Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  jun 2013.

 ŽIVOTNA PRIČA

Poslušnost Jehovi donela mi je mnoge blagoslove

Poslušnost Jehovi donela mi je mnoge blagoslove

„Noje nam je ostavio divan primer. Bio je poslušan Jehovi i voleo je članove svoje porodice. Na kraju su svi oni preživeli Potop zato što su ušli u arku“, rekao je moj otac.

TE REČI su jedno od prvih sećanja koja imam na svog oca, skromnog i vrednog čoveka. Osim toga, bio je veoma pravdoljubiv i zato je odmah prihvatio dobru vest kada ju je čuo 1953. godine. Od tada se dosta trudio da nas, svoju decu, poučava onome što je saznao. Majka se u početku držala svojih katoličkih verovanja, ali je kasnije i ona počela da proučava Bibliju.

Mojim roditeljima nije bilo lako da nas poučavaju. Majka je bila gotovo nepismena, a otac se bavio zemljoradnjom, što mu je uzimalo prilično vremena i snage. Ponekad je bio toliko umoran da je zaspao dok je proučavao Bibliju s nama. Pa ipak, njegov trud se isplatio. Kao najstarije dete pomagala sam roditeljima i poučavala svoju sestru i dvojicu braće. To je značilo da sam im često spominjala ono što nam je otac govorio, naime da je Noje pokazao ljubav prema svojoj porodici tako što je bio poslušan Bogu. Koliko sam samo volela biblijski izveštaj o Noju! Ubrzo smo svi išli na sastanke koji su se održavali u Dvorani Kraljevstva u Rozeto delji Abruciju, jednom gradu na obali Jadranskog mora.

Godine 1955, kada sam imala svega 11 godina, majka i ja smo preko planinskog venca putovale do Rima, gde smo prvi put prisustvovale kongresu. Od tada su za mene kao hrišćanku ti skupovi nešto najlepše.

Naredne godine sam se krstila i ubrzo nakon toga sam započela s punovremenom službom. Kada sam imala 17 godina, počela sam sa specijalnom pionirskom službom u Latini, mestu koje se nalazi južno od Rima i oko 300 kilometara od naše kuće. Tada je to bio relativno nov grad tako da ljudi nisu mnogo marili šta će njihove komšije pomisliti ako uzmu našu literaturu. Zato smo pionirka s kojom sam sarađivala i ja bile presrećne što su mnogi uzimali biblijsku literaturu. Pa ipak, pošto sam bila prilično mlada kada sam otišla od kuće, borila sam se s nostalgijom. Uprkos tome, želela sam da ispunim službu koja mi je bila poverena.

Naše venčanje

 Kasnije sam u Milanu pomagala oko priprema za međunarodni kongres „Večna dobra vest“, koji je održan 1963. godine. Tokom tog kongresa, radila sam s mnogima u dobrovoljnoj službi. Među njima je bio i Paolo Pičoli, jedan mladi brat iz Firence. Drugog dana kongresa on je održao ohrabrujuć govor o samaštvu. Sećam se da sam pomislila: ’Ovaj brat se nikada neće ženiti‘. Međutim, počeli smo da se dopisujemo i shvatili smo da imamo mnogo toga zajedničkog — duhovne ciljeve, ljubav prema Jehovi i snažnu želju da mu ugodimo. Venčali smo se 1965.

RAZGOVORI SA SVEŠTENICIMA

U Firenci sam deset godina služila kao opšti pionir. Veoma nas je radovalo što smo mogli videti kako skupštine napreduju, a naročito mladi u njima. Nas dvoje smo voleli da s njima razgovaramo o duhovnim stvarima i uživamo u razonodi, što je za Paola najčešće bilo igranje fudbala. Naravno, volela sam da provodim vreme sa svojim mužem, ali razumela sam da mladima i porodicama iz naše skupštine mnogo znače njegova pažnja i vreme.

Još uvek se rado sećam mnogih s kojima smo proučavali Bibliju. Jedna od njih je Adrijana, koja je razgovarala s dvema porodicama o onome što je učila iz Biblije. Oni su s jednim sveštenikom zakazali razgovor o crkvenim učenjima kao što su Trojstvo i besmrtnost duše. Na razgovor su došla tri uticajna sveštenika. Za razliku od jasnih biblijskih učenja, odgovori tih sveštenika bili su komplikovani i nelogični, što su zainteresovane osobe odmah primetile tako da je taj razgovor bio odskočna daska u njihovom napretku. Na kraju je čak petnaestoro njih iz obe porodice prihvatilo istinu.

Naravno, danas ne propovedamo na taj način. Međutim, u to vreme je Paolo postao „stručnjak“ za razgovore sa sveštenicima, a takvih razgovora bilo je mnogo. Sećam se jednog razgovora koji se vodio pred publikom u kojoj nije bilo nijednog Svedoka. Bilo je očigledno da su se protivnici dogovorili da neki od prisutnih postave provokativna pitanja. Međutim, razgovor je iznenada krenuo u drugom pravcu. Neko je postavio pitanje da li je u redu da se crkva meša u politiku, kao što to čini već vekovima. U tom trenutku je postalo jasno da su se sveštenici našli na mukama. Odjednom je nestalo struje, a razgovor je bio okončan. Godinama kasnije, saznali smo da je to bilo isplanirano u slučaju da se razgovor ne odvija onako kako su sveštenici očekivali.

 POKRAJINSKA I BETELSKA SLUŽBA

Paolo i ja smo bili deset godina u braku kada smo dobili poziv da započnemo s pokrajinskom službom. Pošto je Paolo imao dobar posao, nije nam bilo lako da odlučimo šta da uradimo. Međutim, nakon što smo se molili za vođstvo i dobro razmislili, započeli smo s tom službom. Voleli smo da provodimo vreme s porodicama koje su nam ukazivale gostoprimstvo. Često smo uveče nešto zajednički proučavali nakon čega je Paolo pomagao deci da urade domaći, posebno ako su imala domaći iz matematike. Pored toga, Paolo je mnogo voleo da čita i oduševljeno je pričao drugima o zanimljivim i ohrabrujućim stvarima koje je na taj način saznao. Ponedeljkom smo obično išli da propovedamo u mestima u kojima nije bilo Svedoka i pozivali smo ljude da to veče dođu da čuju predavanje.

Voleli smo da se družimo s mladima, a Paolo je često s njima igrao fudbal

Nakon što smo svega dve godine bili u pokrajinskoj službi, pozvani smo da služimo u Betelu, u Rimu. Paolo je služio u Pravnom odeljenju, a ja u Odeljenju za časopise. Nije nam bilo nimalo lako da se naviknemo na tu promenu, ali hteli smo da budemo poslušni Jehovi. Zaista je bilo divno posmatrati kako podružnica polako postaje sve veća i kako je braće i sestara u Italiji bilo sve više. U tom periodu su Jehovini svedoci u Italiji dobili veoma važno zakonsko priznanje. Bili smo zaista srećni što služimo u Betelu.

Paolo je voleo betelsku službu

Početkom 1980-ih, dok smo bili u Betelu, sud je razmatrao jedan slučaj u vezi s našim gledištem o krvi, što je privuklo veliku pažnju javnosti. Naime, jedan bračni par Svedoka je bio nepravedno optužen da je izazvao smrt svoje ćerke premda je ona preminula usled jednog naslednog i teškog oboljenja krvi, koje je tipično za mnoge ljude na području Mediterana. Braća i sestre iz Betela su pomagali advokatima koji su zastupali taj bračni par. Koristili smo jedan letak i jedno posebno izdanje časopisa Probudite se! da upoznamo ljude sa činjenicama i pomognemo im da razumeju šta Božja Reč zaista kaže o krvi. Tih meseci je Paolo često radio i po 16 sati dnevno. Davala sam sve od sebe da ga podupirem u obavljanju tih važnih zaduženja.

JOŠ JEDNA PROMENA

Nakon 20 godina braka, doživeli smo nešto što smo najmanje očekivali. Paolo je imao 49 godina, a ja 41 kada sam mu rekla da mislim da sam trudna. U njegovom dnevniku sam pročitala da je za taj dan napisao sledeće: „Molitva: Ako je to tačno, pomozi nam da nastavimo s punovremenom službom, da ostanemo duhovno jaki i da budemo dobar primer svom detetu. Iznad svega, pomozi  mi da primenim barem jedan posto od onoga što sam u proteklih 30 godina govorio sa podijuma.“ Sudeći po ishodu, reklo bi se da je Jehova uslišio njegove molitve, a i moje.

Kada smo dobili Ilariju, naš život se iz korena promenio. Iskreno rečeno, ponekad smo bili obeshrabreni, baš kao što stoji u Poslovicama 24:10: „Ako se obeshrabriš u dan nevolje, oslabiće snaga tvoja.“ Ali podupirali smo jedno drugo imajući uvek na umu koliko je važno da se međusobno hrabrimo.

Ilarija često kaže da je mnogo srećna što su je podizali roditelji koji su bili veoma revni u punovremenoj službi. Nikada nije osetila da je zapostavljena i odrasla je u sasvim normalnoj porodici. Ja sam bila sa njom preko dana. Kada bi se Paolo uveče vratio kući, često je imao mnogo toga da uradi, ali je ipak izdvajao vreme da se igra s njom i pomogne joj oko domaćih zadataka. On je to radio čak i kada je zbog toga morao da završava svoje obaveze do dva ili tri sata ujutru. Ilarija je imala običaj da kaže: „Tata je moj najbolji drug.“

Dok smo je poučavali hrišćanskim merilima, morali smo da budemo istrajni, a ponekad i strogi. Sećam se da se jednom prilikom ponela loše prema drugarici s kojom se igrala. Pokazali smo joj iz Biblije zašto nije lepo da se tako ponaša i postarali smo se da joj se izvini pred nama.

Ilarija rado priča koliko joj znači što je videla da volimo službu propovedanja. Ona je danas udata i zato još bolje razume koliko je važno biti poslušan Jehovi i slediti njegovo vođstvo.

POSLUŠNA JEHOVI UPRKOS ŽALOSTI

Paolo je 2008. godine saznao da ima rak. U prvi mah se činilo da će se izboriti s bolešću i mnogo me je hrabrio. Pored toga što smo se trudili da mu obezbedimo najbolje moguće lečenje, dosta često smo se zajedno sa Ilarijom molili Jehovi da nam pomogne da se suočimo s neizvesnošću. Pa ipak, gledala sam kako nekada snažan i preduzimljiv čovek postaje sve slabiji. Kada sam 2010. ostala bez Paola, imala sam osećaj kao da mi se izmaklo tlo pod nogama. Ali ogromnu utehu mi donosi ono što smo postigli tokom 45 godina našeg braka. Služili smo Jehovi svom snagom i znam da naša služba ima trajnu vrednost. Jedva čekam da ponovo vidim Paola kada se bude ispunilo Isusovo obećanje o uskrsenju zabeleženo u Jovanu 5:28, 29.

„U srcu sam još uvek ona devojčica koja mnogo voli priču o Noju. I dalje imam samo jedan cilj“

U srcu sam još uvek ona devojčica koja mnogo voli priču o Noju. I dalje imam samo jedan cilj. Želim da budem poslušna Jehovi šta god da očekuje od mene. Sigurna sam da su svaka prepreka, žrtva i svaki gubitak zanemarljivi u poređenju s mnogim blagoslovima koje nam naš divni Bog pruža. U to sam se lično uverila i mogu reći da su ti blagoslovi vredni svakog truda.