Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  novembar 2013.

 IZ NAŠE ARHIVE

„Bio sam kao kornjača u svom oklopu“

„Bio sam kao kornjača u svom oklopu“

KRAJEM avgusta i početkom septembra 1929. godine, više od 10 000 objavitelja je u jednoj akciji koja je trajala devet dana protutnjalo Sjedinjenim Državama. Podelili su 250 000 knjiga i brošurica. Među tim objaviteljima je bilo čak 1 000 pionira, što je zaista bio ogroman broj! U Biltenu * je pisalo da se u periodu od 1927. do 1929. godine njihov broj utrostručio, što je bilo „prosto neverovatno“.

Nešto kasnije, 29. oktobra 1929. usledio je krah njujorške berze. Taj dan je postao poznat kao „Crni utorak“. To je pokrenulo talas koji je svetski ekonomski sistem bacio u veliku ekonomsku krizu. Hiljade banaka je bankrotiralo. Farme su prestale da rade. Velike fabrike su zatvorile svoje kapije. Milioni ljudi su ostali bez posla. Godine 1933. svakog dana je bilo oduzeto i po 1 000 kuća koje su bile pod hipotekom.

Kako su pioniri opstajali u tim kriznim godinama? Jedno od rešenja su bile kamp-prikolice, to jest „kućice na točkovima“. Mnogi pioniri su nastavili sa svojom službom uz najmanje moguće troškove zahvaljujući tim kamp-prikolicama, jer nisu plaćali stanarinu niti poreze. * A za vreme kongresa služile su im kao besplatne hotelske sobe. U Biltenu je 1934. godine bio izložen detaljan plan za kompaktnu ali udobnu kamp-prikolicu sa praktičnim stvarima kao što su tekuća voda, šporet, krevet na rasklapanje i dobra izolacija.

Domišljata braća i sestre širom sveta počeli su da prave svoje kamp-kućice. „Kao što Noje nije imao iskustva u pravljenju arke pre nego što je počeo sa tim poslom, tako ni ja nisam imao iskustva u pravljenju kamp-kućice“, rekao je Viktor Blekvel. Ali ipak je uspeo da je napravi.

Ovako je jedna „kućica na četiri točka“ prevezena preko reke tokom sezone monsunskih kiša u Indiji

Ejveri i Lovenija Bristou su imali jednu takvu kamp-prikolicu. Ejveri je rekao: „Bio sam kao kornjača u svom oklopu — moja kuća je uvek bila sa mnom.“ Oni su bili pioniri zajedno sa Harvijem i En Konrou, čija je prikolica imala zidove obložene ter-papirom. Svaki put kada bi se selili, otpadali su delovi tog papira. „Niko nikada nije video takvu prikolicu“, rekao je Ejveri, „niti će je ikada videti!“ Još je dodao da su oni sa svojom dvojicom sinova bili najsrećnija porodica koju zna. Harvi Konrou je napisao sledeće: „Nikada nam ništa nije nedostajalo i osećali smo se potpuno sigurno služeći Jehovi pod njegovim budnim okom.“ Njih četvoro je kasnije završilo Biblijsku školu Galad i bili su misionari u Peruu.

Porodica Batainos takođe je bila u pionirskoj službi. Kada su Ðusto i Vinčenca saznali da će postati roditelji, preuredili su svoj automobil ford model A iz 1929. godine u kućicu koja je bila „poput  sjajnog hotela“ u poređenju sa šatorima u kojima su ranije živeli. Nastavili su sa službom koju su zaista voleli i kada su dobili ćerkicu. Propovedali su Italijanima koji žive u Sjedinjenim Državama.

Mnogi ljudi su rado slušali dobru vest, ali bili su siromašni i nezaposleni tako da je retko ko mogao dati novac za biblijsku literaturu. Zato su umesto novca davali svakojaku robu. Dve pionirke su nabrojale 64 različite stvari koje su dobile od zainteresovanih osoba. Taj spisak je „ličio na popis robe u prodavnici“.

Fred Anderson je upoznao jednog zemljoradnika koji je želeo nekoliko naših knjiga i u zamenu je ponudio naočare koje su pripadale njegovoj majci. Fred je zatim naišao na jednog čoveka koga je zanimala naša literatura ali je rekao da bez naočara ne vidi da čita. Međutim, uz naočare koje mu je Fred ponudio sasvim dobro je video da čita i rado je dao prilog za knjige i za naočare.

Herbert Abot je u svojoj kamp-prikolici imao kavez sa pilićima. Kada bi dobio tri ili četiri pileta, odneo bi ih na pijacu, prodao i za taj novac kupio benzin. On je napisao: „Ponekad smo naravno ostajali bez para, ali to nas nije zaustavilo. Kada smo imali benzina, išli smo dalje oslanjajući se na to da će nam Jehova pomoći.“

Pouzdanje u Jehovu i odlučnost držali su Božji narod u tim teškim godinama. Tokom jedne oluje Maksvel i Emi Luis uspeli su da pobegnu iz svoje kamp-kućice baš pre nego što je drvo palo na nju i smrskalo je. „Takve situacije nismo smatrali preprekama“, napisao je Maksvel, „nego samo nemilim događajima i nikada nismo ni pomišljali da odustanemo. Pred nama je bilo mnogo posla i imali smo nameru da ga obavimo.“ Maksvel i Emi nisu bili zastrašeni već su uz pomoć prijatelja popravili svoju kamp-kućicu.

U teškim vremenima u kojima danas živimo, milioni revnih Jehovinih slugu imaju isti takav samopožrtvovan duh. I mi ćemo poput tih pionira nastaviti da propovedamo dok Jehova ne kaže da je taj posao završen.

^ odl. 3 Nekadašnji naziv za Našu službu za Kraljevstvo.

^ odl. 5 U to vreme većina pionira nije radila. Biblijsku literaturu su uzimali po nižim cenama, a prilog koji su dobijali koristili su da pokriju svoje troškove.