Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula  |  septembar 2014.

Sirijska Pešita — svedočanstvo o tačnosti Biblije

Sirijska Pešita — svedočanstvo o tačnosti Biblije

Godine 1892, dve bliznakinje, Agnes Smit Luis i Margaret Danlop Gibson, devet dana su putovale na kamilama kroz pustinju do manastira Svete Katarine u podnožju gore Sinaj. Zašto su se ove dve žene koje su imale blizu 50 godina uputile na Orijent, u vreme kada je to bilo opasno? Odgovor nam može ojačati poverenje u tačnost Biblije.

Agnes Smit Luis i manastir Svete Katarine

PRE nego što je uzašao na nebo, Isus je svojim učenicima dao zapovest da svedoče o njemu „u Jerusalimu, po celoj Judeji i Samariji i sve do kraja zemlje“ (Dela apostolska 1:8). Oni su to revno i hrabro činili. Međutim, u Jerusalimu su naišli na jako protivljenje, tako da je ubijen i učenik Stefan. Mnogi Isusovi učenici su pronašli utočište u jednom od najvećih gradova Rimskog carstva — u Antiohiji, sirijskom gradu koji se nalazio oko 550 kilometara severno od Jerusalima (Dela apostolska 11:19).

Tamo su učenici nastavili da propovedaju „dobru vest“ o Isusu i mnogi nejevreji su prihvatili hrišćanstvo (Dela apostolska 11:20, 21). Iako je grčki bio uobičajen jezik u Antiohiji, van nje je, kao i u ostalim delovima Sirije, sirijski bio narodni jezik.

DOBRA VEST NA SIRIJSKOM

Kako je u drugom veku broj hrišćana koji su govorili sirijski rastao, tako je rasla i potreba da se dobra vest prevede na njihov jezik. Zbog toga je izgleda sirijski, a ne latinski, bio prvi narodni jezik na koji su prevedeni delovi grčkih knjiga Biblije, to jest Novog zaveta.

 Sirijski pisac Tatijan (oko 120-173. n. e.) napisao je oko 170. n. e. delo poznato kao Dijatesaron. Naziv tog dela potiče od grčke reči koja znači „kroz četiri [jevanđelja]“, budući da se zasnivalo na četiri kanonska jevanđelja. Ne zna se da li je izvorno napisano na grčkom ili na sirijskom. Kasnije je Jefrem Sirijac (oko 310-373. n. e.) napisao komentar na Dijatesaron, te je tako potvrdio da se on naveliko koristio među sirijskim hrišćanima.

Dijatesaron ima veliki značaj danas. Zašto? U XIX veku, neki izučavaoci su tvrdili da su jevanđelja napisana tek u drugom veku, između 130. i 170. n. e., i da zato ne sadrže verodostojne informacije o Isusovom životu. Međutim, kada su otkriveni drevni manuskripti Dijatesarona, pokazalo se da su sva četiri jevanđelja već bila u širokoj upotrebi do sredine drugog veka. Zato su morala biti napisana ranije. Pored toga, budući da Tatijan svoj Dijatesaron nije zasnivao na apokrifnim, već na kanonskim jevanđeljima, jasno je da apokrifni spisi nisu bili smatrani pouzdanim.

Pentateuh iz sirijske Pešite, 464. n. e., jedan od najstarijih datiranih biblijskih rukopisa

Do početka petog veka, na severu Mesopotamije bio je veoma zastupljen jedan sirijski prevod Biblije. Verovatno je poticao iz drugog ili trećeg veka naše ere, i obuhvatao je sve biblijske knjige osim Druge Petrove, Druge i Treće Jovanove, Judine poslanice i Otkrivenja. Taj prevod je postao poznat kao Pešita, što znači „jednostavan“. Pešita je jedan od najstarijih i najvažnijih prevoda biblijskog teksta.

Jedan rukopis Pešite potiče iz 459/460. n. e., što ga čini najstarijim biblijskim rukopisom sa utvrđenim datumom. Godine 508. n. e., urađena je revizija Pešite i u nju su uključene pet knjiga koje su nedostajale. Taj prevod je dobio ime po episkopu Filoksenu.

JOŠ NEKI RUKOPISI NA SIRIJSKOM

Do XIX veka, skoro svi poznati grčki prevodi Novog zaveta poticali su iz V veka ili mnogo kasnije. Zbog toga su bibliste posebno zanimali rani prevodi, kao što su latinska Vulgata i sirijska Pešita. U to vreme neki su smatrali da je Pešita bila revizija jednog starijeg sirijskog prevoda, ali takav tekst tada nije bio pronađen. Takva sirijska Biblija morala bi poticati iz drugog veka i zato bi omogućila uvid u veoma rani biblijski tekst. To bi sigurno bilo od neprocenjivog značaja za izučavaoce Biblije. Međutim, da li je zaista postojao jedan tako drevan prevod?

Palimpsest pronađen u podnožju gore Sinaj. Na marginama se vidi izbrisani tekst jevanđelja

Zanimljivo je da su pronađena dva dragocena rukopisa koja se smatraju prepisima takvog prevoda. Prvi od njih potiče iz petog veka. Nalazio se među brojnim sirijskim rukopisima koji su 1842. stigli u Britanski muzej iz jednog manastira u Nitrijskoj pustinji u Egiptu. Taj rukopis (Syrc, Curetonian) dobio je naziv po Vilijamu Kuretonu, kustosu tog muzeja, koji ga je otkrio i objavio. Ovaj dragoceni dokument sadrži četvorojevanđelje po sledećem redu — Matej, Marko, Jovan, Luka.

Drugi manuskript (Syrs, Sinaitic) otkriven je u podnožju gore Sinaj. Njegovo otkriće pripisuje se dvema odvažnim sestrama, koje su pomenute u uvodu članka. Iako Agnes nije imala fakultetsku diplomu, znala je osam jezika, od kojih je jedan bio sirijski. Godine 1892, otkrila je nešto neverovatno u manastiru Svete Katarine u Egiptu.

Tamo je u mračnim odajama pronašla jedan sirijski rukopis. Prema njenim rečima,  „izgledao je potpuno zaboravljeno, jer je bio veoma prljav a stranice su bile skoro slepljene pošto ih niko nije otvarao“ vekovima. U pitanju je bio palimpsestni * rukopis na kom je izvorni tekst bio obrisan, a preko njega ispisan sirijski tekst o sveticama. Međutim, Agnes je na vrhu stranica ispod teksta zapazila reči „Matejevo“, „Markovo“ i „Lukino“. Ono što je u rukama držala bio je gotovo kompletan sirijski kodeks četiri jevanđelja. Izučavaoci sada smatraju da je taj zbornik napisan krajem četvrtog veka.

Rukopis pronađen u podnožju Sinaja smatra se jednim od najvažnijih biblijskih rukopisa zajedno s grčkim rukopisima, kao što su Sinajski kodeks i Vatikanski kodeks. Sada je opšteprihvaćeno da su dva pronađena sirijska rukopisa (Syrc, Curetonian i Syrs, Sinaitic) prepisi starosirijskog prevoda jevanđelja, s kraja drugog i početka trećeg veka.

„REČ NAŠEG BOGA OSTAJE DOVEKA“

Da li su ovi rukopisi značajni za one koji danas izučavaju Bibliju? Nesumnjivo jesu! Pogledajmo jedan primer. Reč je o dugačkom zaključku koji se nalazi na kraju Jevanđelja po Marku, i u nekim Biblijama se pojavljuje nakon Marka 16:8. On se nalazi u grčkom Aleksandrijskom kodeksu iz petog veka, latinskoj Vulgati i na još nekim mestima. Međutim, dva priznata grčka rukopisa iz četvrtog veka — Sinajski kodeks i Vatikanski kodeks — nemaju taj deo i završavaju se stihom iz Marka 16:8. Rukopis iz podnožja gore Sinaj (Syrs, Sinaitic) takođe nema taj dugi zaključak, što dodatno pruža dokaz da je taj deo kasnije ubačen i da se ne nalazi u izvornom Markovom jevanđelju.

Osmotrimo još jedan primer. U XIX veku, skoro sve Biblije su u 1. Jovanovoj 5:7 sadržavale deo koji je ukazivao na Trojstvo, a koji se nije nalazio u najstarijem grčkom tekstu. Takođe se ne pojavljuje ni u Pešiti, što je daljnji dokaz da je ubačeni deo u 1. Jovanovoj 5:7 zapravo krivotvorenje biblijskog teksta.

Jasno je da se Jehova Bog, kao što je i obećao, pobrinuo da se njegova sveta Reč sačuva. U njoj stoji sledeće zasiguranje: „Trava se osuši i cvet uvene, ali reč našeg Boga ostaje doveka“ (Isaija 40:8; 1. Petrova 1:25). Prevod koji je poznat kao Pešita ima skroman, ali značajan doprinos tačnom prenošenju biblijskih misli celom čovečanstvu.

^ odl. 15 Reč potiče iz grčkog jezika i znači „ponovo izbrisan“.

Saznajte više

Šta Biblija zaista naučava?

Sveto pismo — knjiga od Boga

Kako vam Sveto pismo može pomoći da se izborite s problemima? Zašto možete verovati njegovim proročanstvima?