliko mnoštvo“, među kojima su bili i poreznici i grešnici (Luka 14:25; 15:1). Tu su bili i fariseji i pismoznalci, koji su kritikovali Isusa zbog njegovih reči i dela. Imali su o mnogo čemu da razmišljaju nakon što su čuli njegova poređenja o izgubljenoj ovci, izgubljenom sinu i bogatašu i Lazaru (Luka 15:2; 16:14).

Isus se sada obratio svojim učenicima, verovatno imajući još uvek u mislima kritike i ruganje svojih protivnika. Pomenuo je nešto o čemu je ranije propovedao u Galileji.

Rekao je: „Nije moguće da ne dođu uzroci za spoticanje! Ali teško onome preko koga dolaze [...] Pazite na sebe! Ako tvoj brat počini greh, ukori ga. Ako se pokaje, oprosti mu. Ako ti i sedam puta na dan sagreši i sedam puta se vrati k tebi i kaže: ’Kajem se‘, oprosti mu“ (Luka 17:1-4). Ove poslednje reči su možda podsetile Petra na njegovo pitanje o tome da li treba oprostiti do sedam puta (Matej 18:21).

Da li će učenici moći da postupaju u skladu sa ovim Isusovim rečima? Da bi to uspeli, zatražili su od Isusa: „Daj nam više vere“, a on ih je uverio: „Kad biste imali veru veliku samo kao zrno gorušice, rekli biste ovom dudu: ’Iščupaj se s korenom i presadi se u more!‘ i poslušao bi vas“ (Luka 17:5, 6). Dakle, čak i s malo vere, mogu se postići velike stvari.

Zatim je ispričao nešto što je istaklo važnost poniznog i uravnoteženog stava prema sebi. Rekao je apostolima: „Ko će od vas svom robu koji ore ili čuva stado reći kad se on vrati s polja: ’Dođi odmah i smesti se za sto‘? Zar mu umesto toga neće reći: ’Pripremi mi nešto za večeru, pa stavi kecelju i služi me dok jedem i pijem, a posle ćeš ti jesti i piti‘? Zar će biti zahvalan robu zato što je izvršio svoje dužnosti? Tako i vi, kad izvršite sve svoje dužnosti, recite: ’Mi smo beskorisni robovi. Uradili smo ono što smo bili dužni da uradimo‘“ (Luka 17:7-10).

Sve Božje sluge treba da razumeju da služba Bogu mora biti najvažnija u njihovom životu. Nadalje, treba da imaju na umu da je čast obožavati Boga, i to kao deo njegovog domaćinstva.

Ubrzo je stigao glasnik od Lazarevih sestara, Marije i Marte. Oni su živeli u Vitaniji u Judeji. Taj glasnik je rekao: „Gospode, tvoj voljeni prijatelj je bolestan“ (Jovan 11:1-3).

Iako je čuo da je njegov prijatelj veoma bolestan, Isus nije bio skrhan tugom. Naprotiv, on je rekao: „Ova bolest nije za smrt, nego je za Božju slavu, da bi se njom proslavio Sin Božji.“ Tek nakon dva dana, rekao je svojim učenicima: „Pođimo opet u Judeju.“ Oni su se pobunili: „Učitelju, Judejci su nedavno hteli da te kamenuju. Zar opet ideš tamo?“ (Jovan 11:4, 7, 8).

Isus im je odgovorio: „Zar dnevna svetlost ne traje dvanaest sati? Ako neko hoda po danu, ne spotiče se, jer vidi svetlost ovog sveta. Ali ako neko hoda po noći, spotiče se, jer nema svetlosti u njemu“ (Jovan 11:9, 10). Očigledno je mislio da vreme koje je Bog odredio za njegovu službu još nije došlo kraju. Pre nego što se to desi, mora u potpunosti da iskoristi kratko vreme koje mu je preostalo.

Zatim je dodao: „Naš prijatelj Lazar je zaspao, ali idem da ga probudim.“ Učenici su izgleda mislili da se Lazar jednostavno odmara i da će se oporaviti, pa su rekli: „Gospode, ako spava, ozdraviće.“ Tada im je Isus otvoreno rekao: „Lazar je umro [...] Ali pođimo k njemu“ (Jovan 11:11-15).

Na to je Toma, budući da je znao da Isus može biti ubijen u Judeji, i želeći da mu pruži podršku, podstakao ostale učenike: „Pođimo i mi, da umremo s njim“ (Jovan 11:16).