Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Isus — put, istina i život

 86. POGLAVLJE

Povratak izgubljenog sina

Povratak izgubljenog sina

LUKA 15:11-32

  • PRIČA O IZGUBLJENOM SINU

Dok je još verovatno bio u Pereji, istočno od Jordana, Isus je ispričao poređenja o izgubljenoj ovci i izgubljenoj drahmi. Oba nas uče da treba da se radujemo kada se neki grešnik pokaje i vrati Bogu. Fariseji i pismoznalci su kritikovali Isusa jer je rado primao grešnike. Da li su naučili nešto iz ta dva Isusova poređenja? Da li su razumeli kako se naš nebeski Otac oseća kada se grešnik kaje? Da bi istakao tu važnu pouku, Isus je sada ispričao još nešto.

Bila je to priča o ocu koji je imao dva sina. Glavni lik je bio mlađi sin. Fariseji i pismoznalci, kao i drugi koji su slušali Isusa, trebalo je da nešto nauče iz onoga što je rečeno o mlađem sinu. Međutim, nije trebalo prevideti ni ono što je rečeno o ocu i starijem sinu, jer se i od njih moglo mnogo toga naučiti. Zato treba da razmislimo o sva tri lika iz ove priče.

Isus je počeo rečima: „Jedan čovek je imao dva sina. Mlađi je rekao ocu: ’Oče, daj mi deo imanja koji mi pripada.‘ I on im je podelio imetak“ (Luka 15:11, 12). Zanimljivo je da mlađi sin nije tražio deo nasledstva nakon smrti svog oca. Njihov otac je bio živ. Ali on je želeo svoj deo odmah kako bi postao nezavisan i mogao da radi šta god želi. Šta je zatim uradio?

„Posle nekoliko dana“, nastavio je Isus, „mlađi sin je pokupio sve, otputovao u daleku zemlju i tamo rasuo svoj imetak živeći raskalašno“ (Luka 15:13). On nije želeo da ostane u kući svog oca, koji je dobro brinuo o svojoj deci, već je otišao u drugu zemlju. Tamo je rasuo svoje nasledstvo, prepuštajući se razuzdanim željama i užicima. A onda su nastupili teški dani. Isus je to ovako opisao:

„Kad je sve potrošio, nastala je velika glad širom te zemlje i on je počeo da oskudeva. Čak je otišao i nagovorio jednog građanina te zemlje da ga uzme za najamnika, a ovaj ga je poslao na svoja polja da čuva svinje. Želeo je da se nasiti rogačima koje su jele svinje, ali mu ih niko nije davao“ (Luka 15:14-16).

Prema Božjem Zakonu, svinje su bile nečiste životinje, a ovaj sin je morao da ih čuva. Toliko je bio gladan da je poželeo da jede hranu koja se davala životinjama, svinjama koje je čuvao. Zbog nevolje koja ga je pritisla i očaja u kom se našao, on se urazumio. Šta je onda uradio? Rekao je sebi: „Koliko najamnika kod mog oca ima hleba u izobilju, a ja ovde umirem od gladi! Ustaću, otići ću svome ocu i reći ću mu: ’Oče, zgrešio sam nebu i tebi. Nisam više dostojan da se zovem tvojim sinom. Primi me kao jednog od svojih najamnika.‘“ Onda se zaputio svojoj kući i svom ocu (Luka 15:17-20).

Kako je njegov otac reagovao? Da li je bio ljut i da li ga je iskritikovao što je tako nepromišljeno otišao od kuće? Da li je bio ravnodušan ili hladan? Da ste vi bili na njegovom mestu, šta biste uradili? Zamislite da je to vaš sin ili ćerka!

 ’IZGUBLJENI SIN JE NAÐEN‘

Isus je opisao kako se otac osećao i šta je uradio: „Dok je još [sin] bio daleko, otac ga je ugledao i sažalio se, pa je potrčao, zagrlio ga i izljubio“ (Luka 15:20). Iako je otac čuo da je njegov sin živeo raskalašno, srdačno ga je primio. Da li su u ovoj priči judejske vođe, koje su tvrdile da poznaju Jehovu i da mu služe, uvidele kako se naš nebeski Otac oseća kada se neki grešnik pokaje? Da li su razumele da je Isus pokazivao isti stav?

Mudri otac iz priče je na tužnom i potištenom licu svog sina mogao da vidi pokajanje. Zato je s ljubavlju učinio prvi korak i srdačno ga pozdravio. Tako mu je olakšao da otvori srce i prizna da je pogrešio. Isus je o tome rekao: „Tada mu je sin rekao: ’Oče, zgrešio sam nebu i tebi. Nisam više dostojan da se zovem tvojim sinom‘“ (Luka 15:21).

Otac je zatim naredio robovima: „Brzo, iznesite najbolju haljinu i obucite ga! Stavite mu prsten na ruku i obujte mu sandale. Dovedite ugojenog junca i zakoljite ga, pa da jedemo i veselimo se, jer mi je ovaj sin bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen i nađen je!“ Zatim su ’počeli da se vesele‘ (Luka 15:22-24).

U međuvremenu se stariji sin vratio s polja. Isus je za njega rekao: „Kad se na povratku približio kući, čuo je muziku i igru. Zato je pozvao jednog slugu i upitao ga šta se dešava. On mu je odgovorio: ’Došao je tvoj brat, pa je tvoj otac zaklao ugojenog junca, jer mu se vratio zdrav.‘ On se rasrdio i nije hteo da uđe. Tada je njegov otac izašao i molio ga da uđe. On je na to rekao svom ocu: ’Evo, tolike godine ti robujem i nijednom nisam prestupio tvoju zapovest, a nikad mi ni jare nisi dao da se proveselim sa svojim  prijateljima. A kad je došao ovaj tvoj sin koji je s bludnicama izjeo tvoj imetak, zaklao si mu ugojenog junca‘“ (Luka 15:25-30).

Ko je, poput starijeg sina, kritikovao Isusa što je odvajao vreme za obične ljude i grešnike i ukazivao im milosrđe? Bili su to pismoznalci i fariseji. Isus je upravo zbog njih ispričao ovu priču. Naravno, svako ko kritikuje Božje milosrđe može nešto naučiti iz Isusovih reči.

Isus je završio svoju priču onim što je otac rekao svom starijem sinu: „Sine, ti si uvek sa mnom i sve što je moje tvoje je. Ali morali smo da se veselimo i da se radujemo, jer je ovaj tvoj brat bio mrtav i oživeo je, bio je izgubljen i nađen je“ (Luka 15:31, 32).

Isus nije rekao šta je stariji sin na kraju uradio. Međutim, nakon Isusove smrti i uskrsenja, ’mnogi sveštenici su prihvatili veru‘ (Dela apostolska 6:7). Među njima su možda bili neki koji su slušali ovu upečatljivu priču o izgubljenom sinu. Čak i oni su se mogli urazumiti, pokajati i vratiti Bogu.

Važne pouke iz ove prelepe priče primili su k srcu i Isusovi učenici. Prva pouka je da je mudro ostati na sigurnom, među Božjim narodom, gde o nama s ljubavlju brine naš Otac i pruža nam sve što nam je potrebno. Nikada ne bismo smeli da u potrazi za zadovoljstvima odlutamo u „daleku zemlju“.

Druga pouka je da svako ko zađe s Božjeg puta treba da se ponizi i vrati našem Ocu kako bi ponovo uživao njegovu naklonost.

Još jednu pouku možemo izvući iz onoga kako je reagovao otac, a kako stariji sin. Otac je oprostio svom sinu i srdačno ga primio, a stariji sin je bio ozlojeđen i nespreman da prihvati svog brata. Jasno je da Božje sluge treba da opraštaju i prihvataju one koji su odlutali, a potom se iskreno pokajali i vratili u ’kuću svog Oca‘. Zato je važno da se radujemo što je naš brat bio „mrtav i oživeo je“, što je bio „izgubljen i nađen je“.