Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  oktobar 2017.

 ŽIVOTNA PRIČA

Jehova blagosilja spreman duh

Jehova blagosilja spreman duh

„Mi ćemo ići!“ Tako smo reagovali moj suprug i ja, kao i moj brat i snaha kada smo čuli da je potrebna pomoć u jednoj posebnoj propovedničkoj akciji. Zašto smo se odazvali i kako nas je Jehova blagoslovio? Pre svega, ispričaću vam nešto o svom životu.

ROÐENA sam 1923. u Hemsvortu u Jorkširu u Engleskoj. Imala sam jednog starijeg brata, Boba. Kada sam imala oko devet godina, moj otac, koji nije podnosio versko licemerstvo, dobio je knjige u kojima je lažna religija bila razotkrivena. Bio je oduševljen onim što je čitao. Posle nekoliko godina, posetio nas je brat po imenu Bob Atkinson i na fonografu nam pustio jedan govor brata Raterforda. Shvatili smo da iza toga stoji ista grupa koja je izdala one knjige, koje je otac ranije čitao. Roditelji su svako veče pozivali brata Atkinsona na večeru i u tim prilikama nam je on odgovarao na mnoga biblijska pitanja. Rekao nam je da se nekoliko kilometara od naše kuće kod jednog brata održavaju sastanci i pozvao nas da dođemo. Odmah smo pristali i ubrzo je osnovana mala skupština u Hemsvortu. Takođe, kada je našu skupštinu posećivao sluga zone (danas je to pokrajinski nadglednik), odsedao je kod nas, a i pozivali smo pionire iz obližnjih skupština na obroke. Druženje s njima je duboko uticalo na mene.

U to vreme je moja porodica imala stolarsku radionicu, ali je otac rekao mom bratu: „Ako želiš da budeš pionir, nećemo se više baviti ovim poslom.“ Tako se Bob kada je napunio 21 godinu odselio i postao pionir. Dve godine kasnije, kada sam imala 16 godina, i ja sam postala pionir. Vikendom sam imala saradnika u službi, ali drugim danima sam obično sama propovedala, koristeći kartice za svedočenje i fonograf. Ali Jehova me je blagoslovio tako što sam proučavala s jednom osobom koja je veoma brzo napredovala. Kasnije su i mnogi drugi iz njene porodice prihvatili istinu. Naredne godine sam postala specijalni pionir, a saradnik mi je bila Meri Henšal. Poslate smo na neobrađeno područje u okrugu Češir.

Bilo je to usred Drugog svetskog rata i žene su bile podsticane da pomažu vojsci. Pošto smo bile u specijalnoj punovremenoj službi, očekivale smo da ćemo biti izuzete, kao i drugi verski službenici. Ali sud se nije složio s tim, pa sam bila osuđena na 31 dan zatvora.  Sledeće godine, kad sam napunila 19 godina, dva puta sam dospela na sud jer mi savest nije dozvoljavala da podupirem rat. Ali oba puta su me oslobodili. Dok se sve to dešavalo, osećala sam da mi Jehova daje sveti duh i da me takoreći drži za ruku kako ne bih izgubila snagu i hrabrost (Is. 41:10, 13).

NOVI SARADNIK

Godine 1946, upoznala sam Artura Metjuza. On je te godine izašao iz zatvora gde je bio tri meseca jer je odbio da ide u vojsku. Nakon toga je postao specijalni pionir i sa svojim bratom Denisom služio je u Hemsvortu. Njih dvojicu je njihov otac od detinjstva poučavao o Jehovi, tako da su se krstili kao tinejdžeri. Ubrzo je Denis poslat da propoveda u Irskoj, pa je Artur ostao bez saradnika. Pošto su moji roditelji veoma zavoleli tu dvojicu mladih, revnih pionira, pozvali su Artura da živi kod njih. Jednom dok sam bila u poseti kod roditelja, Artur i ja smo zajedno prali sudove posle obroka. Kasnije smo počeli da se dopisujemo. Godine 1948, Artur je ponovo bio tri meseca u zatvoru. Sledeće godine u januaru smo se venčali i imali smo cilj da budemo u punovremenoj službi, dokle god je to moguće. Godišnje odmore smo koristili da zaradimo nešto novca tako što smo brali voće. Uz Jehovin blagoslov i dobar plan mogli smo da nastavimo s pionirskom službom.

U Hemsvortu kratko nakon našeg venčanja, 1949.

Nakon nešto više od godinu dana, pozvani smo da idemo u Severnu Irsku, najpre u Armag, a zatim u Njuri. Bila su to dva katolička grada. Na tom području je vladala velika napetost i morali smo da budemo veoma oprezni dok smo razgovarali s ljudima. Sastanci su održavani u kući jednog bračnog para Svedoka, oko 16 kilometara od mesta gde smo živeli. Bilo nas je prisutno oko osmoro. Nekad nas je taj bračni par pozivao da prespavamo kod njih. Spavali bismo na podu, a ujutru nas je čekao obilan doručak. Srećni smo što u tom kraju sada ima mnogo Svedoka.

„MI ĆEMO IĆI!“

Moj brat i njegova supruga, Loti, već su neko vreme služili kao specijalni pioniri u Severnoj Irskoj. Onda smo 1952. nas četvoro zajedno prisustvovali regionalnom kongresu u Belfastu. Tamo smo bili smešteni kod jednog dragog brata. Pored nas, na smeštaju je bio i Prajs Hjuz, koji je tada bio sluga podružnice u Velikoj Britaniji. Jedne večeri smo razgovarali o brošurici Božji put je ljubav, koja je bila posebno namenjena irskom području. Brat Hjuz nam je ispričao kako je teško propovedati katolicima u Republici Irskoj. Braću su izbacivali iz kuća gde su bili smešteni i napadale su ih nasilne rulje, iza kojih je stajalo sveštenstvo. Brat Prajs je rekao: „Potrebni su nam parovi koji imaju automobile da bi ovu brošuricu delili po celoj zemlji u jednoj posebnoj akciji.“ * Tada smo nas četvoro odmah rekli: „Mi ćemo ići!“

S nekim pionirima na našem motociklu s bočnom prikolicom

 Jedno mesto u Dablinu, gde su pioniri uvek bili dobrodošli, bio je dom dugogodišnje, verne sestre Ratland, koju smo zvali mama. Tako smo i mi jedno vreme bili kod nje. Nakon što smo prodali neke svoje stvari, seli smo na Bobov motocikl s bočnom prikolicom i krenuli u potragu za automobilom. Našli smo jedan polovni automobil i zamolili prodavca da ga doveze do nas, pošto niko od nas nije umeo da vozi. Artur je to veče sedeo na krevetu i vežbao menjanje brzina, tako što je zamišljao da je u automobilu. Dok je on sledećeg jutra pokušavao da isparkira automobil iz garaže, naišla je misionarka po imenu Mildred Vilet (ona se kasnije udala za Džona Bara). Ona je umela da vozi. Pomogla nam je da savladamo vožnju tako da smo bili spremni da krenemo.

Naš auto i kamp prikolica

Međutim, bio nam je potreban i neki smeštaj. Braća su nam rekla da je bolje da ne živimo u kamp prikolici jer bi se moglo desiti da je protivnici zapale. Zato smo tražili neku kuću, ali bez uspeha. Te noći smo spavali u automobilu. Sledećeg dana smo uspeli jedino da nađemo jednu kamp prikolicu, u kojoj su bila dva mala kreveta na sprat. To je postao naš dom. Bili smo oduševljeni što smo bez problema uspevali da je parkiramo na imanju farmera koji nisu imali ništa protiv nas. Onda bismo propovedali u krugu od 16 do 24 kilometra. Nakon što bismo otišli na novo područje, vratili bismo se na prethodno da bismo posetili one kojima smo ranije propovedali.

Na kraju smo bez većih problema posetili sve ljude na jugoistoku Irske i podelili smo više od 20 000 brošurica. Takođe smo podružnici u Velikoj Britaniji poslali adrese svih zainteresovanih osoba. Veoma smo srećni što na ovom području danas ima na stotine Svedoka.

PONOVO U ENGLESKOJ, A ZATIM U ŠKOTSKOJ

Nakon nekog vremena, poslati smo da služimo u južnom Londonu. Za nekoliko sedmica, Artura su pozvali iz britanske podružnice i zamolili ga da već sutra počne da služi kao pokrajinski nadglednik. Imali smo sedam dana obuku, a zatim smo odmah otputovali u svoju pokrajinu u Škotskoj, tako da Artur nije imao vremena da pripremi govore. Ali on je uvek bio spreman da obavi svaki zadatak u Jehovinoj službi, koliko god da je bio težak. Njegov primer me je uvek hrabrio. Zaista smo uživali u putujućoj službi. Nakon što smo više godina služili na neobrađenim područjima, bio je pravi blagoslov biti okružen s toliko mnogo braće i sestara.

Kada je Artur 1962. pozvan da pohađa desetomesečnu obuku u Biblijskoj školi Galad, morali smo da donesemo važnu odluku. Razumeli smo da, iako ja nisam pozvana u tu školu, Artur treba da prihvati tu čast. Pošto sam ja ostala bez saradnika, poslata sam u Hemsvort kao specijalni pionir. Kada se Artur vratio nakon godinu dana, počeo je da služi kao oblasni nadglednik, a naše područje je obuhvatalo Škotsku, severnu Englesku i Severnu Irsku.

 NOVO ZADUŽENJE U IRSKOJ

Godine 1964, Artur je dobio novo zaduženje. Postao je sluga podružnice u Republici Irskoj. Mnogo smo uživali u putujućoj službi i zato sam se plašila te promene. Ali kad pogledam unazad, sada sam zahvalna što sam dobila priliku da služim u Betelu. Sigurna sam da kad prihvatimo neko zaduženje, iako nam se možda i ne sviđa, Jehova će nas blagosloviti. U Betelu su mi dani bili ispunjeni kancelarijskim poslovima, pakovanjem literature, kuvanjem i čišćenjem. Neko vreme je moj suprug i dalje služio kao oblasni nadglednik, pa smo posećivali braću i sestre širom zemlje. Sve to, kao i napredak onih s kojima smo proučavali Bibliju, stvorilo je neraskidivu vezu između nas i naše duhovne braće i sestara u Irskoj. To je zaista bio pravi blagoslov!

PREKRETNICA U TEOKRATIJI U IRSKOJ

Prvi međunarodni kongres u Irskoj održan je u Dablinu 1965. * Iako je protivljenja bilo sa svih strana, kongres je bio veoma uspešan. Ukupno je bilo 3 948 prisutnih, a krstilo se njih 65. Delegati iz drugih zemalja, kojih je bilo 3 500, bili su smešteni kod ljudi u Dablinu, koji su nakon toga od podružnice dobili pismo zahvalnosti. Oni su s druge strane oduševljeno pričali o lepom ponašanju delegata koje su ugostili. Bila je to prava prekretnica u Irskoj.

Artur pozdravlja brata Nora na kongresu 1965.

Artur najavljuje izlaženje knjige Moja knjiga biblijskih priča na galskom jeziku, 1983.

Godine 1966, podružnica u Dablinu je počela da brine o severnoj i o južnoj Irskoj. Bilo je to u potpunoj suprotnosti s političkom i verskom podelom na ovom ostrvu. Bilo je prelepo videti kako mnogi katolici prihvataju istinu i rame uz rame služe Jehovi s braćom koja su nekada bili protestanti.

JOŠ JEDNA VELIKA PROMENA

Jedna velika promena u našem životu usledila je 2011, kada su britanska i irska podružnica spojene u jednu, zbog čega smo se preselili u Betel u Londonu. Bilo je to baš u periodu kad je Arturovo zdravlje počelo da slabi. Ustanovljeno je da boluje od Parkinsonove bolesti. Moj životni saputnik s kojim sam provela 66 godina umro je 20. maja 2015.

Nakon njegove smrti, osećam veliku prazninu i borim se s tugom i depresijom. Ranije je Artur uvek bio uz mene, a sada mi tako nedostaje. Ali u takvim trenucima se još više približimo Jehovi. Takođe mi znači kad vidim koliko su drugi voleli Artura. Dobijam pisma iz Irske, Velike Britanije, pa čak i Sjedinjenih Država. Ta pisma, zatim podrška Arturovog brata Denisa i njegove supruge, Mejvis, kao i mojih bratanica, Rut i Džudi, toliko mi znače da se to rečima ne može opisati.

Biblijski stih koji me veoma hrabri jeste Isaija 30:18. U njemu stoji: „Zato će Jehova čekati da vam se smiluje i zato će ustati da vam pokaže milost. Jer je Jehova Bog koji daje pravdu. Srećni su svi koji ga čekaju.“ Velika mi je uteha što znam da Jehova strpljivo čeka da ispravi sve loše stvari koje se dešavaju i da će nam dati nova zanimljiva zaduženja u novom svetu.

Kada se osvrnem na naš život, vidim da je Jehova vodio delo propovedanja u Irskoj i bogato ga blagosiljao. Za mene je čast što sam bar malo doprinela tom duhovnom napretku. Nema sumnje da Jehova uvek blagosilja spreman duh.

^ odl. 12 Videti Godišnjak Jehovinih svedoka za 1988, str. 101-102 (engl.).

^ odl. 22 Videti Godišnjak za 1988, str. 109-112 (engl.).