Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  februar 2014.

Udovica iz Sarepte je bila nagrađena zbog svoje vere

Udovica iz Sarepte je bila nagrađena zbog svoje vere

SIROMAŠNA udovica grli svog sina jedinca. Još uvek ne može da veruje svojim očima. Do malopre je u rukama držala njegovo beživotno telo, a sada ga gleda kako se smeje. „Vidi, tvoj sin je živ“, govori joj njen gost.

Ovo dirljivo uskrsenje se odigralo pre skoro 3 000 godina. Ono je zabeleženo u 17. poglavlju 1. Kraljevima. Gost u kući ove udovice je prorok Ilija. Ali ko je bila ta udovica, majka uskrsnulog deteta? U Bibliji se ne pominje njeno ime. Znamo samo da je živela u mestu koje se zvalo Sarepta. Nema sumnje da joj je uskrsenje sina najviše ojačalo veru u Jehovu. Na osnovu njenog primera možemo izvući neke vredne pouke.

„USTANI I POÐI U SAREPTU“

U danima zlog kralja Ahava, Jehova je odlučio da u Izraelu jedan duži period bude suša. Nakon što je Ilija najavio sušu, Bog ga je sakrio od Ahava i hranio ga tako što je učinio da mu gavrani donose hleb i meso. Jehova je kasnije rekao Iliji: „Ustani i pođi u Sareptu, koja pripada Sidonu, pa ostani tamo. Zapovedio sam jednoj udovici u tom mestu da te hrani“ (1. Kralj. 17:1-9).

Kad je Ilija stigao u Sareptu, ugledao je jednu siromašnu udovicu kako skuplja drva. Da li je možda ona ta žena koja treba da se pobrine za njegovu hranu? Kako će to biti kad je i sama vrlo siromašna? Iako su mu možda kroz glavu prolazile takve misli, Ilija je započeo razgovor s njom. „Molim te, donesi mi u posudi malo vode da pijem“, zamolio ju je. Kad je ona pošla da je donese, prorok je dodao: „Molim te, donesi mi i malo hleba“ (1. Kralj. 17:10, 11). Nije joj bilo teško da mu donese vode, ali hleb je već bio problem.

 Udovica je rekla: „Tako živ bio Jehova, tvoj Bog, nemam hleba već samo šaku brašna u ćupu i malo ulja u krčagu. I evo, hoću da skupim malo drva pa da odem i pripremim nešto sebi i svom sinu da to pojedemo, pa da umremo“ (1. Kralj. 17:12). Razmotrimo sada šta nam ovaj razgovor otkriva.

Udovica je shvatila da je Ilija Izraelac koji je služio Jehovi. To se vidi iz njenih reči „tako živ bio Jehova, tvoj Bog“. Ona je po svemu sudeći znala nešto o izraelskom Bogu Jehovi, ali ne dovoljno da bi o njemu govorila kao o ’svom Bogu‘. Živela je u Sarepti, mestu koje je ’pripadalo‘ feničanskom gradu Sidonu ili je barem zavisilo od njega. Vrlo je verovatno da su stanovnici Sarepte obožavali Vala. Međutim, Jehova je u ovoj udovici video nešto posebno.

Premda je živela među idolopoklonicima, verovala je u Jehovu. U želji da pomogne i njoj i svom proroku, Jehova je poslao Iliju kod te udovice. Iz toga možemo izvući jednu važnu pouku.

Nisu svi stanovnici Sarepte u kojoj se obožavao Val bili potpuno iskvareni. Poslavši Iliju kod udovice, Jehova je pokazao da zapaža pojedince koji imaju dobro srce ali još uvek nisu njegove sluge. On zaista „iz svakog naroda prihvata onog ko ga se boji i čini što je pravedno“ (Dela 10:35).

Verovatno i na našem području ima onih koji su poput udovice iz Sarepte. Iako su okruženi ljudima koji su povezani s nekom krivom religijom, oni možda priželjkuju nešto bolje. Verovatno ne znaju skoro ništa o Jehovi i zato im je potrebna pomoć da bi počeli da mu služe. Da li se trudiš da pronađeš takve pojedince i pomogneš im?

’SAMO NAJPRE NAPRAVI MENI MALU POGAČU‘

Razmotrimo pažljivo šta je Ilija tražio od udovice. Ona mu je upravo rekla da ima tek toliko brašna i ulja da pripremi još jedan obrok za sebe i svog sina. Posle toga im ostaje da samo čekaju da umru od gladi. Ali šta joj je Ilija na to rekao? „Ne boj se. Idi i učini kako si rekla. Samo najpre od toga napravi meni malu pogaču pa mi je donesi, a posle pripremi nešto sebi i svom sinu. Jer ovako kaže Jehova, Izraelov Bog: ’Brašno u ćupu neće se potrošiti niti će ulje u krčagu nestati sve do dana kad Jehova pusti kišu na zemlju‘“ (1. Kralj. 17:11-14).

’Da ti dam svoj poslednji obrok? Ne misliš valjda ozbiljno?‘, rekao bi neko da je na njenom mestu. Ali ova udovica nije tako reagovala. Iako nije znala mnogo o Jehovi, imala je poverenja u Iliju i učinila je sve što ju je zamolio. Bio je to veliki ispit vere za nju, ali ona je donela mudru odluku.

Udovica i njen sin ostali su živi zahvaljujući njenoj veri u Ilijinog Boga, Jehovu

Bog nije zaboravio ovu siromašnu udovicu. Baš kao što je Ilija i obećao, Jehova je umnožio ono malo brašna i ulja što joj je ostalo. Zahvaljujući tome su ona i njen sin, kao i Ilija, imali šta da jedu dok je trajala suša. Zaista, „brašno u ćupu nije se potrošilo niti je ulje u krčagu nestalo, prema reči koju je Jehova rekao preko Ilije“ (1. Kralj. 17:16; 18:1). Da je ova žena drugačije  reagovala na Ilijinu molbu, verovatno bi to malo brašna i ulja što je imala bili njen poslednji obrok. Međutim, ona se pouzdala u Jehovu i prvo Iliji spremila obrok.

Iz ovog događaja učimo da Bog blagosilja one koji se uzdaju u njega. Ako si u kušnji veran Jehovi, on će ti pomoći. Brinuće o tebi, štitiće te i kao pravi prijatelj pomoći će ti da se izboriš sa kušnjom (Izl. 3:13-15).

U jednom članku u Sionskoj stražarskoj kuli iz 1898. pisalo je kakvu još pouku možemo izvući iz ovog događaja: „Pošto je ova žena imala dovoljno vere da posluša proroka, Gospod je procenio da je vredna toga da joj pomogne. Da nije imala takvu veru, Gospod bi verovatno poslao proroka nekoj drugoj udovici koja bi imala više vere. Isto je i sa nama — Gospod će dopustiti da u nekom periodu svog života budemo iskušani. Ukoliko budemo imali veru, dobićemo blagoslov, a ukoliko ne budemo imali veru, ostaćemo bez njega.“

Kada se suočavamo sa specifičnim problemima, dobro je da potražimo savete u Bibliji i biblijskim publikacijama. Zatim treba da postupamo u skladu s Jehovinim smernicama, bez obzira na to koliko bi to moglo biti teško. Bićemo bogato blagoslovljeni ukoliko poslušamo sledeći savet: „Uzdaj se u Jehovu svim srcem svojim, a na svoj razum nemoj se oslanjati. Na svim putevima svojim imaj ga na umu, i on će ispraviti staze tvoje“ (Posl. 3:5, 6).

’ZAR SI DOŠAO DA MI UBIJEŠ SINA?‘

Udovici je predstojala još jedna kušnja. U Bibliji stoji: ’Posle toga se razboleo sin te žene. Njegova bolest je bivala sve teža tako da je na kraju izdahnuo.‘ Pitajući se zašto ju je snašla ta velika tragedija, ucveljena majka je pitala Iliju: „Zašto si mi to učinio, Božji čoveče? Došao si kod mene da me podsetiš na moj greh i da mi ubiješ sina“ (1. Kralj. 17:17, 18). Šta znače ove reči pune gorčine?

Da li se ova žena možda setila nekog svog greha zbog kog ju je mučila savest? Da li je zaključila da je smrt njenog sina Božja kazna i da je Ilija Božji glasnik smrti? Biblija ne kaže ništa o tome, ali jedno je sigurno: Udovica nije optužila Boga da je nepravedan.

Ilija se sigurno potresao kada je čuo da je dete umrlo i da udovica misli da je on na neki način kriv za taj veliki gubitak. Odneo je dečakovo beživotno telo u gornju sobu i tamo zavapio Jehovi: „Jehova, Bože moj, zar ćeš i ovoj udovici kod koje boravim naneti zlo i ubiti joj sina?“ Ilija nije mogao podneti pomisao na to da će sramota pasti na Božje ime ukoliko Bog bude dozvolio da ta ljubazna i gostoljubiva udovica toliko pati. Zato se usrdno pomolio: „Jehova, Bože moj, molim te neka se u ovo dete vrati život“ (1. Kralj. 17:20, 21).

„VIDI, TVOJ SIN JE ŽIV“

Jehova je uslišio tu molitvu. Udovica se brinula o njegovom proroku i dokazala je da ima veru. Po svemu sudeći, Bog je dozvolio da se dečak razboli i umre jer je znao da će njegovo uskrsenje, i to prvo zabeleženo u Bibliji, pružiti nadu i budućim generacijama. Kad se Ilija pomolio, Jehova je vratio dečaka u život. Možemo samo zamisliti ushićenje te udovice kada joj je Ilija rekao: „Vidi, tvoj sin je živ.“ Ona mu je tada rekla: „Sada zaista znam da si ti Božji čovek i da je Jehovina reč u tvojim ustima istinita“ (1. Kralj. 17:22-24).

U 17. poglavlju 1. Kraljevima više se ništa ne govori o ovoj ženi. Ali budući da je Isus pohvalno govorio o njoj, verovatno je počela da služi Jehovi i ostala mu verna sve do smrti (Luka 4:25, 26). Ovaj događaj pokazuje da Bog blagosilja one koji čine dobro njegovim slugama (Mat. 25:34-40). Takođe služi kao dokaz da se Bog brine o svojim vernim slugama, čak i kada se nađu u vrlo teškim okolnostima (Mat. 6:25-34). I na kraju, ovaj događaj dokazuje da Jehova želi i može da uskrsne mrtve (Dela 24:15). Zaista imamo dosta razloga da pamtimo udovicu iz Sarepte.