Bila je 1947. godina. Katolički sveštenici u Santa Ani, u Salvadoru, pravili su probleme Svedocima. Dok su braća i sestre u misionarskom domu razmatrali članak iz Stražarske kule, neki dečaci su počeli da bacaju veliko kamenje kroz otvorena vrata. Zatim je došla povorka koju su predvodili sveštenici. Neki u povorci su nosili baklje, a neki slike svetaca. Čitava dva sata bacali su kamenje na misionarski dom i vikali: „Živela Devica Marija!“ i „Smrt Jehovi!“ Hteli su da na taj način uplaše misionare i oteraju ih iz grada. Bilo je to pre 67 godina. Ja sam bila jedna od tih misionara. *

DVE godine pre toga, moja saradnica u misionarskoj službi, Evelin Trejbert, i ja završile smo četvrti razred Biblijske škole Galad, koja se u to vreme održavala blizu Itake, u Njujorku. Odgovorna braća su nam rekla da će naše područje za propovedanje biti Santa Ana. Pre nego što ispričam kako je izgledalo skoro 29 godina koje sam provela u misionarskoj službi, želim da kažem zašto sam odlučila da postanem misionar.

MOJE DUHOVNO NASLEÐE

Rodila sam se 1923. godine. Moji roditelji su tada živeli u Spokenu, u državi Vašington. Bili su luterani ali nisu prihvatali crkveno učenje o paklu, jer im je takva ideja bila nespojiva s Bogom za koga se kaže da je oličenje ljubavi (1. Jov. 4:8). Moj otac je radio u pekari i jedne noći mu je kolega objasnio da Biblija ne naučava da je pakao mesto gde se ljudi muče. Ubrzo su moji roditelji počeli da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima i tako su saznali šta ona zaista kaže o životu nakon smrti.

Iako sam tada imala samo devet godina, sećam se kako su moji roditelji oduševljeno pričali o onome što su saznali iz Biblije. Posebno su se oduševili kada su čuli da se Bog zove Jehova i da nije deo Trojstva. Počela sam da poput sunđera upijam ta predivna  biblijska učenja. Tako sam prihvatila ’istinu koja oslobađa‘ (Jov. 8:32). Za mene proučavanje Biblije nikada nije bilo nešto dosadno. Naprotiv, uživala sam u tome da istražujem Božju Reč. Premda sam bila stidljiva, išla sam s roditeljima u službu propovedanja. Oni su se krstili 1934. godine, a ja 1939, kada sam imala 16 godina.

Sa majkom i ocem 1941, na kongresu u Sent Luisu, u Misuriju

U leto 1940, roditelji su prodali našu kuću i tako smo nas troje počeli s pionirskom službom u Ker d’ Alanu, u Ajdahu. Živeli smo u iznajmljenom stanu iznad jednog auto-servisa. Tu smo održavali i naše sastanke. U to vreme je vrlo malo skupština imalo svoju Dvoranu Kraljevstva, tako da su se objavitelji uglavnom sastajali u nečijem domu ili nekoj iznajmljenoj prostoriji.

Moji roditelji i ja smo 1941. prisustvovali pokrajinskom sastanku u Sent Luisu, u Misuriju. Nedelja je bila dan posvećen deci, kada su svi koji su imali između pet i osamnaest godina sedeli na mestima odmah ispred bine. Brat Džozef Raterford se u tom govoru obratio mladima sledećim rečima: ’Molim vas, deco, da ustanete svi vi koji želite da slušate Boga i njegovog Kralja.‘ Svi mladi su ustali. Tada je brat Raterford uzviknuo: „Gledajte, preko 15 000 novih svedoka za Kraljevstvo!“ Taj trenutak je učvrstio moju odluku da posvetim život pionirskoj službi.

PODRUČJE NA KOM JE PROPOVEDALA MOJA PORODICA

Nekoliko meseci nakon tog pokrajinskog sastanka preselili smo se u južni deo Kalifornije. Trebalo je da u gradu Oksnardu osnujemo skupštinu. Živeli smo u jednoj maloj kamp-prikolici sa samo jednim krevetom tako da je kuhinjski sto svako veče postajao moj „krevet“. Bila je to velika promena u odnosu na vreme kada sam imala svoju sobu.

Kratko pre nego što smo stigli u Kaliforniju, Japan je napao Perl Harbor na Havajima, 7. decembra 1941. Narednog dana su Sjedinjene Države ušle u rat. Vlasti su uvele zamračivanje tako da smo noću morali da ugasimo sva svetla. Japanske podmornice su plovile duž kalifornijske obale i totalni mrak im je onemogućavao da gađaju mete na kopnu.

U septembru 1942, prisustvovali smo teokratskom kongresu Jehovinih svedoka „Novi svet“, u Klivlandu u Ohaju. Tamo smo slušali govor brata Natana Nora, „Mir — može li potrajati?“. Razmatrao je 17. poglavlje Otkrivenja, u kom se „zver“ opisuje sledećim rečima: „Bila je i više nije, ali će uskoro izaći iz bezdana“ (Otkr. 17:8, 11). Brat Nor je objasnio da „zver“ predstavlja Društvo naroda koje je prestalo da funkcioniše 1939. Biblija je prorekla da će ta organizacija biti zamenjena i da će uslediti vreme relativnog mira. Tako je i bilo kada se 1945. Drugi svetski rat završio i kada se „zver“ ponovo pojavila u vidu Ujedinjenih nacija. Jehovini svedoci su tada širom sveta počeli da intenzivnije propovedaju, nakon čega je usledio veliki porast.

Moja diploma iz Biblijske škole Galad

Ovo proročanstvo mi je pomoglo da razumem šta nam predstoji. Kada sam čula obaveštenje da će sledeće godine početi da se održava biblijska škola Galad, poželela sam da postanem misionar. Godine 1943, počela sam da služim kao pionir u Portlandu, u Oregonu. U to vreme smo pomoću fonografa puštali ljudima snimljene govore pred njihovom kućom a zatim bismo im ponudili  biblijsku literaturu koja je govorila o Božjem Kraljevstvu. Cele te godine sam razmišljala o misionarskoj službi.

Bila sam presrećna kada smo 1944. moja draga prijateljica Evelin Trejbert i ja dobile poziv za školu Galad. Naši instruktori su nas pet meseci poučavali kako da crpimo radost iz našeg ličnog proučavanja Biblije. Njihova poniznost je ostavila veliki utisak na nas. Ta braća su s vremena na vreme služila kao konobari tokom naših obroka. Završile smo ovu školu 22. januara 1945.

MISIONARSKA SLUŽBA

Evelin i ja, kao i Leo i Ester Mahan, poslati smo u Salvador i tamo smo stigli u junu 1946. Ustanovili smo da je tamošnje područje ’zrelo za žetvu‘ (Jov. 4:35). Nemili događaj koji sam spomenula na početku pokazuje koliko su sveštenici bili ljuti. Samo nedelju dana pre toga, održali smo prvi dvodnevni pokrajinski sastanak u Santa Ani. Potrudili smo se da pozovemo što više ljudi na javno predavanje i bili smo presrećni što je bilo skoro 500 prisutnih. Nismo se uplašili zbog reakcije sveštenstva niti smo otišli iz grada, već smo bili još odlučniji da ostanemo i pomognemo osobama koje je zanimala naša poruka. I pored toga što su sveštenici upozoravali ljude da ne čitaju Bibliju, mada je vrlo malo ljudi i moglo da je priušti sebi, mnogi su želeli da saznaju istinu iz Biblije. Oni su cenili naš trud da naučimo španski jezik kako bismo mogli da ih poučavamo o istinitom Bogu i o njegovom predivnom obećanju da će zemlju pretvoriti u raj.

Nas petoro iz razreda u Galadu bili smo poslati u Salvador. Sleva nadesno: Evelin Trejbert, Mili Brejšir, Ester Mahan, ja i Leo Mahan

Jedna od prvih s kojima sam proučavala Bibliju bila je Rosa Asensio. Kada je počela da proučava Bibliju, razdvojila se od čoveka s kojim je dotad živela. Zatim je on počeo da proučava Bibliju. Venčali su se, zatim krstili i postali revni Jehovini svedoci. Rosa je bila prvi lokalni pionir u Santa Ani. *

Ona je držala malu prodavnicu mešovite robe. Kada bi odlazila u službu propovedanja, zatvarala bi radnju i pouzdala se u to da će se Jehova pobrinuti za njene potrebe. Kada bi nakon nekoliko sati ponovo otvorila radnju, mušterije bi nagrnule unutra da pazare. Ona je lično iskusila koliko su istinite reči iz Mateja 6:33 i verno je služila Jehovi sve do smrti.

Jednom je tamošnji sveštenik posetio čoveka koji nam je izdao kuću i zapretio mu da će on i njegova žena biti isključeni iz crkve ako nas ne izbaci. Ovom čoveku, koji je bio ugledan trgovac u svom mestu, već je bilo dosta svega što je čuo i video kod sveštenstva tako da nije hteo da popusti njihovom pritisku. Čak je rekao tom svešteniku da ga nije briga za to šta će crkva uraditi. Nama je rekao da slobodno možemo ostati u njegovoj kući koliko god želimo.

 JEDAN OD UGLEDNIH GRAÐANA POSTAJE SVEDOK

Zgrada podružnice izgrađena 1955.

U glavnom gradu Salvadora, jedna misionarka je proučavala Bibliju sa suprugom inženjera koji se zvao Baltasar Perla. Taj čovek dobrog srca izgubio je veru u Boga nakon što je video koliko su verske vođe licemerne. Kada je došlo vreme da se gradi podružnica, Baltasar se ponudio da besplatno projektuje objekat i pomogne u gradnji, iako još nije bio kršten.

Nakon saradnje sa Svedocima na tom građevinskom projektu, Baltasar se uverio da je pronašao pravu religiju. Krstio se 22. jula 1955, a njegova žena Paulina ubrzo nakon njega. Njihovo dvoje dece verno služe Jehovi. Njegov sin koji se takođe zove Baltasar već 49 godina služi u Betelu u Bruklinu, gde pomaže oko organizovanja dela propovedanja širom sveta i takođe je član Odbora podružnice Sjedinjenih Država. *

Kad smo počeli da održavamo kongrese u Salvadoru, brat Perla nam je pomagao da dobijemo dozvolu za korišćenje velike sportske sale. U početku smo koristili samo jedan deo tribina, ali uz Jehovin blagoslov naš broj je sa svakom godinom sve više rastao pa smo je ubrzo mogli napuniti, a zatim nam je postala mala. Na tim skupovima sam mogla da vidim one s kojima sam ranije proučavala Bibliju. Zamislite kako sam se osećala kada su me neki od njih upoznali s mojom „unučadi“, da se tako izrazim, to jest sa novokrštenim osobama sa kojima su oni proučavali.

Brat Franc se obraća misionarima na jednom kongresu

Na jednom pokrajinskom sastanku mi je prišao jedan brat i rekao da želi da mi se izvini. Pošto ga nisam poznavala, živo me je zanimalo šta je razlog. On je rekao: „Ja sam bio među onim dečacima koji su bacali kamenje na vas u Santa Ani.“ Sada je zajedno sa mnom služio Jehovi. Srce mi je bilo prepuno radosti. Taj razgovor je za mene bio dokaz da je punovremena služba nešto najbolje što čovek može izabrati u životu.

Prvi dvodnevni pokrajinski sastanak kom smo prisustvovali u Salvadoru

ZADOVOLJNA SVOJIM ODLUKAMA

Bila sam misionar u Salvadoru skoro 29 godina, prvo u Sonsonateu, zatim u Santa  Tekli i na kraju u San Salvadoru. Godine 1975, nakon što sam dosta razmišljala uz molitvu, odlučila sam da se vratim u Spoken. Moji roditelji, koji su verno služili Jehovi, zalazili su u godine i bila im je potrebna moja pomoć.

Nakon što mi je otac umro 1979, brinula sam se o majci koja je bivala sve slabija i sve više zavisila od tuđe pomoći. Starala sam se o njoj narednih osam godina, sve do njene smrti u 94. godini. Taj težak period me je fizički i emotivno iscrpeo. Od stresa sam dobila herpes. Međutim, uz molitvu i Jehovinu pomoć, uspela sam da istrajem pod tim teškim okolnostima. Bilo je upravo onako kako je Jehova rekao: „I kad vam kosa osedi [...] ja ću vas nositi, ja ću vas podupirati i izbavljati“ (Is. 46:4).

Godine 1990, preselila sam se u Omak, u Vašingtonu. Tamo mi je koristilo znanje španskog jezika i nekoliko osoba s kojima sam proučavala postali su Svedoci. S vremenom više nisam mogla da se brinem o svojoj kući u Omaku pa sam se u novembru 2007. preselila u jedan stan u obližnjem gradu Čelanu. Ovde služim u skupštini na španskom jeziku i braća i sestre se sve ovo vreme dobro brinu o meni, na čemu sam im veoma zahvalna. Budući da sam u celoj skupštini ja jedina starija sestra, braća i sestre su me „usvojili“ kao svoju „baku“.

Iako sam odlučila da se ne udam i ne osnujem porodicu da bih se potpuno posvetila punovremenoj službi, mogu reći da imam mnogo duhovne dece (1. Kor. 7:34, 35). Oduvek sam smatrala da u ovom poretku ne mogu imati sve što poželim. Zato sam na prvo mesto u životu stavila ono što je najvažnije, naime službu Jehovi svim svojim srcem. U novom svetu će biti sasvim dovoljno vremena za sve druge aktivnosti. Moj omiljeni stih je Psalam 145:16, u kom stoji da će Jehova ’ispuniti želje svakom živom biću‘.

Zbog pionirske službe se osećam kao da sam još uvek mlada

Sada imam 91 godinu i još uvek sam relativno dobrog zdravlja pa mogu i dalje da služim kao pionir. Pionirska služba daje smisao mom životu i pomaže mi da se osećam kao da sam još uvek mlada. Kada sam stigla u Salvador, delo propovedanja je još uvek bilo u povoju. Uprkos Sataninom nepopustljivom protivljenju, u ovoj zemlji sada ima preko 39 000 objavitelja. To zaista jača moju veru. Nema sumnje da Jehova svojim duhom podržava trud svog naroda.

^ odl. 4 Videti Godišnjak Jehovinih svedoka za 1981, strane 45-46 (engl.).

^ odl. 19 Videti Godišnjak Jehovinih svedoka za 1981, strane 41-42 (engl.).

^ odl. 24 Videti Godišnjak Jehovinih svedoka za 1981, strane 66-67 i 74-75 (engl.).