Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  april 2013.

 ŽIVOTNA PRIČA

Pedeset godina punovremene službe blizu Severnog polarnika

Pedeset godina punovremene službe blizu Severnog polarnika

„Lako je tebi da budeš pionir. Roditelji su ti u istini i pomažu ti.“ To smo u jednom razgovoru rekle sestri koja je bila u punovremenoj službi. Ona je na to odgovorila: „Da, ali svi imamo istog Oca.“ Njene reči su naglasile jednu važnu činjenicu: Naš nebeski Otac brine o svojim slugama i daje im snagu. Nas dve smo se u to lično uverile.

 RODILE smo se na severu Ostrobotnije, u Finskoj. Živele smo na seoskom imanju u porodici u kojoj je bilo desetoro dece. Naše detinjstvo je obeležio Drugi svetski rat. Iako smo živeli na stotine kilometara daleko od ratišta, nismo bili pošteđeni ratnih strahota. Kada su jedne noći bombardovani obližnji gradovi Oulu i Kalajoki, nebo se crvenelo od eksplozija. Roditelji su nam rekli da bežimo u sklonište čim vidimo avione. Zato nije čudo što smo bile oduševljene kada nam je Tauno, naš najstariji brat, ispričao da će zemlja postati raj i da više neće biti nepravde.

Tauno je imao 14 godina kada je upoznao istinu zahvaljujući literaturi Istraživača Biblije. Kada je izbio Drugi svetski rat, odbio je da služi vojsku zbog svoje savesti, nakon čega je bio poslat u zatvor. Tamo su bili veoma grubi prema njemu. Međutim, to je samo ojačalo njegovu želju da služi Jehovi tako da je nakon što je pušten iz zatvora još revnije propovedao. Ohrabreni njegovim primerom, počeli smo da odlazimo na sastanke koje su Svedoci održavali u susednom selu. Pored toga, išli smo i na kongrese iako je to značilo da moramo da se pomučimo kako bismo uštedeli novac za put. Šili smo odeću za druge, prodavali luk koji smo sami sadili i skupljali borovnice i brusnice. Pošto je na našem imanju bilo mnogo posla, obično nismo mogli svi ići na kongres, već smo to radili naizmenično.

Sleva: Mati (otac), Tauno, Sajmi, Marija Emilija (majka), Veine (beba), Ajli i Aniki 1935.

Ono što smo saznali o Jehovi i njegovoj nameri približilo nas je njemu tako da smo se obe krstile 1947, kada smo imale 15 odnosno 17 godina. Iste godine krstila se i naša sestra Sajmi. Proučavale smo Bibliju i sa našom sestrom Lineom, koja je tada već bila udata. I ona je sa svojom porodicom počela da služi Jehovi. Nakon krštenja smo ponekad bile pomoćni pioniri i želele smo da pionirska služba bude naš životni poziv.

POČETAK PUNOVREMENE SLUŽBE

Sleva: Eva Kalio, Sajmi Matila-Sirjele, Ajli, Aniki i Sara Noponen 1949.

Godine 1955. preselile smo se nešto severnije, u grad Kemi. Obe smo imale posao sa punim radnim vremenom, ali i dalje smo želele da budemo pioniri. Međutim, plašile smo se da nećemo imati dovoljno novca da se izdržavamo u pionirskoj službi. Mislile smo da najpre treba da uštedimo nešto novca. Baš u to vreme smo vodile razgovor koji smo spomenule na početku. To nam je pomoglo da razumemo da naša punovremena služba Jehovi ne zavisi od toga koliko novca imamo i da li nas porodica podupire. Najvažnije je da se uzdamo u svog nebeskog Oca.

Putovanje na kongres u Kuopiju 1952. Sleva: Aniki, Ajli i Eva Kalio

U to vreme smo od novca koji smo uštedele mogle živeti dva meseca. Zato smo se u maju 1957, sa nekom zebnjom u srcu, prijavile da dva meseca budemo pioniri u mestu Pelu, u Laponiji, iznad Severnog polarnika. Kada je to vreme prošlo, još uvek smo imale sav ušteđeni novac tako da smo se stavile na  raspolaganje i u naredna dva meseca. Pošto je naša ušteđevina ostala netaknuta i nakon ta dva meseca, bile smo sigurne da će Jehova brinuti o nama. I posle 50 godina pionirske službe, naša „ušteđevina“ je ostala netaknuta! Kada razmišljamo o tome, osećamo kao da nas je Jehova takoreći držao za ruku i rekao nam: ’Ne bojte se. Ja ću vam pomoći‘ (Is. 41:13).

I posle 50 godina pionirske službe, naša „ušteđevina“ je ostala netaknuta!

Kaisu Reiko i Ajli u službi propovedanja

Naš pokrajinski nadglednik nas je 1958. zamolio da se kao specijalni pioniri preselimo u Sodankilu, u Laponiji. Tamo je u to vreme živela samo jedna sestra, koja je upoznala istinu na vrlo zanimljiv način. Njen sin je bio na školskoj ekskurziji u Helsinkiju, glavnom gradu Finske. On je bio zadnji u koloni učenika koji su obilazili grad kada mu je jedna starija sestra dala Stražarsku kulu i rekla da taj časopis ponese svojoj majci. Dečak je to i uradio, a njegova majka je odmah shvatila da je pronašla istinu.

U Sodankili smo iznajmile sobu, koja se nalazila iznad strugare. U toj sobi smo održavale sastanke. U početku smo na sastancima bile samo nas dve, ta sestra i njena ćerka. Zajedno smo čitale materijal za proučavanje. Kasnije je jedan čovek koji je proučavao Bibliju sa Svedocima došao da radi u toj strugari. On je sa porodicom počeo da dolazi na sastanke. S vremenom su se on i njegova žena krstili. Taj novi brat je počeo da vodi sastanke. Pored toga, pridružili su nam se još neki radnici iz strugare koji su prihvatili biblijsku istinu. Nekoliko godina kasnije, naša grupa je prerasla u skupštinu.

IZAZOVI U SLUŽBI

Ogromne razdaljine koje smo u službi propovedanja prelazile predstavljale su priličan izazov. Leti smo pešačile, vozile bicikle, a ponekad smo čak koristile čamce. Mnogo nam je značilo što smo imale bicikle. Njima smo putovale na kongrese i do roditelja, koji su živeli stotinama kilometara daleko od nas. Zimi smo rano ujutru išle autobusom do nekog sela, a zatim smo pešačile od kuće do kuće. Kada bismo završile s propovedanjem u jednom selu, otišle bismo u drugo. Sneg je bio dubok, a ponekad se dešavalo da putevi ne budu očišćeni. Često smo pešačile po tragovima koje su u snegu ostavile saonice s konjskom zapregom. Ponekad bi sneg prekrio stazu koju su napravili putnici koji su prošli pre nas, a u rano proleće je sneg bio toliko mek  i vlažan da smo na jedvite jade hodale po njemu.

U službi propovedanja tokom zime

Pošto su zime bile izuzetno hladne i sa mnogo snega, morale smo da se toplo oblačimo. Nosile smo vunene hulahopke, dva-tri para čarapa i duboke čizme. Pa ipak, često se dešavalo da nam čizme budu pune snega. Obično smo se pred vratima izuvale i istresale sneg iz čizama. Pored toga, kada smo se probijale kroz sneg, krajevi naših dugačkih zimskih kaputa bi se pokvasili, a zatim i zaledili kada bi temperatura pala. Bili su tvrdi poput nekog metala. Jedna žena nam je rekla: „Sigurno imate pravu veru, čim ste se odvažile da dođete po ovakvom vremenu.“ Da bismo došle do njene kuće, pešačile smo više od 11 kilometara.

Budući da nam je područje bilo dosta daleko od kuće, često bismo prenoćile kod neke porodice kojoj smo propovedale. Pred kraj dana bismo počele da tražimo prenoćište. Iako nisu imali mnogo u materijalnom pogledu, meštani su bili gostoljubivi pa bi nam pored prenoćišta ponudili i nešto za jelo. Često bi nam kao ležaj poslužila irvasova, losova pa čak i medveđa koža. A ponekad bismo imale priliku i da malo uživamo u luksuzu. Na primer, jednom nas je ugostila žena koja je živela u jednoj velikoj kući. Povela nas je na sprat u gostinsku sobu, u kojoj je bio veliki krevet sa besprekorno belom, čipkastom posteljinom. S mnogim našim domaćinima smo do kasno u noć razgovarale o Bibliji. Jedan bračni par koji nas je ugostio spavao je na jednoj strani sobe, a nas dve na drugoj. S njima smo razgovarale o Bibliji sve do ranog jutra. Njih dvoje su nam naizmenično postavljali pitanja kojima kao da nije bilo kraja.

BLAGOSLOVI U SLUŽBI

Iako Laponija nije mnogo plodna zemlja, ipak je lepa i svako godišnje doba doprinosi toj lepoti na neki poseban način. Međutim, nama daleko više znači što na tom području ima osoba koje su upoznale Jehovu. Među poniznim ljudima kojima smo svedočile bile su i drvoseče koje su privremeno radile u Laponiji. Ponekad smo ulazile u brvnare u kojima je živelo i po desetak muškaraca. U odnosu na nas dve bili su pravi gorostasi. Ali vrlo rado su prihvatali dobru vest i našu literaturu.

Doživele smo mnogo toga zanimljivog. Jednog dana smo zakasnile na autobus zato što je sat na autobuskoj stanici žurio pet minuta. Odlučile smo da odemo u jedno drugo selo. Nikada ranije nismo bile tamo. Kada smo pokucale na prva vrata, otvorila je jedna mlada žena i rekla nam: „Divno što ste došle, baš sam vas očekivala.“ Ona je zamolila svoju rođenu sestru, sa kojom smo već proučavale Bibliju, da nam kaže da je tog dana posetimo. Ali mi uopšte nismo dobile tu poruku. Tako smo počele da proučavamo Bibliju s njom i njenim rođacima koji  su živeli u blizini. Ubrzo posle toga, proučavale smo sa svima njima zajedno tako da ih je tokom proučavanja bilo desetak. Od tada su mnogi iz te porodice postali Jehovini svedoci.

Godine 1965, prešle smo u skupštinu u mestu Kusamu, koje se nalazi ispod Severnog polarnika. Kada smo se doselile, u njoj je bilo svega nekoliko objavitelja. U početku nam je bilo teško da propovedamo na tom području. Ljudi su bili veoma religiozni i puni predrasuda o nama. Pa ipak, mnogi od njih su poštovali Bibliju, što smo koristile kao zajednički temelj u razgovorima. Tako smo se malo-pomalo upoznale s meštanima i posle otprilike dve godine bilo je lakše naći nekog ko će proučavati Bibliju.

JOŠ UVEK REVNO PROPOVEDAMO

Neke osobe s kojima smo proučavale Bibliju

Iako danas nemamo snage da propovedamo po ceo dan, ipak skoro svaki dan idemo u službu. Ajli je 1987. godine, na nagovor našeg bratanca, polagala vozački ispit i dobila dozvolu u svojoj 56. godini. Od tada nam je znatno lakše da propovedamo na našem ogromnom području. Mnogo nam je značilo i kada je sagrađena nova Dvorana Kraljevstva. Tada smo se preselile u stan koji se nalazi u sklopu te dvorane.

Veoma smo radosne što vidimo kako broj Svedoka raste. Kada smo počele s punovremenom službom na severu Finske, na tom velikom području je bilo malo objavitelja. Sada ima nekoliko skupština, koje čine jednu pokrajinu. Često doživimo da nam na većim skupovima i kongresima neko priđe i pita nas da li ga se sećamo. Neki od njih su bili mali kada smo u njihovom domu proučavale Bibliju s nekim članom njihove porodice. Seme istine koje smo posejale pre više godina ili čak decenija zaista je donelo plod! (1. Kor. 3:6).

Uživamo u službi propovedanja čak i kada je kiša

Godine 2008, navršilo se tačno 50 godina otkako smo počele sa specijalnom pionirskom službom. Zahvalne smo Jehovi što smo mogle da hrabrimo jedna drugu da istrajemo u važnom delu propovedanja. Premda smo živele skromno, uvek smo imale sve što nam je bilo potrebno (Ps. 23:1). Zaista nije bilo razloga za strah koji smo u početku osećale. Drago nam je što nas je tokom svih ovih godina Jehova jačao u skladu sa svojim obećanjem iz Isaije 41:10: „Ja ću te ojačati i pomoći ću ti. Podržaću te svojom pravednom desnicom.“