Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  jul 2013.

 ŽIVOTNA PRIČA

Spremno smo služili Jehovi gde god je trebalo

Spremno smo služili Jehovi gde god je trebalo

Nikada ranije nisam sam propovedao. Imao sam toliku tremu da su mi se noge tresle svaki put kad bih krenuo u službu propovedanja. Što je još gore, ljudi na tom području nisu baš rado prihvatali dobru vest. Neki su bili agresivni i pretili su da će me pretući. Tokom prvih mesec dana u pionirskoj službi uručio sam samo jednu brošuricu! (Markus)

BILO je to 1949, pre više od 60 godina, ali moja priča počinje mnogo ranije. Moj otac, Hendrik, bio je obućar i baštovan u Donderenu, jednom malom selu u pokrajini Drente, u Holandiji. Tu sam se rodio 1927. godine, kao četvrto od sedmoro dece. Naša kuća je bila pored seoskog puta. Većina naših komšija su bili zemljoradnici i ja sam zaista voleo takav život. Kada sam imao 19 godina, naime 1947, došao sam u kontakt sa biblijskom istinom preko jednog našeg komšije, Teunisa Bena. Sećam se da mi se Teunis nije dopao kad sam ga upoznao, ali on je nakon Drugog svetskog rata postao Jehovin svedok i primetio sam da je od tada bio mnogo prijatniji. Ta promena me je zaintrigirala, tako da sam ga slušao dok mi je pričao o tome da je Bog obećao da će uspostaviti raj na zemlji. Odmah sam prihvatio istinu i celog života smo bili prijatelji. *

Počeo sam da propovedam u maju 1948, a već sledećeg meseca, 20. juna, krstio sam se na jednom kongresu u Utrehtu. Prvog januara 1949. godine postao sam pionir i počeo sam sa službom u Borkulu, u istočnoj Holandiji, gde je bila jedna mala skupština. Do tog mesta je trebalo da putujem oko 130 kilometara, tako da sam rešio da idem biciklom. Mislio sam da će mi za to trebati oko šest sati, ali zbog kiše i jakog vetra  moje putovanje je trajalo 12 sati, iako sam zadnjih 90 kilometara putovao vozom! Kasno uveče napokon sam stigao na svoje odredište, u dom jedne porodice Svedoka kod koje sam boravio dok sam na tom području bio pionir.

Ljudi su u tim posleratnim godinama bili prilično siromašni. Imao sam jedno odelo i jedan par pantalona — odelo mi je bilo veliko, a pantalone kratke! Kao što sam na početku spomenuo, prvih mesec dana u Borkulu mi je bilo veoma teško, ali Jehova me je blagoslovio i počeo sam da proučavam Bibliju sa nekoliko osoba. Posle devet meseci poslat sam u Amsterdam.

IZ SELA U GRAD

Odrastao sam na selu, a onda sam se našao u Amsterdamu, najvećem gradu u Holandiji. U službi propovedanja sam zaista imao uspeha. Tokom prvog meseca uručio sam više literature nego prethodnih devet meseci. Vrlo brzo sam počeo da proučavam sa barem osam osoba. Nakon što sam bio naimenovan za skupštinskog slugu (sada je to koordinator starešinstva), dobio sam zadatak da spremim svoje prvo javno predavanje. To je za mene bio ogroman poduhvat, tako da mi je laknulo kada sam bio prebačen u drugu skupštinu neposredno pre nego što je trebalo da održim to predavanje. Nisam ni pretpostavio da ću tokom godina održati više od 5 000 govora!

Markus (prvi zdesna) svedoči u blizini Amsterdama 1950.

U maju 1950. počeo sam da služim u Harlemu. Zatim sam pozvan da služim kao pokrajinski nadglednik. Zbog toga tri noći nisam mogao da spavam. Rekao sam Robertu Vinkleru, jednom bratu koji je služio u Betelu, da mislim da nisam sposoban za to, a on mi je rekao: „Samo popuni tu molbu. Sve ćeš naučiti.“ Ubrzo posle toga imao sam jednomesečnu obuku i počeo sam da služim kao pokrajinski nadglednik. U jednoj skupštini sam tokom posete upoznao Jani Tatgen, veselu i samopožrtvovanu mladu sestru koja je iskreno volela Jehovu i služila kao pionir. Venčali smo se 1955. Ali pre nego što nastavim sa pričom, Jani će vam reći kako je postala pionir i kako smo se upoznali.

ZAJEDNIČKA SLUŽBA

Jani: Moja majka je postala Svedok 1945, kada sam ja imala 11 godina. Odmah je shvatila koliko je važno da sa svoje troje dece proučava Bibliju ali moj otac se tome protivio, tako da nas je poučavala kad on nije bio kod kuće.

Prvi sastanak kome sam prisustvovala bio je jedan kongres u Hagu 1950. godine. Nedelju dana nakon toga prvi put sam bila na sastanku u Dvorani Kraljevstva u Asenu (u pokrajini Drente). Moj otac se mnogo naljutio zbog toga i isterao me je iz kuće. Majka mi je rekla: „Znaš gde možeš da odeš.“ Shvatila sam da je mislila na našu duhovnu  braću i sestre. Najpre sam otišla kod jedne porodice Svedoka koja je živela blizu nas, ali otac mi je i dalje pravio probleme, tako da sam prešla u skupštinu u Deventeru (u pokrajini Overejsel), udaljenom oko 95 kilometara od naše kuće. Međutim, pošto sam bila maloletna, otac je imao problema sa vlastima zato što me je izbacio iz kuće. Zato mi je rekao da se vratim. Iako nije prihvatio istinu, na kraju mi je dozvolio da prisustvujem svim sastancima i da idem u službu propovedanja.

Jani (prva zdesna) kao pomoćni pionir 1952.

Kad sam se vratila kući, majka se ozbiljno razbolela i ja sam preuzela sve kućne poslove. Ipak sam nastavila da duhovno napredujem i krstila sam se 1951, kada sam imala 17 godina. Majka se oporavila 1952. godine, tako da sam sa još tri sestre tokom dva meseca služila kao pomoćni pionir. Živele smo na jednom brodiću i propovedale u dva grada u pokrajini Drente. Postala sam opšti pionir 1953. Godinu dana kasnije, jedan mlad pokrajinski nadglednik posetio je našu skupštinu. To je bio Markus. Venčali smo se u maju 1955, jer smo smatrali da ćemo kao bračni par moći da još više služimo Jehovi (Prop. 4:9-12).

Na dan našeg venčanja 1955.

Markus: Nakon venčanja smo najpre služili kao pioniri u Vendamu (Groningenu). Živeli smo u jednoj sobici površine šest kvadratnih metara. Ali Jani ju je lepo namestila tako da nam je bilo udobno. Svake večeri smo morali da pomeramo sto i dve male stolice da bismo spustili naš zidni krevet.

Posle šest meseci pozvani smo u putujuću službu u Belgiji. U toj zemlji je 1955. godine bilo samo oko 4 000 Jehovinih svedoka. Sada ih ima više od 24 000! U Flandriji, na severu Belgije, ljudi govore istim jezikom kao u Holandiji. Međutim, Belgijanci imaju drugačiji akcenat, tako da nam je u prvo vreme jezik predstavljao problem.

Jani: U putujućoj službi je zaista neophodno biti samopožrtvovan. Do skupština smo putovali biciklama, a smeštaj smo imali kod braće i sestara. Pošto nismo imali svoj stan, onda smo i ponedeljkom ostajali kod braće, a utorkom ujutru smo putovali do sledeće skupštine. Ali svoju službu smo uvek smatrali blagoslovom od Jehove.

Markus: U početku nismo poznavali nikoga od braće i sestara u skupštinama koje smo posećivali, ali oni su bili veoma ljubazni i gostoljubivi (Jevr. 13:2). Tokom godina smo u Belgiji više puta posetili sve skupštine na holandskom govornom području. To nam je donelo mnoge blagoslove. Na primer, upoznali smo skoro svu braću i sestre u toj oblasti i zaista smo ih zavoleli. Posmatrali smo stotine mladih kako  rastu i duhovno sazrevaju, kako se predaju Jehovi i svetu službu stavljaju na prvo mesto u životu. Zaista smo srećni što mnogi od njih služe Jehovi u punovremenoj službi (3. Jov. 4). Takvo ’uzajamno ohrabrenje‘ nam je pomoglo da nastavimo sa našom službom (Rimlj. 1:12).

VELIKI IZAZOV I PRAVI BLAGOSLOV

Markus: Otkad smo se venčali imali smo želju da idemo u školu Galad. Svakog dana smo najmanje sat vremena učili engleski. Međutim, nije bilo lako naučiti engleski iz knjiga, tako da smo rešili da odmor provedemo u Engleskoj i da u službi propovedanja bolje naučimo jezik. Konačno smo 1963. dobili jedan koverat iz našeg sedišta u Bruklinu. U njemu su bila dva pisma, jedno za mene a jedno za Jani. U pismu naslovljenom na moje ime dobio sam poziv za desetomesečnu obuku u školi Galad. Ta obuka je bila prvenstveno za braću i odnosila se na neke organizacione stvari. Od 100 polaznika, 82 su bili braća.

Jani: U pismu koje sam tog dana dobila, bila sam zamoljena da uz molitvu razmislim o tome da li mogu da ostanem u Belgiji dok Markus pohađa tu školu. Moram priznati da sam u početku bila vrlo razočarana. Činilo mi se da Jehova nije blagoslovio moj trud. Međutim, podsetila sam se koja je svrha škole Galad — da pomogne onima koji je pohađaju da propovedaju dobru vest po celom svetu. Zato sam pristala da ostanem u Belgiji i da služim kao specijalni pionir u Gentu sa Anom i Marijom Kolpert, dvema iskusnim sestrama.

Markus: Pošto sam morao da poboljšam znanje engleskog, bio sam pozvan da dođem u Bruklin pet meseci pre nego što počne škola. Radio sam u Odeljenju za otpremu i u Službenom odeljenju. To što sam radio u glavnom sedištu, kao i na otpremanju literature za Aziju, Evropu i Južnu Ameriku pružilo mi je još bolji uvid u to da je naše bratstvo zaista međunarodno. Posebno se sećam brata Makmilana, koji je u vreme brata Rasela bio putujući nadglednik. Već je bio star i skoro potpuno gluv, ali je dolazio na sve skupštinske sastanke. To je na mene ostavilo dubok utisak i iz toga sam naučio da nikada ne treba olako gledati na naše sastanke (Jevr. 10:24, 25).

Jani: Markus i ja smo se dopisivali po nekoliko puta nedeljno. Mnogo smo nedostajali jedno drugom! Ali Markus je uživao u Galadu, a ja u službi propovedanja. Kada se vratio iz Sjedinjenih Država, ja sam vodila 17 biblijskih studija. Bili smo razdvojeni 15 meseci i to je zaista bio izazov, ali videla sam da nas je Jehova blagoslovio zbog takve žrtve. Tog dana kada se Markus vratio, avion je kasnio nekoliko sati. Kada je napokon stigao, pali smo jedno drugom u zagrljaj i plakali. Od tada se više nikada nismo razdvajali.

CENILI SMO SVAKU VRSTU SLUŽBE

Markus: Kada sam se u decembru 1964. vratio iz Galada, počeli smo da služimo u Betelu. Tada nismo znali da nećemo stalno biti u Betelu. Samo tri meseca kasnije, zamoljen sam da budem oblasni nadglednik u Flandriji. Kada su Alzen i Els Vigersma kao misionari bili poslati u Belgiju, zamenili  su nas u toj službi a mi smo se vratili u Betel, gde sam ja radio u Službenom odeljenju. Od 1968. do 1980. nekoliko puta smo iz Betela odlazili u putujuću službu i ponovo se vraćali u Betel. Od 1980. do 2005. sam služio kao oblasni nadglednik.

Bez obzira na sve te promene, uvek smo imali na umu da smo svoj život posvetili Jehovi i da želimo da mu služimo celom dušom. Zaista smo uživali na svakom zadatku, potpuno sigurni da je svaka promena što se tiče naše službe bila za unapređivanje dela Kraljevstva.

Jani: Posebno mi je drago što sam sa Markusom bila u Bruklinu 1977. i u Patersonu 1997. kada je on bio na posebnoj obuci za članove odbora podružnice.

JEHOVA ZNA ŠTA NAM TREBA

Markus: Jani je 1982. godine imala jednu operaciju i dobro se oporavila. Tri godine kasnije, skupština u Luvenu nam je ljubazno ponudila jedan stan iznad Dvorane Kraljevstva. Prvi put za 30 godina imali smo svoj stančić. Kada smo utorkom pakovali stvari da krenemo u sledeću skupštinu, morao sam da se po nekoliko puta penjem i spuštam niz 54 stepenika da bih spustio naš prtljag. Zaista smo zahvalni što od 2002. godine imamo stan u prizemlju. Kada sam napunio 78 godina, počeli smo da služimo kao specijalni pioniri u Lokerenu. Srećni smo što na takav način služimo i što još uvek idemo u službu propovedanja svakog dana.

„Čvrsto verujemo da nije važno gde služimo niti u kom svojstvu, već kome služimo“

Jani: Markus i ja smo ukupno proveli više od 120 godina u punovremenoj službi! Iz prve ruke smo videli da se Jehova zaista drži svog obećanja da nas ’nipošto neće napustiti‘ i da nam ukoliko mu verno služimo ’ništa neće nedostajati‘ (Jevr. 13:5; Pon. zak. 2:7).

Markus: Kad smo bili mladi, posvetili smo svoj život Jehovi. Nikada nismo tražili velike stvari za sebe. Bili smo spremni da prihvatimo svaku vrstu službe jer čvrsto verujemo da nije važno gde služimo niti u kom svojstvu, već kome služimo.

^ odl. 5 S vremenom su moj otac, majka, najstarija sestra i dvojica braće postali Jehovini svedoci.