Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  mart 2017.

 ŽIVOTNA PRIČA

Voleo sam da učim od drugih

Voleo sam da učim od drugih

SEĆAM se jednog hladnog jutra pre mnogo godina u Brukingsu, u Južnoj Dakoti. Bližila se zima. U jednom hladnom ambaru nas nekoliko je drhtalo od hladnoće. Stajali smo ispred velikog rezervoara s ledenom vodom. Da biste razumeli zašto smo se našli tamo, ispričaću vam nešto o sebi.

MOJA PORODICA

Stric Alfred i moj otac

Rođen sam 7. marta 1936. kao najmlađi od četvoro dece. Živeli smo na maloj farmi u istočnom delu Južne Dakote. Mojoj porodici je rad na farmi bio veoma važan, ali nije bio najvažniji. Moji roditelji su se krstili kao Jehovini svedoci 1934. S obzirom da su svoj život predali našem nebeskom Ocu Jehovi, vršenje njegove volje im je bilo najvažnije. Moj otac Klarens, a kasnije i moj stric Alfred, u našoj maloj skupštini u Kandi služili su kao skupštinske sluge (nekadašnji naziv za koordinatora starešinstva).

Naša porodica je redovno išla na sastanke i u službu od kuće do kuće. Drugima smo rado govorili o divnoj budućnosti koju obećava Biblija. Na nas decu je duboko uticao primer naših roditelja, kao i njihova pouka. Moja sestra, Doroti, i ja smo postali nekršteni objavitelji sa šest godina. U Teokratsku školu propovedanja upisao sam se 1943, kada je ona tek bila uvedena na sastancima.

Kao pionir 1952.

Kongresi i drugi veći skupovi su takođe bili važni našoj porodici. Sećam se kongresa koji je održan u Sijuks Folsu 1949. Brat Grant Sjuter je održao predavanje pod naslovom „Kraj je bliži nego što mislite!“ U njemu je istakao koliko je važno da hrišćani posvete svoj život  propovedanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. Ta misao me je podstakla da se predam Jehovi. Na sledećem pokrajinskom sastanku u Brukingsu, bio sam u ledenom ambaru, kao što sam rekao na početku, čekajući da se krstim. Nas četvoro smo se 12. novembra 1949. krstili u metalnom rezervoaru koji je poslužio kao bazen za krštenje.

Nakon krštenja, postavio sam sebi cilj da budem pionir. S tom službom sam započeo 1. januara 1952, kad sam imao 15 godina. Primenio sam biblijski savet: „Ko se druži s mudrima, postaće mudar“ (Posl. 13:20). U mojoj porodici je bilo mnogo mudrih osoba koje su podržale moju odluku da budem pionir. Moj stric Džulijus, koji je tada imao 60 godina, postao je moj saradnik u službi. Uprkos velikoj razlici u godinama, zaista smo lepo sarađivali. Mnogo mi je značilo što je sa mnom delio ono što je naučio tokom života. Moja sestra je takođe ubrzo postala pionir.

POMOĆ POKRAJINSKIH NADGLEDNIKA

Dok smo bili deca, moji roditelji su često u goste zvali pokrajinske nadglednike i njihove supruge. Među njima su bili Džesi i Lin Kantvel, koji su mi mnogo pomogli. Posvetili su mi dosta pažnje i hrabrili me, zahvaljujući čemu sam odlučio da budem pionir. Kada su posećivali obližnje skupštine, ponekad bi me zvali da zajedno idemo u službu propovedanja. Zaista sam uživao da provodim vreme s njima. To što su pokazali lično zanimanje za mene, pomoglo mi je da postavim i druge teokratske ciljeve.

Naš sledeći pokrajinski nadglednik bio je brat Bad Miler. Imao sam 18 godina kada su on i njegova supruga Džoun posetili našu skupštinu. U to vreme, trebalo je da se pojavim pred regrutnom komisijom koja je odlučivala ko može da služi vojsku. Oni su želeli da radim nešto zbog čega ne bih mogao da ostanem politički neutralan. Ali ja sam želeo da propovedam dobru vest o Kraljevstvu (Jov. 15:19). Zato sam tražio da me oslobode vojne obaveze na osnovu toga što sam bio verski službenik.

Mnogo mi je značilo to što je brat Miler rekao da bi rado išao sa mnom pred komisiju. On je po prirodi bio otvoren i  nije ga bilo lako zaplašiti. Bio sam zaista hrabar pored takve osobe. Na kraju me je komisija tog leta 1954. oslobodila vojne obaveze. To mi je omogućilo da ostvarim još jedan duhovni cilj.

Na početku betelske službe

Otprilike u to vreme, dobio sam poziv da služim u Betelu, to jest na farmi podružnice u Staten Ajlandu. Tamo sam proveo oko tri godine. Imam prelepa sećanja na taj period jer sam sarađivao s mnogim mudrim osobama.

BETELSKA SLUŽBA

Ispred radio-stanice s bratom Francom

U okviru farme u Staten Ajlandu bila je i naša radio-stanica WBBR. Koristili smo je od 1924. do 1957. Na farmi je radilo svega 15 do 20 članova betelske porodice. Većina nas je bila mlada i neiskusna. Ali s nama je radio jedan stariji pomazanik, Eldon Vudvort. Bio je zaista mudar čovek. Brinuo se za nas poput oca i mnogo je doprineo našoj duhovnoj stabilnosti. Kada je ponekad među nama mladima dolazilo do nesporazuma, on nam je govorio: „Stvarno je pravo čudo šta Gospod uspeva da uradi iako koristi nesavršene ljude.“

Hari Piterson je revno propovedao

Još jedan brat koji je radio s nama bio je Frederik Franc. Njegova mudrost i izuzetno poznavanje Pisma pozitivno su uticali na sve nas. Takođe je pokazivao da mu je stalo do svakog od nas. U to vreme je u kuhinji radio brat koji se zvao Hari. Pošto nam je bilo teško da izgovorimo njegovo pravo prezime Papargiropulos, zvali smo ga Hari Piterson. On je bio pomazanik i revno je propovedao. Savesno je obavljao svoje zaduženje u Betelu, ali nikada nije zanemarivao službu propovedanja. Mesečno bi podelio stotine časopisa. Pošto je veoma dobro poznavao Bibliju, odgovarao je na naša mnoga pitanja.

UČIO SAM OD MUDRIH SESTARA

Na farmi smo uzgajali voće i povrće koje smo uglavnom konzervirali. Svake godine smo proizvodili oko 45 000 tegli konzerviranog voća i povrća za celu betelsku porodicu. U tom periodu sam sarađivao s jednom zaista mudrom sestrom, Etom Hut. Ona je znala sve te recepte za konzerviranje. Tokom sezone dolazile su tamošnje sestre da pomognu, a Eta je organizovala posao. Iako je ona najviše znala  o tome kako treba konzervirati voće i povrće, uvek je pokazivala poštovanje prema braći koja su nadgledala posao na farmi. U tome nam je svima ostavila izuzetan primer.

Sa Andželom i Etom Hut

Jedna od mladih sestara koje su pomagale oko poslova na farmi bila je Andžela Romano. Njoj je Eta prenela biblijsku istinu. Tako sam radeći u Betelu upoznao Andželu i venčao se s njom aprila 1958. Prošlo je 58 godina otkako zajedno radosno služimo Jehovi. Ona je mudra i duhovno zrela osoba što doprinosi stabilnosti našeg braka. S kojim god izazovima da se suočavamo, mogu se u potpunosti osloniti na nju.

MISIONARSKA I POKRAJINSKA SLUŽBA

Nakon što su braća prodala našu radio-stanicu 1957, služio sam kratko u Betelu u Bruklinu. Zatim smo se Andžela i ja venčali i tako sam napustio Betel. Naredne tri godine, služili smo kao pioniri u Staten Ajlandu. Čak sam neko vreme radio za nove vlasnike naše nekadašnje radio-stanice koju su nazvali WPOW.

Andžela i ja smo odlučili da živimo jednostavno kako bismo služili gde god je bilo potrebno. Zato smo 1961. mogli da se preselimo kao specijalni pioniri u Fols Siti u Nebraski. Ubrzo nakon što smo stigli tamo, dobili smo poziv da pohađamo jednu biblijsku školu. Ona je trajala mesec dana i održavala se u Saut Lansingu. Uživali smo u ovoj obuci i mislili smo da ćemo se vratiti u Nebrasku. Veoma smo se iznenadili što smo bili poslati kao misionari u Kambodžu. U toj prelepoj zemlji u jugoistočnoj Aziji, videli smo, čuli i okusili stvari koje su nam bile potpuno nove. Zaista smo želeli da tim ljudima prenesemo dobru vest.

Međutim, politička situacija se promenila i morali smo da odemo u Južni Vijetnam. Nažalost, nakon dve godine ozbiljno sam se razboleo zbog čega smo se vratili u Sjedinjene države. Bilo mi je potrebno vreme da se oporavim, ali nakon toga smo nastavili s punovremenom službom.

Andžela i ja pre intervjua na televiziji 1975.

U martu 1965. počeli smo s putujućom službom. Naredne 33 godine, Andžela i ja smo uživali u pokrajinskoj i oblasnoj službi, kao i u organizaciji regionalnih kongresa. Kongresi su za mene uvek bili nešto posebno, tako da sam s radošću obavljao ova zaduženja. Nekoliko godina smo služili na području Njujorka i kongresi su uglavnom održavani na stadionu Jenki.

BETELSKA SLUŽBA I TEOKRATSKE ŠKOLE

Tokom godina, Andžela i ja smo često dobijali nove zadatke koji nisu uvek bili laki. Na primer, 1995. imao sam čast da služim kao instruktor u Školi za obučavanje naimenovane braće. Nakon tri godine pozvani smo da služimo u Betelu. Zaista sam bio srećan što sam se vratio tamo gde sam pre više od 40 godina započeo sa specijalnom punovremenom službom. Neko vreme sam radio u Službenom odeljenju i kao instruktor u mnogim školama. Vodeće telo je 2007. osnovalo Odeljenje  za teokratske obrazovne programe, koje je brinulo o svim školama koje se održavaju u Betelu. Jedno vreme sam služio kao nadglednik tog odeljenja.

Nedavno smo doživeli mnoge promene u našem obrazovnom programu. Na primer, 2008. je osnovana Škola za skupštinske starešine. U naredne dve godine, ovu školu je u Patersonu i u Bruklinu pohađalo više od 12 000 starešina. Ona se sada održava i u mnogim drugim zemljama. Zatim je 2010. Škola za obučavanje naimenovane braće preimenovana u Biblijsku školu za neoženjenu braću i osnovana je nova škola koja se zvala Biblijska škola za bračne parove.

Počev od 2015. službene godine, ove dve škole su objedinjene u Školu za objavitelje Kraljevstva. Nju mogu da pohađaju bračni parovi, neoženjena braća i neudate sestre i ona se održava u mnogim zemljama. Zaista je uzbudljivo videti da mnogi imaju priliku da pohađaju neku od naših škola. Drago mi je što sam upoznao mnogo braće i sestara koji su promenili nešto u svom životu kako bi dobili takvu obuku.

Kada se osvrnem na svoj život od trenutka kada sam se krstio u onom hladnom ambaru pa sve do sad, zahvaljujem Jehovi jer mi je omogućio da sarađujem s mnogim mudrim osobama. Oni su mi pomagali da ostanem na putu istine. Nisu svi bili mojih godina niti smo poticali iz iste kulture. Ali svi su bili duhovno zrele osobe. Njihova snažna ljubav prema Jehovi je bila očigledna u njihovim postupcima i stavovima. Zaista sam srećan što sam među Jehovinim narodom upoznao mnogo mudre braće i sestara od kojih sam dosta toga naučio.

Imam priliku da upoznajem polaznike naših škola iz celog sveta