Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula  |  decembar 2013.

 ŽIVOTNA PRIČA

Služenje Jehovi je moj životni poziv

Služenje Jehovi je moj životni poziv

Nakon završetka srednje škole u januaru 1937, upisao sam se na Državni univerzitet u Ajovi, u Sjedinjenim Državama. Predavanja su mi oduzimala dosta vremena, kao i posao koji sam radio da bih plaćao školarinu. Predmet mog interesovanja su bile visoke zgrade i viseći mostovi.

Početkom 1942, kratko nakon što su Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat, ja sam bio na petoj godini studija i samo nekoliko meseci me je delilo od diplome inženjera arhitekture. U to vreme sam živeo u stanu s dva cimera. Jednom prilikom je jedan od njih u razgovoru pomenuo mladića koji je dolazio kod naših prijatelja s donjeg sprata. Bio je to Džon (Džoni) Bremer, jedan Jehovin svedok. Kada sam ga upoznao, oduševio sam se time što je on na praktično svako pitanje iznosio odgovor na temelju Biblije. Zato sam počeo da proučavam Bibliju s Džonijem i s vremenom sam krenuo s njim u propovedanje.

Džonijev otac, Oto, postao je Svedok dok je još bio direktor banke u Volnatu, u Ajovi. Napustio je taj položaj da bi imao više vremena za propovedanje. Njegov odličan primer, kao i primer njegove porodice, podstakao me je da donesem presudnu odluku.

VREME ZA ODLUKE

Jednog dana mi je dekan sa Univerziteta rekao da nastavim da dobro učim ako želim da diplomiram. Sećam se da sam se usrdno molio Jehovi Bogu da mi pruži vođstvo. Ubrzo nakon toga me je pozvao jedan profesor. Rekao mi je da je dobio telegram da se traži jedan inženjer i da je bio slobodan da potvrdno odgovori u moje ime. Zahvalio sam se i objasnio da sam odlučio da služenje Jehovi postane moja karijera. Krstio sam se 17. juna 1942. i maltene odmah postao pionir, kako Svedoci nazivaju one koji punovremeno učestvuju u propovedanju.

Kasnije te iste godine dobio sam poziv za vojsku. Pred komisijom za regrutaciju sam rekao da mi savest ne dozvoljava da učestvujem u ratu. Doneo sam i pismene izjave svojih profesora koji su posvedočili o mom dobrom karakteru i izuzetnim sposobnostima u inženjerstvu. Ali i pored svega toga, morao sam da platim 10 000 američkih dolara i poslat sam na pet godina u federalni zatvor u Levenvortu, u Kanzasu.

ŽIVOT U ZATVORU

Zatvor u Levenvortu danas. U njemu je bilo nas oko 230 Svedoka

U zatvoru je bilo preko 230 Svedoka. U okviru zatvora je postojalo poljoprivredno imanje na kom smo radili pod nadzorom  čuvara. Neki od njih su znali za našu neutralnost i sviđali su im se naši stavovi.

Nekoliko njih je sarađivalo s nama tako da smo mogli da održavamo sastanke na kojima smo razmatrali Bibliju. Pomagali su nam da unosimo biblijsku literaturu u zatvor. Upravnik zatvora se čak pretplatio na časopis Uteha (sada Probudite se!).

SLOBODA I MISIONARSKA SLUŽBA

Nakon što sam odslužio tri godine zatvorske kazne od ukupno pet, pušten sam na slobodu 16. februara 1946, nekoliko meseci nakon završetka Drugog svetskog rata. Odmah sam nastavio da služim kao pionir i zamolili su me da se vratim u Levenvort i tamo propovedam. Bio sam prilično uplašen jer su u tom mestu ljudi imali velike predrasude prema Jehovinim svedocima. Bilo je teško pronaći posao, a stan još teže.

Sećam se da sam jednog dana u službi od kuće do kuće naišao na čuvara kog sam znao iz zatvora. On je vikao: „Beži s mog imanja!“ Kad sam video da drži bejzbol palicu, pretrnuo sam od straha i odmah otišao. U jednoj drugoj kući, žena mi je rekla: „Sačekajte minut“, a zatim je zatvorila vrata. Čekao sam sve dok se sa sprata na mene nije sručila kofa prljave vode. Pa ipak, imao sam i lepe rezultate u službi. Kasnije sam čuo da su neki koji su od mene uzeli biblijsku literaturu postali Svedoci.

Godine 1943, u Njujorku je osnovana nova škola. Kada je organizovan deseti razred, i ja sam bio pozvan. Bila je to Biblijska škola Galad za obučavanje misionara. Nakon uručivanja diploma 8. februara 1948, poslat sam na Zlatnu Obalu, što je danas Gana.

Dobio sam uputstvo da prvenstveno propovedam tamošnjim zvaničnicima i Evropljanima. Vikendom sam sarađivao s lokalnim Svedocima u propovedanju od kuće do kuće. Takođe sam posećivao Svedoke u zabačenim mestima i obučavao ih za službu. Osim toga, služio sam kao putujući nadglednik i u susednoj Obali Slonovače.

Dok sam služio u tim krajevima, naučio sam da živim kao domorodački stanovnici — spavao sam u kolibi od blata, jeo prstima i izlazio napolje u ve-ce, baš kao Izraelci u pustoši (Ponovljeni zakoni 23:12-14). Zbog takvog načina života, ljudi su lakše prihvatili mene i druge misionare. Žene nekih uticajnih ljudi počele su da proučavaju Bibliju s nama. Kada su nam protivnici pravili probleme  i izdejstvovali da nam se poništi viza, one su uticale na svoje muževe da se promeni ta odluka!

Poput mnogih misionara koji su došli u Afriku, i ja sam dobio malariju. Usled te bolesti, čas me je obuzimala jeza, čas tresla groznica zbog koje sam zapadao u bunilo. Ponekad sam morao da držim donju vilicu da mi se ne bi tresla. Ali to mi nije oduzelo radost u službi.

Tokom prve četiri godine u Africi, dopisivao sam se sa Evom Halkvist, koju sam upoznao pre nego što sam otišao iz Sjedinjenih Država. Tako sam saznao da će ona pohađati 21. razred Biblijske škole Galad. Planirano je da uručivanje diploma bude 19. jula 1953, na međunarodnom kongresu Jehovinih svedoka, na stadionu Jenki u Njujorku. Da bih stigao u Sjedinjene Države, dogovorio sam se s jednim kapetanom broda da u zamenu za kartu radim na njegovom brodu.

Nakon 22 dana plovidbe, ponekad po nemirnom moru, stigao sam i sreo se sa Evom u glavnom sedištu Jehovinih svedoka u Bruklinu. Na krovu te zgrade, odakle se pruža predivan pogled na njujoršku luku i panoramu grada, zaprosio sam Evu. Kasnije mi se ona pridružila na Zlatnoj Obali.

PORODIČNE ODGOVORNOSTI

Eva i ja smo nekoliko godina zajedno služili u Africi. Onda sam dobio pismo od majke u kom mi je rekla da otac umire od raka. Nakon što smo dobili dozvolu da se na neko vreme vratimo kući, Eva i ja smo otputovali za Sjedinjene Države. Očevo stanje se naglo pogoršavalo i ubrzo je umro.

Nakon što smo se vratili u Ganu i bili tamo skoro četiri godine, mojoj majci je veoma oslabilo zdravlje. Neki prijatelji su nam predložili da se vratimo i brinemo za nju. Nakon 15 godina misionarske službe, od kojih smo 11 služili zajedno, vratili smo se u Sjedinjene Države. Bio je to jedan od najtežih trenutaka u našem životu.

S jednim poglavicom na Zlatnoj Obali (današnja Gana)

Tokom godina smo zajedno brinuli o majci i pomagali joj da kad god može prisustvuje našim sastancima. Umrla je 17. januara 1976, kada je imala 86 godina. Ali još teži udarac je došao devet godina kasnije kada je ustanovljeno da Eva boluje od raka. Borili smo se svim silama, ali izgubili smo bitku 4. juna 1985. Umrla je sa 70 godina.

JOŠ NEKE PROMENE

Godine 1988, pozvan sam na svečano otvaranje novih objekata podružnice u Gani. Bilo je zaista predivno! Kada sam nakon misionarske škole, oko 40 godina ranije, stigao u Ganu, bilo je samo nekoliko stotina Svedoka. Do 1988. njihov broj je premašio 34 000, a sada ih ima skoro 114 000!

Dve godine nakon posete Gani, 6. avgusta 1990, oženio sam se s Beti Miler, Evinom prijateljicom. U našem životu je služenje Jehovi i dalje ostalo na prvom mestu. Jedva čekamo dan kada ćemo ponovo videti članove svoje porodice i Evu, i to na zemlji pretvorenoj u Raj (Dela apostolska 24:15).

Oči mi se napune suzama kada razmišljam o tome što imam divnu čast da već 70 godina služim Jehovi. Često mu zahvaljujem što me je usmeravao tako da služenje njemu bude moj životni poziv. Iako imam preko 90 godina, Jehova, najveći inženjer u svemiru, i dalje mi daje snagu i jača me kako bih istrajao u službi njemu.