Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  januar 2013.

Oni revno propovedaju — u Norveškoj

Oni revno propovedaju — u Norveškoj

PRE nekoliko godina su Roald i Elsebet, bračni par u kasnim četrdesetim godinama, sasvim lepo živeli u Bergenu, drugom po veličini gradu u Norveškoj. Oni su sa svojom ćerkom Isabel i sinom Fabijanom revno podupirali svoju skupštinu. Roald je služio kao starešina, Elsebet kao pionir, a Isabel i Fabijan kao objavitelji.

Međutim, ova porodica je u septembru 2009. odlučila da se okuša u nečem novom. Rešili su da nedelju dana propovedaju na jednom zabačenom području. Tako su Roald i Elsebet, zajedno sa Fabijanom, koji je tada imao 18 godina, otputovali na Nordkin, poluostrvo u oblasti Finmark, iznad Severnog polarnika. Tamo su u Kjelefjordu propovedali sa braćom i sestrama koji su sa istim ciljem došli na to područje. „Na početku te nedelje“, kaže Roald, „bio sam prilično zadovoljan što sam za ovakvu akciju uspeo da izdvojim celu nedelju.“ Ali tokom te iste sedmice, taj osećaj je nestao. Šta se dogodilo?

 NEOČEKIVANO PITANJE

Roald kaže: „Mario, jedan pionir koji služi u Finmarku, pitao nas je da li bismo hteli da se preselimo u grad Lakselv da bismo pomogli skupštini od 23 objavitelja. To pitanje je došlo kao grom iz vedra neba.“ Roald je bio veoma iznenađen. On kaže: „Elsebet i ja smo razmišljali o tome da služimo gde je veća potreba, ali tek kad nam se deca osamostale.“ Međutim, Roald je čak i za tih nekoliko dana koliko su propovedali na tom području video da ljudi lepo prihvataju istinu. Pomoć im je bila potrebna tada, a ne kasnije. „To pitanje je uznemirilo moju savest i nekoliko noći nisam mogao da spavam“, kaže on. Mario je odvezao Roalda i njegovu porodicu u Lakselv, koji se nalazi oko 240 kilometara južno od Kjelefjorda. Želeo je da se upoznaju sa malom skupštinom u tom gradu.

U Lakselvu je Andreas, jedan od dvojice tamošnjih starešina, pokazao gostima grad i Dvoranu Kraljevstva. U skupštini su ih srdačno dočekali i rekli im da bi voleli da se njihova porodica doseli u njihov grad i da im pomogne u delu propovedanja. Andreas je uz smešak rekao da je već našao posao za Roalda i Fabijana! Šta će oni uraditi?

KAKVU ODLUKU DONETI?

Fabijan je prvo rekao da ne bi hteo da se tamo preseli. Nije mu se svidela ideja da živi u tom malom gradu i da se odvoji od bliskih prijatelja iz skupštine sa kojima je odrastao. Osim toga, još nije bio završio za električara. Međutim, kada su telefonirali Isabel (tada je imala 21 godinu) i pitali je šta misli o preseljenju, ona je rekla: „To sam oduvek želela!“ Ali što je više razmišljala o tome pitala se da li je to zaista dobra ideja. Da li će joj nedostajati prijatelji? Da li ipak treba da ostane u svojoj skupštini u kojoj se dobro oseća i u kojoj se sve odvija po nekom ustaljenom redu? A kako je Elsebet reagovala na taj poziv? „Imala sam osećaj da je Jehova našoj porodici dao jedan zadatak“, kaže ona, „ali sam isto tako razmišljala o našoj kući koju smo nedavno renovirali i o svim stvarima koje smo sticali poslednjih 25 godina.“

Elsebet i Isabel

Kada je prošla ta posebna sedmica, Roald se sa svojom porodicom vratio u Bergen, ali nije prestao da razmišlja o braći i sestrama u Lakselvu, udaljenom od Bergena oko 2 100 kilometara. „Mnogo sam se molila Jehovi“, kaže Elsebet, „i ostala sam u kontaktu sa braćom i sestrama koje smo upoznali, razmenjujući s njima slike i iskustva.“ Roald kaže: „Trebalo mi je malo vremena da mi se misli slegnu. Morao sam i da razmislim da li bi tako nešto uopšte bilo izvodljivo. Kako bismo se izdržavali? Mnogo sam se molio Jehovi i razgovarao sa ukućanima, kao i sa zrelom braćom.“ Fabijan kaže: „Što sam više razmišljao o tome, bilo mi je sve jasnije da nemam opravdan razlog da odbijem takvu ponudu. Često sam se molio Jehovi i želja da se preselim u meni je sve više rasla.“ A Isabel? Da bi se pripremila za moguće preseljenje, počela je sa pionirskom službom u svom rodnom gradu. Posle šest meseci pionirske službe, tokom kojih je i dosta vremena provodila u ličnom proučavanju Biblije, osećala se spremnom za tu veliku promenu.

KORACI KA POSTIZANJU CILJA

Kod ove porodice je sve više rasla želja da služe tamo gde je veća potreba, pa su počeli da preduzimaju korake ka postizanju tog cilja. Roald je imao dobro plaćen posao u kome je zaista uživao, ali je od svog poslodavca tražio godinu dana odsustva. Međutim, poslodavac mu je ponudio da dve sedmice radi, a da zatim šest sedmica bude slobodan. „Prihodi su mi se drastično smanjili, ali ipak sam bio zadovoljan“, kaže Roald.

Elsebet kaže: „Roald me je zamolio da pokušam da nađem kuću u Lakselvu i da izdam u zakup našu kuću u Bergenu. Za to mi je trebalo dosta vremena i truda, ali sam ipak uspela. Kasnije su i deca pronašla posao sa skraćenim radnim vremenom, pa su mogla da nam pomognu oko podmirivanja troškova za hranu i prevoz.“

Isabel kaže: „Pošto smo se preselili u mali grad, najteže mi je bilo da nađem neki posao kojim bih se izdržavala u pionirskoj službi. Ponekad mi se činilo da nikad neću uspeti da ga nađem.“ Pa  ipak, prihvatajući razne poslove koje je mogla pronaći — ukupno devet za godinu dana — Isabel je uspela da pokrije svoje troškove. A kako je prošao Fabijan? „Da bih završio za električara, morao sam negde da budem na praksi. Rešio sam da to bude u Lakselvu. Kasnije sam položio završni ispit i našao posao sa skraćenim radnim vremenom u svojoj struci.“

KAKO SU JOŠ NEKI PROŠIRILI SLUŽBU

Marelijus i Kesija svedoče jednoj ženi iz Sami naroda u Norveškoj

Marelijus i njegova supruga Kesija takođe su želeli da služe tamo gde je veća potreba za objaviteljima. Marelijus sada ima 29 godina i on kaže: „Kongresni govori i intervjui sa pionirima podstakli su me da razmišljam o tome kako da proširim svoju službu.“ Međutim, za Kesiju, koja sada ima 26 godina, pomisao da će biti daleko od svoje porodice bila je prava prepreka. Ona kaže: „Plašila me je pomisao da ću biti daleko od ljudi koje volim.“ Osim toga, Marelijus je radio puno radno vreme kako bi otplatili hipoteku na kuću. On kaže: „Uz Jehovinu pomoć i mnogobrojne molitve u kojima smo tražili od Jehove da nam pomogne da neke stvari promenimo, uspeli smo da se pokrenemo.“ Kao prvo, više vremena su provodili u proučavanju Biblije. Zatim su prodali kuću, napustili posao i u avgustu 2011. godine preselili se u Altu, na severu Norveške. Marelijus radi kao knjigovođa, a Kesija radi u jednoj prodavnici i tako uspevaju da se izdržavaju kao pioniri.

Knut i Lisbet, bračni par u svojim tridesetim godinama, podstaknuti izveštajima iz Godišnjaka poželeli su da i oni služe tamo gde je potrebno više propovednika dobre vesti. „Ta iskustva su nas podstakla da razmišljamo o tome da služimo u nekoj drugoj zemlji“, kaže Lisbet, „ali oklevala sam zato što sam mislila da to nije za neku običnu osobu kao što sam ja.“ Pa ipak, oni su preduzeli neke korake da bi postigli svoj cilj. Knut kaže: „Prodali smo naš stan i da bismo uštedeli novac preselili smo se kod moje majke. Nešto kasnije smo želeli da osetimo kako je to služiti na drugom jezičkom području, pa smo se na godinu dana preselili u skupštinu na engleskom jeziku u Bergenu. Za to vreme smo živeli kod Lisbetine majke.“ Ubrzo su Knut i Lisbet smatrali da su spremni za preseljenje, i to u Ugandu! Svake godine dolaze na dva meseca u Norvešku da bi radili. Od onoga što zarade ostatak godine mogu da žive i propovedaju kao pioniri u Ugandi.

„ISPITAJTE I VIDITE DA JE JEHOVA DOBAR“

’Zbližili smo se kao porodica‘ (Roald)

Šta sada, posle nekog vremena ovi revni objavitelji imaju da kažu? Roald je rekao: „Na ovom zabačenom području više vremena provodimo zajedno kao porodica nego što je to bilo u Bergenu. Zbližili smo se. Pravi je blagoslov posmatrati kako naša deca duhovno napreduju.“ On još kaže: „Sada smo opušteniji što se tiče materijalnih stvari. Nisu nam toliko bitne kao što smo mislili.“

 Elsebet je htela da nauči još jedan jezik. Zašto? Područje skupštine Lakselv obuhvata i selo Karašok, koje se nalazi u samom središtu oblasti u kojoj živi narod Sami, to jest starosedeoci severne oblasti Norveške, Švedske, Finske i Rusije. Zato se upisala na kurs sami jezika. Sada može da se sporazume s ljudima koji govore tim jezikom. Da li joj je lepo na tom novom području? Ona sa osmehom na licu kaže: „Proučavam Bibliju sa šest osoba. Zaista ne bih želela da sam na nekom drugom mestu!“

Fabijan sada služi kao pionir i sluga pomoćnik. On kaže da se troje tinejdžera iz njihove nove skupštine više uključilo u skupštinske aktivnosti jer su im on i Isabel u tome pomogli. Sve te tri mlade osobe sada revno učestvuju u službi propovedanja. Zapravo, dvoje se krstilo i u martu 2012. služili su kao pomoćni pioniri. Jedna tinejdžerka koja je počela da se udaljava od istine zahvalila se Fabijanu i Isabel što su joj pomogli da ponovo stane na noge. Fabijan kaže: „Zaista mi je drago što je to rekla. Srećan sam što sam nekome mogao da pomognem.“ Isabel kaže: „Na ovom području sam zaista ’ispitala i videla da je Jehova dobar‘ (Ps. 34:8). I još dodaje: „Stvarno je zanimljivo propovedati na ovom području.“

Marelijus i Kesija sada imaju niži standard, ali bogatiji život. Skupština u Alti, gde su se preselili, sada ima 41 objavitelja. Marelijus kaže: „Kad se osvrnemo unazad, zaista je lepo videti koliko nam se život promenio. Zahvalni smo Jehovi što možemo služiti ovde kao pioniri. Ništa nam ne bi pružilo veće zadovoljstvo.“ Kesija kaže: „Naučila sam da se više oslanjam na Jehovu i on stvarno dobro brine o nama. Otkad živim daleko od svoje porodice, još više uživam kada se okupimo. Nikada nismo zažalili što smo doneli ovu odluku.“

Knut i Lisbet proučavaju sa jednom porodicom u Ugandi

A kako se Knut i Lisbet snalaze u Ugandi? Knut kaže: „Trebalo nam je vremena da se naviknemo na novo okruženje i na nov način života. Problemi sa vodom, strujom, kao i stomačne tegobe — sve to dođe i prođe, ali zato možemo da proučavamo Bibliju sa koliko god osoba želimo!“ Lisbet kaže: „Na samo pola sata od mesta u kome živimo ima područja na kojima se nikada nije propovedalo. Ali kad tamo dođemo, zatičemo ljude kako čitaju Bibliju i traže od nas da ih poučavamo. Ništa se ne može uporediti sa radošću koju nam donosi proučavanje sa tim poniznim ljudima!“

Naš Vođa, Isus Hrist, sigurno je srećan kad vidi kako se delo propovedanja koje je započeo sprovodi na sve više područja na našoj planeti. Sve Božje sluge su zaista srećne što revno izvršavaju Isusovu zapovest da ’stvaraju učenike od ljudi iz svih naroda‘ (Mat. 28:19, 20).

Saznajte više

KO DANAS VRŠI JEHOVINU VOLJU?

Koje škole mogu pohađati pioniri?

Koje škole mogu pohađati oni koji su se posvetili propovedanju dobre vesti?