Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula  |  mart 2013.

 ŽIVOTNA PRIČA

„Video sam, ali nisam razumeo“

„Video sam, ali nisam razumeo“

Bilo je to 1975. kada sam imao dve godine. Moja majka je posumnjala da nešto nije u redu sa mnom. Dok me je držala u naručju, njenoj prijateljici je uz snažan tresak ispao težak predmet. Majka je primetila da ja nisam ni trepnuo. Sa tri godine još uvek nisam progovorio. Tada je moja porodica saznala strašnu vest — lekari su potvrdili da sam potpuno gluv.

Moji roditelji su se razveli dok sam još bio mali i majka je preuzela brigu o moja dva starija brata, sestri i meni. U to vreme, u Francuskoj obrazovanje gluve dece nije bilo kao danas, a metode koje su se tada koristile bile su čak i štetne. Ipak, ja sam od detinjstva bio u prednosti u odnosu na mnoge gluve. Ispričaću vam zbog čega je bilo tako.

Kada sam imao oko pet godina

Jedno vreme su pedagozi smatrali da gluvi treba da nauče da izgovaraju reči i čitaju sa usana. Tada je u francuskim školama znakovni jezik bio zabranjen. Nekoj gluvoj deci su čak vezivali ruke iza leđa tokom časova.

Prvih nekoliko godina života, više sati sedmično sam provodio kod logopeda. Držali su me za vilicu ili glavu i terali da uvek iznova izgovaram reči koje nisam čuo. Nisam mogao da komuniciram s drugom decom. Taj period mi je ostao u ružnom sećanju.

Onda sam sa šest godina upisan u specijalizovanu školu za gluve. Prvi put sam došao u kontakt s gluvom decom. I tu je znakovni jezik bio zabranjen. Ako bismo pričali na znakovnom za vreme časa, dobili bismo po prstima ili bi nas povukli za kosu. Mi smo ipak u tajnosti koristili znakove koje smo sami izmislili. Konačno sam mogao da komuniciram s drugom decom. Bile su to četiri srećne godine.

Međutim, sa deset godina sam premešten u osnovnu školu za decu koja čuju. Bio sam očajan! Mislio sam da su sva druga gluva deca umrla i da sam samo ja ostao na svetu. Da bi terapije kod logopeda bile uspešne, lekari su savetovali članove moje porodice da ne uče znakovni jezik i da mi ne dozvoljavaju da se družim s gluvom decom. Još uvek se sećam posete jednom specijalisti koji je na stolu imao priručnik za učenje znakovnog jezika. Kada sam video slike na naslovnoj strani, pokazao sam na knjigu i rekao: „Želim to!“ Ali on ju je odmah sklonio. *

 PRVI SUSRETI SA BIBLIJSKOM ISTINOM

Majka je nastojala da nas decu poučava hrišćanskim merilima. Vodila nas je na sastanke skupštine Jehovinih svedoka Merinjak, u predgrađu Bordoa. Kao dete nisam mnogo razumeo na sastancima. Međutim, uvek bi neko sedeo pored mene i pisao mi na papir ono o čemu se govorilo. Dirnula me je njihova ljubav i zanimanje. Kod kuće je majka proučavala Bibliju sa mnom, ali ja nikada nisam u potpunosti razumeo ono čemu me je poučavala. Pomalo sam se osećao kao prorok Danilo, koji je nakon što mu je jedan anđeo preneo proročanstvo rekao: „Ja sam to čuo, ali nisam razumeo“ (Danilo 12:8). A ja sam mogao da kažem: „Video sam, ali nisam razumeo.“

Pa ipak, malo po malo savladao sam osnovna biblijska učenja. Ono što sam jasno razumeo bilo mi je veoma dragoceno i trudio sam se da to primenim u životu. Takođe sam učio posmatrajući druge. Na primer, Biblija nas podstiče da budemo strpljivi (Jakovljeva 5:7, 8). Nisam baš najbolje shvatao šta to znači. Ali postalo mi je jasno kada sam posmatrao svoje suvernike kako ispoljavaju tu osobinu. Hrišćanska skupština je zaista bila blagoslov za mene.

VELIKO RAZOČARANJE I NEOČEKIVANA RADOST

Stefan mi je pomogao da razumem Bibliju

Jednog dana, kad sam bio u tinejdžerskim godinama, video sam na ulici neke mlade gluve kako razgovaraju na znakovnom jeziku. Počeo sam krišom da se družim s njima i da učim francuski znakovni jezik. I dalje sam posećivao sastanke Svedoka, gde mi je jedan mladić po imenu Stefan posvetio posebnu pažnju. Trudio se da komunicira sa mnom i ja sam ga mnogo zavoleo. Međutim, čekalo me je veliko razočaranje. Stefan je poslat u zatvor jer nije želeo da služi vojsku. To me je slomilo! Kada je on otišao, bilo mi je jako teško i praktično sam prestao da posećujem sastanke.

Jedanaest meseci kasnije, Stefan se vratio iz zatvora. Zamislite moje iznenađenje kada mi se obratio na znakovnom jeziku! Nisam verovao svojim očima. Šta se desilo? Stefan je u zatvoru naučio francuski znakovni jezik. Gledao sam njegove gestove i izraze lica i preplavila me je radost dok sam razmišljao o tome koliko će mi to značiti.

KONAČNO RAZUMEM BIBLIJU

Stefan je proučavao Bibliju sa mnom. Tek tada sam počeo da sklapam sliku od svih delića biblijske istine koje sam do tada saznao. Dok sam bio mali, voleo sam da gledam prelepe slike u našim publikacijama, upoređujem ličnosti i proučavam svaki detalj kako bih upamtio priču. Znao sam za Avrahama, za njegovo „potomstvo“ i „veliko mnoštvo“, ali pravo značenje sam razumeo tek kada su mi ti pojmovi objašnjeni na znakovnom (Postanak 22:15-18; Otkrivenje 7:9). Konačno sam „čuo“ svoj jezik, jezik koji mi dopire do srca.

Pošto sam razumeo ono o čemu se govorilo na sastancima, to me je dirnulo i imao sam sve veću želju za znanjem. Uz Stefanovu pomoć, sve bolje sam razumeo Bibliju i 1992. sam se krstio u znak predanja Jehovi Bogu. Međutim, iako sam lepo napredovao, bio sam zatvoren i nepoverljiv jer u ranom detinjstvu nisam mogao da komuniciram s drugima.

BORBA SA STIDLJIVOŠĆU

S vremenom je naša mala grupa na znakovnom jeziku pripojena skupštini u Pesaku, predgrađu Bordoa. To mi je mnogo koristilo, i u duhovnom pogledu sam dobro  napredovao. Iako mi je i dalje bilo teško da komuniciram, moji prijatelji koji čuju uvek su se brinuli da sve dobro razumem. Jedan bračni par, Žil i Elodi, posebno su se trudili da komuniciraju sa mnom. Često su me pozivali na obrok ili kafu nakon sastanka i tako je nastalo jedno divno prijateljstvo. Zaista je lepo biti među ljudima koji se trude da oponašaju Božju ljubav!

Moja supruga, Vanesa, zaista mi je prava podrška

U ovoj skupštini sam upoznao divnu osobu po imenu Vanesa. Kod nje mi se posebno dopala saosećajnost i pravdoljubivost. Na to što ne čujem nikada nije gledala kao na prepreku već kao na nešto što može obogatiti njen život. Osvojila je moje srce i venčali smo se 2005. Iako mi komunikacija nije jača strana, Vanesa mi pomaže da savladam stidljivost i da otvorenije izražavam svoja osećanja. Zaista mi njena podrška mnogo znači dok obavljam svoja zaduženja.

JOŠ JEDAN DAR OD JEHOVE

Nakon što smo se venčali, te iste godine pozvan sam u francusku podružnicu Jehovinih svedoka u Luvjeu, da bih se mesec dana obučavao za prevođenje. Prethodnih godina je dosta truda uloženo da bi se na DVD-u izdalo nekoliko publikacija na francuskom znakovnom jeziku. Ali bilo je još mnogo posla i prevodilačkom timu je bila potrebna pomoć.

Dok držim govor na francuskom znakovnom jeziku

Vanesa i ja smo smatrali da je to što ću služiti u podružnici ogromna čast i dar od Jehove Boga, ali bili smo pomalo i zabrinuti. Šta će biti s našom grupom na znakovnom jeziku? Šta ćemo raditi s našom kućom? Hoće li Vanesa uspeti da pronađe posao? Jehova je na divan način rešio svaki problem. Zaista sam osećao koliko Jehova voli nas i koliko voli gluve.

PODRŠKA UJEDINJENOG NARODA

Pošto učestvujem u prevođenju, bolje razumem šta se sve čini kako bi se gluvima pomagalo u duhovnom pogledu. Veliko zadovoljstvo mi pričinjava to što mnogi moji saradnici nastoje da komuniciraju sa mnom. Dirne me kada nauče nekoliko znakova i trude se da ih koriste. Ni najmanje se ne osećam odbačeno. Svi ti izrazi ljubavi pokazuju kakvo izuzetno jedinstvo vlada među Jehovinim narodom (Psalam 133:1).

Dok radim u Prevodilačkom odeljenju u podružnici

Zahvalan sam Jehovi što sam u hrišćanskoj skupštini uvek imao podršku drugih. Takođe cenim što imam udeo u pomaganju drugim gluvima da upoznaju našeg brižnog Stvoritelja i da mu se približe. Jedva čekam dan kada neće postojati nijedna prepreka u komunikaciji i kada ćemo svi znati „čist jezik“ — istinu o Jehovi Bogu i njegovoj nameri. Tada će svi ljudi biti ujedinjeni poput porodice (Sofonija 3:9).

^ odl. 9 Francuska vlada je tek 1991. zvanično odobrila korišćenje znakovnog jezika u obrazovanju gluve dece.