Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  maj 2017.

 ŽIVOTNA PRIČA

To što sam gluv ne sprečava me da drugima prenosim istinu iz Biblije

To što sam gluv ne sprečava me da drugima prenosim istinu iz Biblije

Krstio sam se 1941, kada sam imao 12 godina. Međutim, sve do 1946. nisam u potpunosti razumeo biblijsku istinu. Kako je to bilo moguće? Ispričaću vam.

OTPRILIKE 1910, moji roditelji su iz Tbilisija u Gruziji imigrirali u Kanadu. Živeli su u jednoj maloj seoskoj kući u blizini Pelija u Saskačevanu na zapadu Kanade. Rođen sam 1928. kao najmlađe od šestoro dece. Otac je umro šest meseci pre mog rođenja, a majka mi je umrla dok sam još bio beba. Ubrzo je preminula i moja najstarija sestra, Lusi, kada je imala 17 godina. Nakon toga, moj ujak Nik je preuzeo na sebe brigu o meni i mojoj braći i sestrama.

Jednog dana, dok sam još bio vrlo mali, igrajući se napolju, počeo sam da vučem za rep jednog pastuva na našoj farmi. Kada su to videli članovi moje porodice, vikali su iz sveg glasa da se udaljim kako me konj ne bi povredio. Ali ja nisam reagovao. Pošto sam im bio okrenut leđima, nisam mogao da ih vidim, ali nisam ih ni čuo. Na svu sreću, prošao sam bez povrede, ali moja porodica je tada shvatila da ne čujem.

Jedan porodični prijatelj je predložio da me upišu u školu za gluve. Tako me je ujka Nik odveo u jednu takvu školu u Saskatunu. Ona je bila udaljena nekoliko sati vožnje od mesta gde smo živeli. Pošto sam imao samo pet godina, bio sam preplašen. Mogao sam da dođem kući samo tokom praznika i letnjeg raspusta. Pa ipak, s vremenom sam naučio znakovni jezik i uživao sam igrajući se s ostalom decom.

UPOZNAJEM BIBLIJSKU ISTINU

Moja starija sestra, Marion, udala se 1939. za Bila Denilčaka. Njih dvoje su preuzeli brigu o meni i mojoj sestri, Franses. Oni su bili prvi u našoj porodici koji su došli u kontakt s Jehovinim svedocima. Tokom letnjeg raspusta, poučavali su me onom što su saznali iz Biblije. Iskreno, nije mi nimalo bilo lako da komuniciram s njima, jer nisu znali znakovni jezik. Ali  očigledno su videli da sam imao želju da učim o Bogu. S druge strane, ja sam video da to što oni rade mora da ima veze s onim što kaže Biblija. Zato sam krenuo s njima u službu propovedanja. Ubrzo sam želeo da se krstim. Tako me je 5. septembra 1941. Bil krstio u jednom metalnom rezervoaru, koji je napunio vodom s jednog izvora. Voda je bila ledena.

S grupom gluvih na kongresu u Klivlandu u Ohaju, 1946.

Kada sam 1946. otišao kući na letnji raspust, otputovali smo na kongres u Klivlandu u Ohaju. Tokom prvog dana kongresa, moje sestre su vodile beleške kako bi mi pomogle da pratim program. Međutim, drugog dana sam saznao da na tom kongresu postoji grupa gluvih kojima jedan prevodilac prevodi program. Konačno sam mogao da uživam u programu! Bilo je predivno razumeti istinu iz Biblije.

PRENOŠENJE BIBLIJSKE ISTINE

Nakon što se završio Drugi svetski rat, patriotizam je bio veoma izražen. Ali ja sam bio odlučan da ostanem veran Jehovi, pogotovo nakon tog kongresa 1946. Na primer, u školi se pozdravljala zastava i pevala državna himna na znakovnom jeziku, ali ja sam odlučio da prestanem s tim. Takođe više nisam učestvovao u prazničnim proslavama i crkvenim službama. To se nije svidelo nastavnicima i drugim zaposlenima u školi. Pokušavali su da me zastraše i navedu da promenim mišljenje, govoreći mi razne laži. To nije prošlo nezapaženo među mojim školskim drugovima, tako da sam imao priliku da im svedočim. Nekoliko njih je s vremenom prihvatilo istinu i sve do danas verno služe Jehovi. Bili su to Lari Androsof, Norman Ditrik i Emil Šnajder.

Svaki put kad bih otputovao u neki grad potrudio bih se da svedočim gluvim osobama. Na primer, u jednom klubu gluvih u Montrealu, svedočio sam Ediju Tejgeru, vođi jedne grupe gluvih koja je bila na lošem glasu. On je verno služio u skupštini na znakovnom jeziku u Lavalu u Kvibeku, dok nije preminuo prošle godine. Takođe sam upoznao i Huana Ardaneza, koji je poput stanovnika drevnog grada Verije pomno istraživao Bibliju kako bi se uverio u njenu tačnost (Dela 17:10, 11). Prihvatio je istinu i sve do svoje smrti verno služio kao starešina u skupštini u Otavi u Ontariju.

Svedočenje na ulici početkom 1950-ih

Godine 1950, preselio sam se u Vankuver. Iako sam voleo da propovedam gluvima, nikada neću zaboraviti kako sam jednom na ulici propovedao jednoj ženi koja nije bila gluva. Bila je to Kris Spajser. Ona se tada pretplatila na jedan naš časopis i pozvala me da dođem kod njih i upoznam njenog supruga, Garija. Tako sam ih posetio i dugo  smo razgovarali koristeći papir i olovku. Posle toga se nismo videli nekoliko godina sve dok me njih dvoje nisu spazili među braćom na kongresu u Torontu. Možete zamisliti moje oduševljenje! Tog dana se Gari krstio. Ovo iskustvo me iznova podseća na to koliko je važno da uvek propovedamo, jer ne znamo kada će to uroditi plodom.

Nakon nekog vremena, vratio sam se u Saskatun. Tamo sam upoznao jednu ženu koja me je zamolila da proučavam s njene dve ćerke bliznakinje koje su bile gluve, Džin i Džoun Rotenberger. One su išle u istu školu u koju sam i ja išao. Ubrzo su njih dve počele da u školi razgovaraju s drugima o onome što su učile iz Biblije. S vremenom su pet devojaka iz njihovog razreda postale Jehovini svedoci. Jedna od njih je bila Junis Kolin. Nju sam upoznao tokom svoje završne školske godine. Tada mi je dala jedan slatkiš i pitala da li možemo da budemo prijatelji. Ona je kasnije postala veoma važna osoba u mom životu. Postala je moja supruga.

Sa Junis 1960. i 1989.

Kada je Junisina majka saznala da ona proučava Bibliju, tražila je od direktora škole da je odvrati od toga. Iako je on to pokušao i čak joj oduzeo publikacije koje je proučavala, Junis je bila odlučna da ostane verna Jehovi. Kada je poželela da se krsti, njeni roditelji su joj rekli: „Ako postaneš Jehovin svedok, nećeš više moći da živiš s nama!“ Na kraju je Junis, kada je imala 17 godina, otišla od kuće i jedna tamošnja porodica Svedoka ju je primila kod sebe. Nastavila je da proučava i kasnije se krstila. Godine 1960, nas dvoje smo se venčali, ali njeni roditelji nisu došli na venčanje. Međutim, kako su godine prolazile, promenili su mišljenje o nama. Počeli su više da nas poštuju zbog naših verovanja i načina na koji smo odgajali decu.

 JEHOVA BRINE O MENI

Naš sin Nikolas i njegova supruga Debora u podružnici u Londonu

Budući da smo supruga i ja gluvi, bio je pravi izazov odgajati sedmoricu sinova koji čuju. Ali potrudili smo se da ih naučimo znakovni jezik, tako da smo mogli da komuniciramo s njima i da ih poučavamo o Bogu. Takođe nam je mnogo značila pomoć braće i sestara iz naše skupštine. Na primer, kada je jednom jedan od naših sinova rekao ružnu reč u Dvorani Kraljevstva, jedan roditelj nam je to napisao na parčetu papira. Tako smo odmah mogli da rešimo taj problem. Četvorica naših sinova, Džejms, Džeri, Nikolas i Stiven, verno služe Jehovi zajedno sa svojim porodicama. Sva četvorica služe kao starešine. Pored toga, Nikolas i njegova supruga, Debora, pomažu oko prevođenja na znakovni jezik u podružnici u Velikoj Britaniji. Stiven i njegova supruga, Šanan, služe u prevodilačkom timu za znakovni jezik u podružnici u Sjedinjenim Državama.

Naši sinovi Džejms, Džeri i Stiven sa svojim suprugama propovedaju na znakovnom jeziku

Nažalost, mesec dana pre naše četrdesetogodišnjice braka, Junis je izgubila bitku s rakom. Sve vreme dok se borila s bolešću bila je veoma hrabra, a snagu joj je ulivala vera u uskrsenje. Jedva čekam dan kada ću je ponovo videti.

Fej i Džejms, Džeri i Evelin, Šanan i Stiven

Februara 2012, pao sam i slomio kuk, tako da više nisam mogao da živim sam. Zato sam se preselio kod jednog od sinova i njegove porodice. Zajedno služimo u skupštini na znakovnom jeziku, gde i dalje služim kao starešina. U stvari, ovo je prvi put da pripadam skupštini na znakovnom jeziku. Zamislite samo! Kako sam uspeo da sačuvam blizak odnos s Jehovom sve ove godine dok sam služio u skupštini na engleskom jeziku? Jehova mi je pomagao. Održao je obećanje da će brinuti o deci bez roditelja (Ps. 10:14). Zahvalan sam svima koji su bili spremni da pišu beleške za mene, da nauče znakovni jezik i da mi prevode najbolje što su mogli.

Škola za pionire na američkom znakovnom jeziku kada sam imao 79 godina

Da budem iskren, bilo je trenutaka kada mi je bilo toliko teško da sam poželeo da odustanem. Na primer, bilo je to kada ne bih razumeo nešto što je rečeno ili kada mi se činilo da niko ne razume gluve osobe i ne zna kako da im pomogne. Međutim, tada sam razmišljao o rečima apostola Petra: „Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš reči večnog života“ (Jov. 6:66-68). Poput mnoge druge gluve braće i sestara koji su kao i ja dugo godina u istini, naučio sam da budem strpljiv. Naučio sam da čekam na Jehovu i njegovu organizaciju. To mi je zaista mnogo značilo. Sada uživam u obilju duhovne hrane na svom jeziku, kao i u društvu braće i sestara na sastancima i kongresima koji se održavaju na američkom znakovnom jeziku. Mogu reći da zaista imam srećan i ispunjen život dok služim našem divnom Bogu, Jehovi.