Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

Jehova me nikada nije izneverio

Jehova me nikada nije izneverio

Bila sam jedna od četiri devojčice koje su bile izabrane da uruče cveće Adolfu Hitleru nakon što je održao jedan govor. Zašto su i mene izabrali? Moj otac je bio veoma aktivan član nacističke partije i lični vozač jednog rukovodioca te partije u našem mestu. Moja majka je bila predana katolikinja i želela je da postanem časna sestra. Iako sam bila izložena takvim snažnim uticajima, nisam postala ni nacista, ni časna sestra. Dozvolite mi da vam ispričam zašto.

ODRASLA sam u Gracu, u Austriji. Kada sam imala sedam godina, roditelji su me upisali u katoličku školu. Međutim, užasavalo me je nemoralno ponašanje sveštenika i časnih sestara. Zato me je nakon godinu dana, majka ispisala iz škole.

Moja porodica

Kasnije sam živela u internatu. Jedne noći, otac je došao po mene kako bi me odveo na sigurno, jer je Grac bio bombardovan. Zaklon smo potražili u gradu Šladmingu. Samo što smo prešli most, on je bio raznesen. Jednom drugom prilikom, dok sam bila u dvorištu sa svojom bakom, avioni koji su nisko leteli otvorili su vatru na nas. Do kraja rata, uvideli smo da su nas i crkva i vlast izneverili.

KAKO JE JEHOVA ZA MENE POSTAO BOG KOJI ME NIJE IZNEVERIO

Godine 1950, jedna žena koja je bila Jehovin svedok počela je da posećuje moju majku kako bi joj prenela biblijsku istinu. Ja sam slušala njihove razgovore i čak prisustvovala nekim skupštinskim sastancima. Pošto se majka uverila da je pronašla istinu, 1952. se krstila kao Jehovin svedok.

U to vreme mi je skupština u našem mestu izgledala kao klub penzionera. Međutim, kasnije smo jednom prilikom posetili drugu skupštinu gde je bilo dosta mladih. Ta skupština nije bila ni nalik klubu penzionera. Kada sam se vratila u Grac, krenula sam redovno na sve sastanke i ubrzo sam se uverila da sam pronašla istinu. Takođe sam uvidela da je Jehova takav Bog da nas neće izneveriti čak i onda kada mislimo da smo sami u nekim teškim situacijama (Ps. 3:5, 6).

Želela sam da i drugima prenesem istinu iz Biblije. Najpre sam svedočila svom bratu i sestrama. Moje četiri starije sestre su već bile otišle od kuće da bi radile kao učiteljice. One su živele u različitim mestima, ali ja sam svaku posetila i  podstakla da proučava Bibliju. S vremenom su i moj brat i svih mojih pet sestara počeli da proučavaju Bibliju i postali su Jehovini svedoci.

U drugoj sedmici moje službe od kuće do kuće, upoznala sam jednu ženu koja je imala oko 30 godina. Počela sam da proučavam Bibliju s njom. Nakon nekog vremena, ona se krstila, a to su kasnije učinili i njen suprug i njihova dva sina. Proučavanje s tom ženom snažno je uticalo na mene u duhovnom smislu. Kako? Pre toga sa mnom niko nije proučavao Bibliju. Zato sam svaki put pre proučavanja morala da se dobro pripremim. Zapravo, prvo sam proučavala zbog sebe, a posle da bih poučila nju. To mi je zaista pomoglo da bolje razumem istinu. Tako sam se u aprilu 1954. krstila u vodi u znak predanja Jehovi.

„PROGONJENI SMO, ALI NISMO NAPUŠTENI“

Godine 1955, prisustvovala sam međunarodnim kongresima u Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj. Tokom boravka u Londonu, upoznala sam brata Alberta Šrodera. On je bio instruktor u Biblijskoj školi Galad, a kasnije je služio kao član Vodećeg tela. Za vreme obilaska Britanskog muzeja, brat Šroder nam je pokazao neke od biblijskih manuskripata. U njima se nalazilo Božje ime ispisano na hebrejskom i on nam je objasnio koliko je to važno. Zbog toga sam još više zavolela Jehovu i istinu, što me je podstaklo da budem još odlučnija da drugima prenosim dobru vest iz Božje Reči.

Sa sestrom (desno) s kojom sam služila kao specijalni pionir u Mistelbahu, u Austriji

Tako sam 1. januara 1956. započela sa opštom pionirskom službom. Četiri meseca kasnije, postala sam specijalni pionir. U gradu Mistelbahu, u Austriji, u kom je trebalo da počnem da služim, u to vreme nije bilo Svedoka. Međutim, nije trebalo da služim sama, već s jednom sestrom. Ali isprva nam nije bilo lako da se uklopimo. Ja sam imala skoro 19 godina i odrasla sam u gradu, a ona je imala 25 godina i odrasla je na selu. Ja sam volela duže da spavam, dok je ona volela da ustaje rano. Ja sam volela da uveče ostajem do kasno, dok je ona volela da ide na spavanje ranije. Pa ipak, primena biblijskih načela nam je pomogla da se prilagodimo jedna drugoj i da lepo sarađujemo kao pioniri.

Kasnije smo se suočile i s drugim problemima. U više navrata smo doživele istinitost reči: „Progonjeni smo, ali nismo napušteni“ (2. Kor. 4:7-9). Jednom prilikom, dok smo propovedale u jednom selu, neki ljudi su pustili pse na nas. Tako smo se našle okružene velikim psima, koji su lajali i režali na nas. Uhvatile smo se za ruke i pomolile se: „Jehova, molimo te da kada nas napadnu umremo brzo!“ Kada su se psi približili na samo korak od nas, stali su mašući repom, a zatim su otišli. Bile smo uverene da nas je Jehova sačuvao. Nakon toga smo propovedale u tom selu i bile smo prijatno iznenađene jer su ljudi bili raspoloženi za razgovor. Možda su bili iznenađeni što nas psi nisu napali ili što smo ostale u njihovom mestu, uprkos tako strašnom iskustvu. S vremenom su neki od tih meštana postali Svedoci.

Jednom drugom prilikom, našle smo se u goroj situaciji. Naime, jednog dana je gazda  kuće u kojoj smo stanovale došao kući pijan. Pretio je da će nas ubiti jer uznemiravamo komšiluk. Njegova supruga je pokušavala da ga smiri, ali nažalost bezuspešno. Iz naše sobe na spratu kuće, čule smo njihov razgovor. Brzo smo stavile stolice uz vrata i počele da pakujemo stvari u kofere. Kada smo krenule da izađemo, gazda je na vrhu stepeništa stajao s velikim nožem u ruci. Pobegle smo kroz zadnja vrata kuće sa svojim stvarima i spustile se do staze koja je vodila kroz dugačko dvorište i nikad se više nismo vratile.

Otišle smo do jednog hotela i zatražile sobu. Na kraju smo tamo ostale skoro godinu dana, što je dobro uticalo na našu službu. U kom smislu? Hotel se nalazio u centru grada i neki s kojima smo proučavale Bibliju želeli su da proučavamo kod nas. Ubrzo smo u našoj sobi počeli svake sedmice da održavamo razmatranje knjige, kao i razmatranje Stražarske kule. Obično je bilo oko 15 prisutnih.

U Mistelbahu smo živele više od godinu dana. Zatim sam bila zamoljena da se kao specijalni pionir preselim u Feldbah, grad koji se nalazi južno od Graca. Tamo sam služila s jednom drugom sestrom, ali ni u tom mestu nije postojala skupština. Živele smo u maloj sobi na spratu jedne brvnare. Vetar je fijukao kroz pukotine koje smo pokušavale da zapušimo novinama. Pored toga, vodu smo zahvatale iz bunara. Međutim, sav taj trud se na kraju isplatio. Za samo nekoliko meseci, osnovana je grupa. S vremenom je oko 30 članova porodice s kojom smo proučavale prihvatilo istinu.

Takva iskustva su produbila moju zahvalnost prema Jehovi, jer on nikada neće izneveriti one kojima je Kraljevstvo na prvom mestu u životu. Iako nas ljudi mogu izneveriti, Jehova to nikada neće (Ps. 121:1-3).

JEHOVA NAS JE PODRŽAVAO „SVOJOM PRAVEDNOM DESNICOM“

Godine 1958, u Njujorku je planirano da se održi međunarodni kongres, na stadionima Jenki i Polo Graunds. Želela sam da prisustvujem, pa sam poslala molbu podružnici u Austriji i ona mi je bila odobrena. Braća su me takođe pitala da li bih želela da pohađam 32. razred škole Galad. To ni u snu ne bih odbila! Odmah sam odgovorila: „Da, želela bih.“

U Galadu sam sedela pored brata Martina Pecingera. Iako je doživeo užasne stvari  u nacističkim koncentracionim logorima, ostao je veran Jehovi. Kasnije je služio kao član Vodećeg tela. Na časovima bi me ponekad tiho upitao: „Erika, kako bismo to rekli na nemačkom?“

Otprilike na polovini školovanja, brat Natan Nor nam je svima saopštio u kojoj zemlji ćemo služiti nakon škole. Ja sam bila poslata u Paragvaj. Pošto sam bila veoma mlada, bila mi je potrebna očeva dozvola kako bih mogla da uđem u tu zemlju. Nakon što sam je dobila, otišla sam u Paragvaj u martu 1959. Još jedna sestra je poslata da služi sa mnom i živele smo u misionarskom domu u Asunsionu.

Nakon nekog vremena, upoznala sam Voltera Brita, koji je pohađao 30. razred škole Galad. Kasnije smo se venčali i tako smo zajedno mogli da se suočimo s onim što će nam život doneti. Kad god bismo naišli na neki problem, hrabrilo nas je Jehovino obećanje iz Isaije 41:10: „Ne boj se, jer sam ja s tobom. Ne osvrći se plašljivo, jer sam ja tvoj Bog. Ja ću te ojačati.“ Tako smo se uverili u tačnost toga da dokle god smo verni Jehovi i dokle god nam je njegovo Kraljevstvo na prvom mestu u životu, on nas neće izneveriti.

S vremenom smo bili zamoljeni da se preselimo na područje u blizini granice s Brazilom. Tamo su sveštenici huškali neke mlade da bacaju kamenice na misionarski dom, koji ionako nije bio u dobrom stanju. U to vreme je Volter počeo da proučava Bibliju s načelnikom policije, koji se pobrinuo da policija jednu sedmicu štiti naš dom. Nakon toga, više nismo imali problema. Kasnije smo pronašli prikladnije mesto za stanovanje, s druge strane granice. Ispostavilo se da je to bila dobra odluka jer smo mogli da održavamo sastanke i u Paragvaju i u Brazilu. Dok smo služili na tom području, osnovane su dve manje skupštine.

S Volterom, dok smo služili kao misionari u Asunsionu u Paragvaju

JEHOVA MI I DALJE DAJE SNAGU

Doktori su mi jednom prilikom rekli da neću moći da imam decu. Zato smo se veoma iznenadili kada smo 1962. saznali da sam u drugom stanju. S vremenom smo se preselili u Holivud, na Floridi, blizu Volterove porodice. Narednih godina, Volter i ja nismo mogli da služimo kao pioniri, jer smo brinuli o porodici. Ali i dalje nam je Kraljevstvo bilo na prvom mestu u životu (Mat. 6:33).

Kada smo u novembru 1962. stigli na Floridu, veoma smo se iznenadili kada smo videli da su braća usvojila stav sredine u kojoj su živeli, pa su sastanci održavani posebno za crnce i posebno za belce. Tako su bila podeljena i područja za propovedanje. Međutim, Jehova ne deli ljude prema rasi. Ubrzo su skupštine postale mešovite. Jasno je da je iza te promene stajao Jehova, budući da na tom području sada ima dosta skupština.

Nažalost, Volter je 2015. umro od raka na mozgu. Bio je predivan suprug 55 godina. Voleo je Jehovu i pomagao je mnogoj braći. Jedva čekam da ga ponovo vidim zdravog, kada bude uskrsnuo (Dela 24:15).

Veoma sam zahvalna što sam u punovremenoj službi više od 40 godina. Tokom tog perioda sam osetila neopisivu radost i doživela mnogo blagoslova. Na primer, Volter i ja smo mogli da prisustvujemo krštenju svake osobe s kojom smo proučavali, a bilo ih je 136. Naravno da je bilo i teških trenutaka. Ali zbog njih nikada nismo prestali da služimo našem vernom Bogu, već smo mu se još više približili, čvrsto verujući da će on rešiti probleme u pravo vreme i na pravi način. I zaista je tako! (2. Tim. 4:16, 17).

Mnogo mi nedostaje Volter, ali pionirska služba mi pomaže da se izborim s tugom. Naročito uživam da proučavam Bibliju s drugima i da im prenosim divnu nadu o uskrsenju. Jehova je u nebrojeno mnogo situacija pokazao da me nije izneverio. Kao što je obećao, jačao me je, pomagao mi i podržavao me svojom „pravednom desnicom“ (Is. 41:10).