Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula  |  maj 2015.

 PRIMERI VERE | JOSIF

„Zar sam ja na mestu Boga?“

„Zar sam ja na mestu Boga?“

JOSIF stoji u svom vrtu dok se mrak polako spušta. Pogled mu pada na urme i drugo drveće sa svojim plodovima i jezerca u kojima buja vodeno rastinje. Preko zida mu se pruža pogled na faraonovu palatu. Do njega dopiru zvuci iz kuće — njegov sin Jefrem se kikoće dok ga njegov stariji brat, Manasija, zasmejava. Josif zamišlja prizor u kući — njegova žena nežno odmahuje glavom dok sa osmehom posmatra njihove nestašluke. To izmamljuje osmeh na Josifovom licu. On zna da je sve što sada ima dar od Boga.

Josif je svom prvencu dao ime Manasija jer to ime ukazuje na zaborav (Postanak 41:51). Sve divne stvari koje je Bog učinio za njega u proteklih nekoliko godina sigurno su ublažile bol koji je osećao pri pomisli na svoj nekadašnji dom, svoju braću i svog oca. Život mu se promenio zbog toga što su ga njegova starija braća zamrzela. Napali su ga s namerom da ga ubiju, ali su se ipak predomislili i prodali ga kao roba putujućim trgovcima. Od tada je njegov život bio veoma buran, pun preokreta. Najpre je bio rob, a potom je više od deset godina bio u zatvoru, jedno vreme čak i u okovima. A sada je prvi čovek do faraona, vladara moćnog Egipta! *

Događaji u zemlji su se odvijali upravo onako kako je Jehova prorekao. Ispunjavalo se proročanstvo o sedam godina obilja i Josif je nadgledao sakupljanje viška roda. Tokom tog perioda, njegova supruga Aseneta rodila mu je dva sina. Ali on je često mislio i na svoju porodicu koja je bila stotinama kilometara daleko — posebno na mlađeg brata, Venijamina, i na dragog oca, Jakova. Verovatno se pitao da li su dobro. Takođe se možda pitao da li su se njegova starija braća, koja su bila toliko nasilna, sada promenila i da li će ikada ponovo biti u dobrim odnosima s njima.

Ako je mir u vašoj porodici ikada bio narušen zbog ljubomore, izigranog poverenja ili mržnje, možda se možete poistovetiti s Josifom. Njemu je snažna vera u Boga pomogla da se na ispravan način ophodi sa članovima porodice. Kako se možemo ugledati na njega?

„IDITE KOD JOSIFA“

Josif je bio veoma zaposlen, tako da su godine proletele. Nakon sedam godina tokom kojih je zemlja bogato rađala, desila se velika promena, baš kao što je Jehova i objavio faraonu u snu. Osme godine, zemlja nije dala svoj rod. Uskoro je u svim okolnim zemljama zavladala glad. Međutim, Biblija kaže da je ’u svoj egipatskoj zemlji bilo hleba‘ (Postanak 41:54). Egipćanima je bilo dobro zahvaljujući tome što im je Josif preneo Božje proročanstvo, kao i tome što je bio dobar organizator.

Pošto je Josif ostao ponizan, Jehova mu je poverio važne zadatke

Egipćani su se možda osećali dužni Josifu i možda su ga hvalili zbog njegovih veština. Ali Josif nije želeo da ga drugi  hvale, već je zaslugu za sve pripisao Jehovi Bogu. Ako ponizno služimo Bogu, on nam može poveriti zadatke u kojima ćemo svoje talente moći koristiti mnogo više nego što bismo ikada pretpostavili.

Međutim, s vremenom je glad zahvatila i Egipat. Kada su Egipćani zavapili faraonu za pomoć, on im je jednostavno rekao: „Idite kod Josifa. Šta god vam kaže, to učinite.“ Tako je Josif počeo da otvara žitnice u kojima se čuvao višak roda od proteklih godina i narod je mogao da kupuje žito (Postanak 41:55, 56).

Međutim, u okolnim zemljama je ljudima bilo mnogo teže. U hananskoj zemlji, koja je bila stotinama kilometara daleko, Josifova porodica je trpela glad. Ostareli Jakov je čuo da u Egiptu ima žita, pa je rekao svojim sinovima da odu tamo i kupe hranu (Postanak 42:1, 2).

Jakov je poslao svojih deset sinova, ali ne i najmlađeg, Venijamina. Dobro se sećao kako je jednom svog voljenog sina Josifa poslao da obiđe svoju braću. Tada ga je poslednji put video. Kada su njegovi stariji sinovi doneli haljinu koju je poklonio Josifu, svu iscepanu i krvavu, to mu je slomilo srce jer je mislio da su ga rastrgle divlje zveri (Postanak 37:31-35).

„JOSIF SE ODMAH SETIO“

Nakon dugog putovanja, Jakovljevi sinovi su stigli u Egipat. Kada su rekli da žele da kupe žito, uputili su ih kod visokog zvaničnika po imenu Psontomfanih (Postanak 41:45). Kada su došli do njega, da li su prepoznali da je to Josif? Nisu. Za njih je on bio samo uticajni Egipćanin koji je mogao da im pomogne. Svoje poštovanje su iskazali jednim uobičajenim činom — ’poklonili su mu se licem do zemlje‘ (Postanak 42:5, 6).

A da li je Josif prepoznao svoju braću? Naravno, i to odmah. Štaviše, kada su mu se braća poklonila, Josif se setio vremena kada je bio dečak. U Bibliji piše da se „odmah setio snova“ koje je pod Jehovinim nadahnućem sanjao još kao dete. U tim snovima je bilo prorečeno da će doći vreme kada će mu se braća pokloniti, što su sada i učinili (Postanak 37:2, 5-9; 42:7, 9). Kako će Josif reagovati? Da li će ih zagrliti? Ili će im se osvetiti?

Josif je znao da ne sme da se vodi osećanjima, ma kakva da su ona bila u tom trenutku. Bilo mu je jasno da je Jehova vodio sve ove izuzetne događaje, jer su bili povezani sa ostvarenjem njegove volje. On je obećao da će od Jakovljevih potomaka načiniti velik narod (Postanak 35:11, 12). Međutim, Josif nije znao kako će se to ostvariti ako su njegova braća još uvek nasilna, sebična i nepoštena. Pored toga, ako bi prenagljeno reagovao, kako bi to uticalo na ostale članove porodice? Da li bi na neki način ugrozio svog oca i brata Venijamina, ako su još uvek živi? Josif je odlučio da ne otkrije ko je da bi mogao da proveri  kakva su njegova braća sada. To bi mu pomoglo da razume kako Jehova želi da se on postavi prema njima.

Mi se verovatno nikada nećemo naći u tako neobičnoj situaciji. Međutim, u današnjem svetu je uobičajeno da u porodici dođe do svađa i sukoba. Kao nesavršeni ljudi, možda smo skloni tome da se vodimo emocijama. Pa ipak, daleko je bolje da se ugledamo na Josifa i da nastojimo da razumemo šta Bog očekuje od nas u toj situaciji (Poslovice 14:12). Treba zadržati na umu da je, iako je važno da budemo u miru sa članovima porodice, još važnije da budemo u miru s Jehovom i njegovim Sinom (Matej 10:37).

„OVAKO ĆETE BITI ISKUŠANI“

Josif je želeo da proveri šta je u srcu njegove braće. To je učinio na više načina. Najpre im se grubim rečima obratio preko prevodioca i optužio ih da su uhode. Da bi se odbranili, pričali su mu o svojoj porodici. Spomenuli su i ono što je Josifu bilo veoma važno — da imaju još jednog, najmlađeg brata. Josif je pokušao da sakrije koliko je ushićen zbog toga što je njegov voljeni brat još uvek živ. Sada je znao koji će biti njegov sledeći korak. Rekao im je: „Ovako ćete biti iskušani“ i zatim tražio da dovedu svog najmlađeg brata. Međutim, dok ga ne dovedu, jedan od njih je morao da ostane u zatvoru (Postanak 42:9-20).

Našavši se u takvoj situaciji, braća su okrivila sebe zbog užasnog greha koji su počinili pre 20 godina. Ne znajući da ih Josif razume, rekli su: „Sigurno snosimo krivicu zbog našeg brata, jer smo videli nevolju njegove duše kad nas je preklinjao za milost, a mi ga nismo poslušali. Zato nas je snašla ova nevolja.“ Josif je razumeo šta pričaju i morao je da se okrene na stranu kako ne bi videli suze u njegovim očima (Postanak 42:21-24). Međutim, znao je da iskreno kajanje obuhvata mnogo više od žaljenja zbog posledica nekog postupka. Zato je učinio još nešto da bi proverio šta im je u srcu.

Poslao ih je kući i zadržao Simeona u zatvoru. Takođe je naredio da se u njihove vreće sa hranom sakrije novac. Kada su braća stigla kući, jedva su nagovorila oca da pusti svog miljenika, Venijamina, da se vrati s njima u Egipat. Kada su stigli, odmah su rekli Josifovom nastojniku da su u svojim vrećama pronašli novac i da žele da ga vrate. Taj gest je bio za pohvalu, ali Josif je morao još da se uveri u to da su se zaista promenili. Pozvao ih je na gozbu, tokom koje je jedva uspeo da sakrije koliko je dirnut što vidi Venijamina. Zatim ih je poslao kući, ponovo sa vrećama punim hrane, ali ovoga puta je naredio da se u Venijaminovu vreću sakrije srebrni pehar (Postanak 42:26–44:2).

Sada je bilo vreme za konačni ispit. Josif je naredio svojim ljudima da krenu za njegovom braćom i da ih optuže da su ukrali pehar. Pehar je pronađen u Venijaminovoj vreći i zato su svi dovedeni nazad kod Josifa. Sada je Josif imao priliku da vidi kakva su zaista njegova braća. Juda je govorio u ime svih i molio Josifa za milost, čak predloživši da sva jedanaestorica postanu robovi u Egiptu. Josif je to odbio, rekavši da samo Venijamin mora da ostane, a da svi ostali moraju da napuste Egipat (Postanak 44:2-17).

Ono što je Juda tada rekao bilo je veoma dirljivo. „Samo [je] on ostao od svoje majke, i otac ga mnogo voli“, objasnio je. Nema sumnje da su te reči pogodile Josifa. On je bio stariji sin Jakovljeve voljene žene Rahele, koja je umrla dok je rađala Venijamina. Poput svog oca, i Josif je imao drage uspomene na Rahelu. Možda mu je Venijamin baš zbog toga bio posebno drag (Postanak 35:18-20; 44:20).

Juda je nastavio da preklinje Josifa da ne zadrži Venijamina u zatvoru. Čak se ponudio da on ostane umesto njega. Na kraju je rekao nešto što nikoga ne bi moglo ostaviti ravnodušnim: „Kako da se bez dečaka vratim kod svog oca, pa da gledam nevolju koja će ga snaći?“ (Postanak 44:18-34). To je bio pravi dokaz da se Juda promenio. Ne  samo što se kajao zbog nekadašnjeg postupka već je i postao izuzetno saosećajan i nesebičan.

Josif je video da je njegovoj braći žao zbog onoga što su mu učinili

Josif više nije mogao da se savlada. Morao je da dâ oduška osećanjima koja je sve vreme potiskivao. Otpustio je sve sluge i zaplakao tako glasno da se čulo sve do faraonovog dvora. Zatim je konačno rekao pravu istinu o sebi: „Ja sam vaš brat Josif.“ Braća su ostala zatečena. On ih je zagrlio i oprostio im je sve što su mu učinili (Postanak 45:1-15). Tako je pokazao da je poput Jehove, koji velikodušno oprašta (Psalam 86:5). Da li bi se to moglo reći i za nas?

’SADA ZNAM DA SI ŽIV‘

Kada je faraon čuo zbog čega je nastao metež u Josifovom domu, rekao je Josifu da pozove u Egipat svog ostarelog oca i celu njegovu porodicu. Nedugo nakon toga, Josif je konačno bio ponovo sa svojim voljenim ocem. Jakov je zaplakao i rekao: „Sada mogu da umrem, jer sam video tvoje lice i znam da si živ“ (Postanak 45:16-28; 46:29, 30).

Jakov je poživeo još 17 godina nakon što se preselio u Egipat. Za svog života je izrekao proročanski blagoslov dvanaestorici sinova. Svom jedanaestom sinu, Josifu, dao je dvostruki deo koji je obično pripadao prvencu. Zahvaljujući tome, od njega su potekla dva izraelska plemena. A šta je bilo s četvrtim sinom, Judom, kod kog se najviše videlo da se kaje? On je dobio veliki blagoslov — Mesija je došao iz njegove loze! (Postanak, 48. i 49. poglavlje).

Kada je Jakov umro sa 147 godina, Josifova braća su se uplašila da će Josif, koji je sada postao veoma moćan, želeti da im se osveti. Ali on ih je uverio da to ne želi. On je odavno rekao svojoj braći da ne treba da se osećaju loše zbog onoga što se desilo pošto je Jehovina volja bila da se njihova porodica preseli u Egipat. A sada je dodao ovo važno pitanje: „Zar sam ja na mestu Boga?“ (Postanak 15:13; 45:7, 8; 50:15-21). Josif je bio svestan toga da je Jehova savršeni Sudija i da on nema pravo da se osveti onima kojima je Jehova oprostio (Jevrejima 10:30).

Da li je nama ponekad teško da oprostimo? Možda nam je posebno teško ako znamo da nas je neko namerno povredio. Ali ako od srca opraštamo onome ko se iskreno kaje, sigurno ćemo učiniti dobro i toj osobi, a i sebi. Time ćemo se ugledati na vernog Josifa i njegovog milosrdnog Oca, Jehovu.

^ odl. 4 Videti članke „Primeri vere“ u izdanjima Stražarske kule od 1. avgusta 2014, 1. novembra 2014. i 1. februara 2015.