Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula  |  septembar 2014.

 ŽIVOTNA PRIČA

Služba Bogu mi je obogatila život

Služba Bogu mi je obogatila život

Zbog svog porekla sam od detinjstva bio žrtva predrasuda. Takođe sam se borio sa svojom stidljivom naravi i strahom od neuspeha. Nadao sam se da mi Biblija može pružiti utehu i zato sam, u želji da je razumem, odlazio u obližnju katoličku crkvu. Međutim, pošto nisam dobio nikakvu pomoć, preusmerio sam svoje interesovanje na sport.

Ubrzo sam počeo da se bavim gimnastikom i bodi-bildingom. S vremenom sam otvorio teretanu u San Leandru u Kaliforniji, gde sam radio s mnogim bodi-bilderima, od kojih je jedan postao prvak Amerike. I sâm sam mnogo vežbao, ali to što sam u očima drugih imao savršeno telo nije mi pomoglo da se osećam ispunjeno.

MOJA POTRAGA JE NAGRAÐENA

Pošto je jedan moj kolega iz teretane znao da me zanima Biblija, rekao mi je da bi bilo dobro da upoznam jednog njegovog poznanika. Tako mi je sutradan ujutro na vrata pokucao jedan Jehovin svedok. Četiri sata je odgovarao na moja pitanja direktno iz Biblije. Pozvao sam ga da ponovo dođe uveče i tada smo razgovarali o Bibliji sve do ponoći. Bio sam oduševljen onim što sam saznao i pitao sam ga da li mogu sutradan da idem s njim da vidim kako propoveda. Zadivilo me je što je na svako pitanje koje su mu ljudi postavili odgovarao iz Biblije. Tada sam shvatio da i ja to želim da radim!

Zato sam napustio posao i dane provodio u službi s tim pionirom, kako su se zvali Jehovini svedoci koji su tada provodili najmanje 100 sati u službi propovedanja. U maju 1948. sam se krstio na kongresu u San Francisku. Te iste godine postao sam pionir.

U međuvremenu sam zamolio Svedoke da posete moju majku. Ona ih je lepo primila i ubrzo je i ona postala Jehovin svedok. Uprkos protivljenju porodice, verno je služila Bogu mnogo godina, sve do smrti. U našoj porodici niko više nije postao Svedok.

UPOZNAJEM BUDUĆU SUPRUGU

Godine 1950, preselio sam se u Grand Džankšn u Koloradu, gde sam upoznao Bili. Ona se rodila 1928. i odrastala u vreme Velike depresije. Svake večeri, uz treperavu svetlost petrolejske lampe, njena majka, Mini, čitala joj je Bibliju. Bili je sa četiri godine znala da čita i napamet je naučila mnoge biblijske priče. Krajem 1940-ih, njena majka je proučavala sa Svedocima i saznala da reč koja se u mnogim Biblijama prevodi kao „pakao“ ne označava mesto muka, već grob (Propovednik 9:5, 10). I Mini i njen muž su postali Svedoci.

Bili se 1949. vratila sa koledža u Bostonu i počela ozbiljno da proučava Bibliju. Promenila  je svoju odluku da bude učiteljica i rešila da svoj život posveti Bogu. Krstila se 1950. na međunarodnom kongresu Jehovinih svedoka na stadionu Jenki u Njujorku. Nedugo nakon toga smo se upoznali, venčali i počeli zajedno da služimo punovremeno.

Svoju službu smo započeli u Judžinu, u Oregonu, gde smo stekli mnoge dobre prijatelje. Godine 1953. smo se preselili u Grants Pas, takođe u Oregonu, kako bismo pomagali tamošnjoj maloj skupštini. Kasnije te iste godine pozvani smo u 23. razred misionarske škole Galad. Ona se tada nalazila u blizini Saut Lansinga, oko 400 kilometara severozapadno od Njujorka.

MISIONARSKA SLUŽBA U BRAZILU

U decembru 1954, pet meseci nakon diplomiranja u Galadu, Bili i ja smo malim avionom krenuli za Brazil. Oko sat vremena posle uzletanja, jedan motor je otkazao, ali smo bezbedno sleteli na ostrvo Bermuda. Morali smo još jednom prinudno da sletimo na Kubi, i to iscrpljujuće putovanje trajalo je ukupno 36 sati. Konačno smo stigli u podružnicu Jehovinih svedoka u Rio de Žaneiru.

Prva Dvorana Kraljevstva u gradu Bauru, 1955 — iznajmljeni objekat s natpisom koji sam ručno ispisao

Nakon kratkog boravka tamo, Bili i ja smo s dve misionarke krenuli za Bauru u brazilskoj državi Sao Paulo, kako bismo tamo otvorili novi misionarski dom. Taj grad je imao preko 50 000 stanovnika, a mi smo bili jedini Svedoci.

Čim smo počeli da propovedamo od kuće do kuće, tamošnji katolički sveštenik je počeo da nam se protivi. Pratio nas je i upozoravao ljude da ne razgovaraju s nama. Međutim, za nekoliko sedmica je jedna velika porodica s kojom smo proučavali Bibliju prihvatila istinu i kasnije su se svi krstili. Ubrzo nakon toga, i drugi su počeli da proučavaju Bibliju.

Ova porodica je imala rođaka koji je bio predsednik jednog poznatog društvenog kluba. Dogovorio sam se s njim da u objektima kluba održimo pokrajinski sastanak. Kada je sveštenik insistirao da se ugovor poništi, predsednik se sastao sa članovima kluba i rekao im: „Ako se ugovor poništi, ja dajem ostavku!“ Tako je pokrajinski sastanak ipak održan.

Naredne godine, 1956, pozvani smo na oblasni kongres u Santosu. Skoro 40 Svedoka iz naše skupštine putovalo je tamo vozom. Kada smo se vratili u Bauru, u poštanskom sandučetu me je čekalo jedno pismo. Pozvan sam da kao putujući nadglednik obilazim skupštine Jehovinih svedoka. To sam i radio narednih 25 godina, tokom kojih sam stigao u gotovo svaki deo ove ogromne zemlje.

Za samo godinu dana imali smo grupu revnih objavitelja Kraljevstva u Bauruu

NOVI VID SLUŽBE

Putovanje je u tim danima bilo primitivno. Pa ipak, s vremenom smo skoro čitavu državu obišli autobusom, vozom, zaprežnim kolima, biciklom ili peške. Jedan od prvih gradova koje smo posetili bio je Žau, gde nam se jedan sveštenik suprotstavljao.

„Ne smete da propovedate ’mojim ovcama‘!“, zapretio nam je.

„One nisu vaše, već Božje“, odgovorili smo mu.

Organizovali smo prikazivanje filma o našem svetskom delu propovedanja, pod nazivom Društvo Novog sveta u akciji. Međutim, sveštenik je okupio rulju da nas napadne. Odmah smo zvali policiju. Kada je sveštenik stigao u pozorište s ruljom, naišli su na policajce koji su uperili oružje  u njih. Uz takvu zaštitu, brojna publika je mirno uživala u filmu.

Takva klima verske mržnje i netrpeljivosti vladala je gotovo na svim mestima koje smo obilazili. Na primer, u mestu po imenu Bruski, u blizini grada Blumenau u Santa Katarini, upoznali smo dve pionirke koje su se suočavale s velikim protivljenjem. Međutim, njihova istrajnost je bila bogato nagrađena. Sada, preko 50 godina kasnije, na tom području postoji više od 60 naprednih skupština, kao i prelepa kongresna dvorana u obližnjem gradu Itažaiju.

Među najlepšim trenucima u našoj putujućoj službi bili su oni kada smo sarađivali s drugim Svedocima u pripremama za velike kongrese. Sedamdesetih godina prošlog veka služio sam kao nadglednik kongresa koji je trebalo da se održi na jednom stadionu. Oko sto skupština je bilo zamoljeno da pošalje po deset osoba koje će veče uoči kongresa učestvovati u čišćenju stadiona.

Čuli smo kako su nam se neki od fudbalera koji su odlazili sa stadiona rugali: „Šta misle ove jadne žene s metlama i četkama?!“ Međutim, do ponoći je ceo stadion blistao! Direktor stadiona je rekao: „Mojim ljudima bi trebala čitava sedmica za ovo što ste vi, Svedoci, uradili za samo nekoliko sati!“

POVRATAK U SJEDINJENE DRŽAVE

Moj otac je 1980. umro i ubrzo nakon toga smo se vratili u Sjedinjene Države da bismo brinuli o mojoj majci. Ona je živela u Frimontu, u Kaliforniji. Izdržavali smo se tako što smo noću čistili zgrade. Nastavili smo da služimo kao pioniri propovedajući Portugalcima koji su tu živeli. Kasnije smo se preselili u obližnji San Žoakin i propovedali Portugalcima od Sakramenta pa sve do Bejkersfilda. Sada u Kaliforniji ima oko deset skupština na portugalskom jeziku.

Nakon smrti moje majke 1995, preselili smo se na Floridu i brinuli o Bilinom ocu do njegove smrti. Njena majka je umrla još 1975. Godine 2000, preselili smo se u pustinjsku oblast na jugozapadu Kolorada, gde smo kao pioniri propovedali pripadnicima naroda Navaho i Jute, koji žive u rezervatima. Nažalost, Bili je preminula u februaru 2014.

Zaista sam srećan što sam pre više od 65 godina upoznao Jehovinog svedoka koji je na moja brojna pitanja odgovorio iz Biblije. Posebno mi je drago što sam se lično uverio u sve to. Tako je služba Bogu obogatila moj život.