Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  april 2015.

 ŽIVOTNA PRIČA

Blagoslovi „u povoljno vreme i u teško vreme“

Blagoslovi „u povoljno vreme i u teško vreme“

RODIO sam se u martu 1930. u selu Namkumba, nedaleko od Lilongvea, glavnog grada Malavija. Od ranog detinjstva sam bio okružen rođacima i prijateljima koji su verno služili Jehovi. Godine 1942, u znak predanja Bogu krstio sam se u jednoj od naših prelepih reka. Narednih 70 godina trudio sam se da činim ono što je apostol Pavle savetovao Timoteju: „Propovedaj reč Božju i čini to sa osećajem hitnosti — u povoljno vreme i u teško vreme“ (2. Tim. 4:2).

Početkom 1948, u Malavi su prvi put došli Natan Nor i Milton Henšel kao predstavnici glavnog sedišta Jehovinih svedoka u Bruklinu. Ta poseta je probudila u meni želju da služim Jehovi punovremeno. S toplinom u srcu se sećam njihovih ohrabrujućih reči. Oko 6 000 nas je stajalo na blatnjavoj poljani i pažljivo slušalo govor brata Nora „Trajna vlast nad svim narodima“.

Kasnije sam upoznao Lidasi, divnu sestru koja je kao i ja odrasla u porodici Jehovinih svedoka. Oboje smo imali cilj da služimo Jehovi punovremeno. Venčali smo se 1950, a do 1953. godine imali smo dvoje dece. I pored porodičnih odgovornosti, zaključili smo da bih mogao da služim kao opšti pionir. Posle dve godine sam pozvan da služim kao specijalni pionir.

Uskoro sam počeo da posećujem skupštine kao pokrajinski nadglednik. Zahvaljujući punoj podršci moje supruge, uspevao sam da obavljam tu službu i brinem za porodicu materijalno i duhovno. * Ali želeli smo da zajedno budemo u punovremenoj službi. Uz dobro planiranje i pomoć naše petoro dece, Lidasi je počela da služi punovremeno 1960.

Kongresi su nam davali snagu da izdržimo progonstvo

Uživali smo u tim ’povoljnim vremenima‘, sarađujući s braćom i sestrama u raznim skupštinama. Put nas je vodio od prekrasnih planina Mlandže na jugu do idiličnih obala jezera Malavi, koje se proteže skoro celom dužinom istočnog dela države. Videli smo kako broj objavitelja i skupština u našoj pokrajini postepeno raste.

Oblasni kongres „Hrabre sluge“, održan 1962, i drugi naši skupovi bili su  upravo ono što nam je trebalo da bismo se pripremili za teško vreme koje će nastupiti. Brat Henšel je naredne godine opet posetio Malavi i nadomak grada Blantira je održan poseban kongres kom je prisustvovalo otprilike 10 000 ljudi. Taj kongres nas je ojačao i pomogao nam da se suočimo s predstojećim ispitima vere.

DOLAZI TEŠKO VREME

Naše delo je bilo zabranjeno, a vlada je konfiskovala imanje podružnice

Svedoci su 1964. doživljavali žestoko progonstvo jer nisu hteli da učestvuju u političkim aktivnostima. U talasu progonstva je uništeno više od 100 Dvorana Kraljevstva i preko 1 000 domova naše braće. Mi smo i pored toga nastavili s putujućom službom sve do 1967, kad je vlada zabranila naše delo. Imanje podružnice u Blantiru je konfiskovano, misionari deportovani, a mnoga braća uhapšena i poslata u zatvor. Među njima smo bili i Lidasi i ja. Čim smo pušteni na slobodu, u tajnosti smo nastavili s putujućom službom.

Jednog oktobarskog dana 1972, prema našoj kući se uputilo stotinak članova ekstremističkog pokreta Savez omladine Malavija. Ali jedan od njih je ranije dotrčao i rekao mi da se sakrijem jer dolaze da me ubiju. Ženi i deci sam rekao da se sklone među obližnja stabla banana, a ja sam otrčao i popeo se na veliko stablo manga. Odatle sam posmatrao kako nam uništavaju kuću i stvari.

Pošto naša braća nisu htela da učestvuju u političkim aktivnostima, domovi su im bili spaljivani

Kako se progonstvo pooštravalo, na hiljade nas je izbeglo iz Malavija. S porodicom sam bio u izbegličkom logoru na zapadu Mozambika sve do juna 1974. Potom smo Lidasi i ja pozvani da služimo kao specijalni pioniri u mestu Domue, blizu granice s Malavijem. Bili smo u toj službi do 1975, kada je Mozambik, koji je do tada bio portugalska kolonija, stekao nezavisnost. Nakon toga smo mi i drugi Svedoci bili primorani da se vratimo u Malavi, gde je progonstvo i dalje trajalo.

Nakon povratka, dobio sam zadatak da posećujem skupštine u Lilongveu. Uprkos progonstvu i svim problemima, u pokrajinama u kojima smo služili bilo je sve više skupština.

JEHOVA JE BIO UZ NAS

Jednom prilikom smo došli u selo u kom se održavao politički sastanak. Neki od okupljenih su saznali da smo Jehovini svedoci i primorali su nas da sedimo među mladim članovima partije zvanim Pioniri Malavija. Gorljivo smo se molili Jehovi da nam pomogne. Kada se  sastanak završio, počeli su da nas tuku. Jedna starija žena je dotrčala i povikala: „Ostavite ih, molim vas! To mi je bratanac. Pustite ga da ide!“ Tada je predsedavajući naredio da nas puste. Nismo sigurni zašto je to uradila pošto je nismo poznavali. U tome smo videli Jehovin odgovor na našu molitvu.

Partijska knjižica

Godine 1981. opet smo se susreli s Pionirima Malavija. Oduzeli su nam bicikle, prtljag, pakete knjiga i fascikle koje sam imao kao pokrajinski nadglednik. Umakli smo im i sklonili se u kuću jednog starešine. I ovog puta smo se molili. Brinuli smo se zbog toga što je u fasciklama koje su nam uzeli bilo poverljivih informacija. Kad su pogledali dokumenta, videli su pisma iz svih krajeva Malavija adresirana na mene. Prepali su se jer su pomislili da radim za vladu. Zato su brže-bolje sve to vratili tamošnjim starešinama.

Jednom drugom prilikom smo prelazili reku brodićem, čiji je vlasnik bio jedan od vodećih članova partije u tom kraju. On je hteo da proveri da li svi putnici imaju partijske knjižice. Dok nam je prilazio, ugledao je lopova kog je policija tražila. Svi su se uskomešali i to je bio kraj pregledanju partijskih knjižica. Opet smo osetili da je Jehova uz nas.

HAPŠENJE I ZATVOR

Jednog februarskog dana 1984, uputio sam se u Lilongve da dostavim izveštaje za podružnicu u Zambiji. Policajac me je zaustavio i pretresao mi torbu. Pošto je našao biblijsku literaturu, odveo me je u policijsku stanicu i počeo da me bije. Zatim me je vezao konopcima i stavio u prostoriju s nekima koji su bili uhapšeni zbog krađe.

Sutradan me je šef stanice odveo u drugu prostoriju i pružio mi dokument u kom je stajalo: „Ja, Trofim Nsomba, izjavljujem da više nisam Jehovin svedok i da stoga mogu biti pušten na slobodu.“ Na to sam rekao: „Spreman sam ne samo da budem vezan već i da umrem ako treba. Ostajem Jehovin svedok.“ Odbio sam da potpišem. Šef policije se razbesneo i udario pesnicom o sto tako jako da je policajac iz susedne kancelarije dotrčao da vidi šta se događa. Šef mu je rekao: „Ovaj ovde neće da potpiše da se odriče svoje vere. Neka onda potpiše da je Jehovin svedok, pa da ga pošaljemo u zatvor u Lilongveu.“ Sve to vreme moja draga žena je bila zabrinuta jer nije znala šta mi se dešava. Braća su tek posle četiri dana saznala gde sam i javila joj.

U policijskoj stanici u Lilongveu bili su uljudni prema meni. Šef stanice je rekao: „Evo tanjir pirinča za tebe, pošto  si ovde zbog svoje vere. Drugi su tu jer su krali.“ Zatim me je poslao u zatvor Kačere, gde sam proveo pet meseci.

Upravniku tog zatvora je bilo drago što sam došao. Hteo je da budem zatvorski „pastor“. Prethodnog je smenio rekavši mu: „Nećeš nam ti više propovedati Božju Reč, jer si ovde zato što si potkradao svoju crkvu!“ Tako sam dobio odgovornost da svake nedelje održavam sastanke kako bih druge zatvorenike poučavao Bibliji.

Kasnije se situacija pogoršala. Uprava zatvora je želela da im otkrijem koliko Svedoka ima u Malaviju. Pošto nisu bili zadovoljni odgovorom, tukli su me dok se nisam onesvestio. Drugom prilikom su zahtevali da im kažem gde se nalazi glavno sedište Jehovinih svedoka. Rekao sam: „To je lako pitanje pa ću vam odgovoriti.“ Policajci su se obradovali i uključili diktafon. Objasnio sam im da se u Bibliji nalazi odgovor. Iznenađeno su pitali: „U Bibliji? Gde to?“

„U Isaiji 43:12“, odgovorio sam. Pronašli su stih i pažljivo pročitali: „’Vi [ste] moji svedoci‘, govori Jehova, ’a ja sam Bog.‘“ Tri puta su pročitali taj stih a onda me pitali: „Kakve veze ovo ima s vašim glavnim sedištem? Zar ono nije u Americi?“ Rekao sam im: „I Jehovini svedoci u Americi smatraju da ovaj stih opisuje naše glavno sedište.“ Pošto im nisam rekao ono što su hteli da čuju, prebacili su me u zatvor Dzaleka, severno od Lilongvea.

BLAGOSLOVI I U TEŠKO VREME

U julu 1984, poslat sam u zatvor Dzaleka gde je već bio 81 Svedok. Prostor je bio toliko skučen da je 300 zatvorenika spavalo na podu jedan do drugog. S vremenom smo se mi Svedoci podelili u grupe i svakog dana zajedno razmatrali neki biblijski stih koji smo predlagali na smenu. To nam je mnogo značilo.

Kasnije nas je upravnik odvojio od ostalih zatvorenika. Jedan čuvar nam je u poverenju rekao: „Vlada vas ne mrzi. Držimo vas u zatvoru iz dva razloga: Vlada se boji da će vas članovi pokreta Pionira ubiti. A pošto propovedate da nam predstoji rat, postoji bojazan da će se vojnici uplašiti i dezertirati.“

Braću odvode posle suđenja

U oktobru 1984. izvedeni smo pred sud. Svi smo osuđeni na zatvorske kazne od dve godine. Kao i ranije, stavili su nas u ćelije sa onima koji nisu Svedoci. Ali upravnik zatvora je svima rekao: „Jehovini svedoci ne puše. Čuvari, nemojte od njih tražiti duvan i nemojte ih slati po žar da vam pripale cigarete. Oni su Božji ljudi! Svi Jehovini svedoci treba da dobiju obrok dva puta dnevno pošto  ovde nisu zbog kršenja zakona već zbog svoje vere u Bibliju.“

I u drugim prilikama smo imali bolji tretman zbog toga što smo bili na dobrom glasu. Ostalim zatvorenicima je bilo zabranjeno kretanje po mraku ili kišovitom vremenu, ali mi smo mogli da izađemo iz zgrade kad god smo hteli. Znali su da nećemo pokušati da pobegnemo. Jednom, kada je čuvaru koji je nadgledao naš rad u polju pozlilo, odneli smo ga u zatvorsku ambulantu. Zatvorska uprava je znala da nam može verovati. Zahvaljujući tome što smo se uvek dobro ponašali, videli smo kako i oni koji su nas držali u zatočeništvu slave Jehovino ime (1. Petr. 2:12). *

OPET DOLAZI POVOLJNO VREME

Dana 11. maja 1985, pušten sam iz zatvora Dzaleka. Bio sam presrećan što sam ponovo sa svojom porodicom! Zahvalni smo Jehovi što nam je pomagao da mu ostanemo verni u tom zaista teškom periodu. Kada se osvrnemo na to vreme, osećamo se poput apostola Pavla koji je napisao: „Ne želimo, braćo, da ne znate za nevolju koja nas je zadesila [...] Mislili [smo] da nećemo preživeti. Zapravo, mislili smo da nas čeka smrtna presuda. To se dogodilo zato da se ne bismo uzdali u sebe, nego u Boga koji uskrsava mrtve. On nas je izbavio iz smrtne opasnosti“ (2. Kor. 1:8-10).

Brat Nsomba sa suprugom Lidasi ispred Dvorane Kraljevstva, 2004.

I nama se u nekim trenucima činilo da nećemo preživeti. Ali uvek smo molili Jehovu da nam da hrabrosti, mudrosti i poniznosti, kako bismo i dalje slavili njegovo veliko ime.

Jehova je blagoslovio našu službu, kako u povoljno tako i u teško vreme. Velika je radost videti podružnicu u Lilongveu koja je završena 2000. godine, kao i to što je širom Malavija izgrađeno preko 1 000 novih Dvorana Kraljevstva. Svi ti blagoslovi od Jehove su tako izvanredni, da se Lidasi i meni čini kao da sanjamo! *

^ odl. 7 Braća koja imaju maloletnu decu više se ne pozivaju u pokrajinsku službu.

^ odl. 30 Više detalja o progonstvu u Malaviju može se naći u Godišnjaku Jehovinih svedoka za 1999, strane 171-223.

^ odl. 34 Brat Nsomba je preminuo u 83. godini, dok je ovaj članak bio u pripremi.