Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  jul 2015.

Oni spremno služe — u Rusiji

Oni spremno služe — u Rusiji

JEHOVINI SVEDOCI u Rusiji bili su presrećni kada je 1991. konačno ukinuta dugogodišnja zabrana njihove aktivnosti i kada su dobili zakonsko priznanje. U to vreme je malo ko mogao da zamisli da će broj Svedoka u toj zemlji porasti desetostruko i dostići broj od preko 170 000, koliko ih danas ima! Među ovim marljivim objaviteljima Kraljevstva nalaze se i Svedoci iz inostranstva koji su došli u Rusiju kako bi pomogli u duhovnoj žetvi (Mat. 9:37, 38). Upoznajmo neke od njih.

BRAĆA SPREMNOG DUHA JAČAJU SKUPŠTINE

Metju iz Velike Britanije imao je 28 godina kad je u Rusiji ukinuta zabrana naše aktivnosti. Na kongresu održanom te godine, u okviru jednog govora bilo je istaknuto da je potrebna pomoć skupštinama u Istočnoj Evropi. Govornik je kao primer naveo jednu skupštinu u Sankt Peterburgu, u Rusiji, koja uopšte nije imala starešine, već samo jednog slugu pomoćnika. I pored toga, objavitelji su vodili nekoliko stotina biblijskih kurseva! „Posle tog govora“, priča Metju, „nisam mogao prestati da razmišljam o Rusiji, tako da sam Jehovi u molitvi izrazio svoju želju da se preselim tamo.“ Metju je uštedeo nešto novca, prodao skoro svu svoju imovinu i 1992. se preselio u Rusiju. Kako se njegov život dalje odvijao?

Metju

On kaže: „Nije bilo lako naučiti jezik. Tada nisam mogao da vodim kvalitetne razgovore o duhovnim temama.“ Drugi izazov bio je pronalaženje smeštaja. „Prestao sam da brojim koliko sam puta za kratko vreme morao da se preselim iz jednog stana u drugi.“ Uprkos tim preprekama koje su se javile u početku, Metju sada kaže: „Preseljenje u Rusiju je najbolja odluka koju sam ikada doneo.“ On još dodaje: „Služeći ovde naučio sam da se još više oslanjam na Jehovu i imao sam prilike da na mnoge načine osetim njegovo vođstvo.“ Metju je kasnije naimenovan za starešinu i specijalnog pionira. Sada služi u podružnici nedaleko od Sankt Peterburga.

Hiroo je imao 25 godina kada je 1999. završio Školu za obučavanje naimenovane braće u Japanu. Tada ga je jedan od instruktora podstakao da služi u drugoj zemlji. Hiroo je čuo da je u Rusiji velika potreba, pa je počeo da uči ruski. Takođe  je preduzeo još neke konkretne korake. „Otišao sam u Rusiju na šest meseci“, priča on. „Pošto su tamo zime veoma jake, otputovao sam u novembru kako bih video da li mogu da podnesem toliku hladnoću.“ Nakon što je ta zima prošla, on se vratio u Japan. Pojednostavio je svoj život kako bi uštedeo dovoljno novca da se vrati u Rusiju — ovaj put da bi ostao tamo.

Hiroo i Svetlana

Hiroo živi u Rusiji već 12 godina i do sada je služio u nekoliko skupština. Nekada je on bio jedini starešina koji se brinuo za preko 100 objavitelja. U jednoj skupštini je svake nedelje imao većinu tačaka u Poučavanju za hrišćansku službu, vodio je Teokratsku školu propovedanja, Razmatranje Stražarske kule i Skupštinski studij knjige na pet mesta. Pored toga, obavljao je mnoge pastirske posete. Kada se osvrne na godine koje su prošle, Hiroo kaže: „To što sam bio u prilici da pomažem braći i sestrama da duhovno ojačaju, donelo mi je mnogo radosti.“ Kako je na njega delovalo to što služi tamo gde je veća potreba? On kaže: „Pre nego što sam došao u Rusiju, služio sam kao starešina i pionir, ali nakon što sam došao ovde osećam da sam postao blizak s Jehovom na jedan potpuno nov način. Naučio sam da se još više oslanjam na njega u svakom aspektu svog života.“ Hiroo se 2005. oženio Svetlanom i njih dvoje su zajedno nastavili da služe kao pioniri.

Majkl i Olga, Marina i Metju

Metju ima 34 godine, a njegov brat Majkl 28. Oni su iz Kanade. Kada su posetili Rusiju, veoma su se iznenadili videvši koliko mnogo zainteresovanih osoba dolazi u Dvoranu Kraljevstva, a da ima samo nekoliko braće koja mogu da vode sastanke. Metju priča: „U skupštini koju sam posetio bilo je 200 prisutnih, ali su sve sastanke vodili samo jedan starešina u poodmaklim godinama i jedan mladi sluga pomoćnik. Ono što sam video pokrenulo me je da se preselim tamo kako bih pomagao toj braći.“ On se preselio u Rusiju 2002.

Četiri godine kasnije i njegov brat Majkl je prešao u Rusiju i vrlo brzo uvideo da je potreba za braćom i dalje velika. Kao sluga pomoćnik, bio je zadužen da brine o blagajni, literaturi i područjima. Pored toga, bio je zamoljen da obavlja zaduženja koja inače ima skupštinski sekretar, zatim da drži javna predavanja i da pomaže u organizovanju većih skupova i izgradnji Dvorana Kraljevstva. I dan-danas je potrebna takva pomoć u skupštinama. Premda je naporno obavljati toliko zaduženja, Majkl, koji sada služi kao starešina, kaže: „To što pomažem braći donosi mi mnogo radosti. Ne postoji bolji način života!“

U međuvremenu, Metju se oženio Marinom, a Majkl Olgom. Zajedno sa ostalima koji su se preselili radi propovedanja, ova dva para su nastavila da pomažu skupštinama da napreduju.

REVNE SESTRE POMAŽU U DUHOVNOJ ŽETVI

Tatjana

Godine 1994, kad je Tatjana imala 16 godina, šest specijalnih pionira iz Češke, Poljske i Slovačke počeli su da služe u njenoj skupštini u Ukrajini. Ona ih se rado seća i kaže: „To su bili revni pioniri koje je krasila pristupačnost i dobrota, kao i dobro poznavanje Biblije.“ Kada je videla kako je Jehova blagosiljao njihov samopožrtvovan duh, pomislila je: ’Želim da budem poput njih.‘

Ohrabrena primerom tih pionira, Tatjana je iskoristila svoj školski raspust kako bi zajedno sa još nekima otišla na zabačena područja u Ukrajini i Belorusiji, gde Svedoci nikada ranije nisu propovedali. Toliko je uživala na tom propovedničkom putovanju da je napravila planove da se još više posveti službi preseljenjem u Rusiju. Zato je prvo otišla na kratko vreme da poseti jednu sestru koja se tamo ranije preselila i potraži posao kako bi se izdržavala u pionirskoj službi. Zatim je 2000. godine i Tatjana prešla u Rusiju. Da li je to za nju bila teška promena?

 Ona kaže: „Budući da nisam bila u mogućnosti da sebi priuštim stan, iznajmila sam sobu u jednoj kući. Nije mi bilo lako da živim u takvim uslovima. Bilo je trenutaka kad sam poželela da se vratim kući. Međutim, Jehova mi je uvek iznova pomagao da ne izgubim iz vida blagoslove koje ću imati ukoliko ne odustanem.“ Tatjana danas služi u Rusiji kao misionar. Ona zaključuje: „Godine koje sam provela van svoje zemlje dale su mi na dar neprocenjivo iskustvo i mnoge prijatelje. Što je najvažnije, ojačale su mi veru.“

Masako

Masako iz Japana, koja ima nešto više od 50 godina, oduvek je imala želju da služi kao misionar, ali su je zdravstveni problemi sprečavali u tome. Kada joj se zdravlje u izvesnoj meri poboljšalo, odlučila je da se preseli u Rusiju kako bi pomogla u propovedanju. Iako je bilo teško naći odgovarajući smeštaj i stalan posao, ona je uspevala da se izdržava u pionirskoj službi tako što je davala časove japanskog i čistila jedan stan. Šta joj je pomoglo da istraje u svojoj službi?

Kada se osvrne na preko 14 godina služenja u Rusiji, Masako kaže: „Radost koju sam pronašla u službi daleko je nadmašila sve teškoće koje sam ikada doživela. Zahvaljujući tome što propovedam na području gde je velika potreba za objaviteljima, vodim dinamičan i zanimljiv život.“ Ona takođe dodaje: „Iz prve ruke sam mogla da osetim kako je Jehova sve ove godine brinuo da imam hranu, odeću i zaklon. Ponekad je to bilo pravo čudo.“ Osim što je služila u Rusiji, Masako je propovedala i u Kirgiziji. Pored toga, pomagala je grupama na engleskom, kineskom i ujgurskom jeziku. Ona danas služi kao pionir u Sankt Peterburgu.

PORODICE PODUPIRU DELO PROPOVEDANJA I DOBIJAJU BLAGOSLOVE

Inga i Mihail

Usled ekonomske nesigurnosti, čest je slučaj da neke porodice odu da žive u drugoj zemlji u želji da poprave svoju materijalnu situaciju. Međutim, ima i onih porodica koje se, poput Avrahama i Sare, presele u inostranstvo zarad duhovnih ciljeva (Post. 12:1-9). Osmotri primer Mihaila i Inge, bračnog para iz Ukrajine. Oni su se 2003. preselili u Rusiju i ubrzo po dolasku pronašli ljude koji su tragali za biblijskom istinom.

 Mihail priča: „Jednom prilikom smo bili na području gde do tada nijedan Svedok nije propovedao. Vrata nam je otvorio stariji čovek koji nas je upitao: ’Jeste li vi propovednici?‘ Kada smo mu potvrdno odgovorili, on je rekao: ’Bio sam uveren da ćete doći jednog dana. Isusove reči ne mogu ostati neispunjene.‘ Zatim je citirao Mateja 24:14.“ Mihail dodaje: „Na tom području smo pronašli i grupu od oko deset žena iz baptističke crkve, koje su bile iskrene osobe žedne istine. Imale su knjigu Zauvek da živiš, pomoću koje su svakog vikenda proučavale Bibliju. Satima smo odgovarali na njihova pitanja i zajedno s njima pevali pesme Kraljevstva. Takođe smo zajedno i večerali. To mi je jedna od najlepših uspomena.“ Mihail i Inga se slažu da ih je služenje na području gde je velika potreba za objaviteljima Kraljevstva još više približilo Jehovi, da je produbilo njihovu ljubav prema ljudima i doprinelo tome da vode veoma ispunjen život. Oni danas služe u pokrajinskoj službi.

Oksana, Aleksej i Jurij

Jurij i Oksana su bračni par iz Ukrajine i imaju oko 35 godina. Oni su sa svojim 13-godišnjim sinom Aleksejem posetili podružnicu u Rusiji 2007. godine. Tamo su zapazili kartu Rusije na kojoj su prikazana brojna područja koja nisu dodeljena nijednoj skupštini. „Nakon što smo videli tu kartu“, priča Oksana, „bilo nam je jasnije nego ikada da je tamo velika potreba za objaviteljima Kraljevstva. To nam je pomoglo da svoje misli usmerimo ka cilju da se preselimo u Rusiju.“ Šta im je još pomoglo? Jurij kaže: „Čitanje članaka iz naših publikacija, kao što je članak ’Da li možeš služiti na stranom području?‘, zaista nam je koristilo. * Pored toga, posetili smo područje u Rusiji gde nam je podružnica preporučila da se preselimo i tamo smo potražili stan i posao.“ Ova porodica se 2008. preselila u Rusiju.

U početku im je bilo prilično teško da pronađu posao. Zato su nekoliko puta morali da se sele iz jednog stana u drugi. Jurij se priseća: „Često smo se molili da se ne obeshrabrimo. Tako smo mogli da nastavimo s propovedanjem oslanjajući se na Jehovu. Lično smo osetili kako je Jehova brinuo za nas kada smo vršenje njegove volje stavili na prvo mesto. To je duhovno ojačalo našu porodicu, a ujedno i dovelo do toga da se međusobno još više zbližimo“ (Mat. 6:22, 33). Kako je služenje gde je veća potreba uticalo na mladog Alekseja? „To se veoma dobro odrazilo na njega“, priča Oksana. „On je predao svoj život Jehovi i krstio se kada je imao devet godina. Pošto je uvideo da je velika potreba za objaviteljima, koristio je svaki školski raspust da služi kao pomoćni pionir. Naša srca su ispunjena radošću kada vidimo njegovu ljubav i revnost za službu.“ Danas Jurij i Oksana služe kao specijalni pioniri.

„JEDINO ZBOG ČEGA ŽALIM“

Kao što se jasno vidi iz primera ovih učesnika u duhovnoj žetvi, da bi se preselio negde sa ciljem da proširiš svoju službu, neophodno je da imaš potpuno poverenje u Jehovu. Tačno je da se oni koji služe tamo gde je veća potreba suočavaju s brojnim izazovima, ali takođe doživljavaju i ogromnu radost koja proizlazi iz toga što se ljudi kojima prenose dobru vest odazivaju na poruku o Kraljevstvu. Možeš li i ti pomoći u žetvi tamo gde je još uvek velika potreba za objaviteljima Kraljevstva? Ako rešiš da kreneš njihovim stopama, najverovatnije ćeš se uskoro osećati poput Jurija, koji je o svojoj odluci da služi tamo gde je veća potreba rekao: „Jedino zbog čega žalim je što to nisam učinio ranije.“

^ odl. 20 Videti Stražarsku kulu od 15. oktobra 1999, strane 23-27.