Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  februar 2017.

Pioniri Džordž Rolston i Artur Vilis pune hladnjak svog automobila (Severna Teritorija, 1933)

 IZ NAŠE ARHIVE

„Nijedan put nije ni previše težak, ni previše dug“

„Nijedan put nije ni previše težak, ni previše dug“

NAKON iscrpljujućeg putovanja, dva čoveka su se marta 1937. u svom prašnjavom kamionetu vraćala za Sidnej, kog su napustili godinu dana ranije. Za tih godinu dana prolazili su kroz zabačene i krševite krajeve australijskog kontinenta i ukupno su prešli preko 19 300 kilometara. To nisu bili neki istraživači ili pustolovi, već revni pioniri, Artur Vilis i Bil Njulands, koji su propovedali dobru vest o Božjem Kraljevstvu.

Sve do 1920-ih, Istraživači Biblije * u Australiji, kojih je bilo malo, uglavnom su propovedali u priobalnim gradovima. Unutrašnjost Australije je veoma retko naseljena, a zauzima površinu veličine pola Evrope. Međutim, braća su znala da Isusovi učenici treba da propovedaju „sve do kraja zemlje“, a u to spadaju i zabačeni delovi Australije (Dela 1:8). Ali kako su uspeli da ostvare tako veliki cilj? Imali su snažnu veru u to da će Jehova blagosloviti njihov trud i dali su sve od sebe.

PIONIRI SU UTRLI PUT

Godine 1929, jedna skupština u Kvinslendu i jedna u Zapadnoj Australiji opremile su nekoliko automobila za putovanje u zabačene krajeve Australije. Na taj put su krenuli izdržljivi pioniri koji su mogli podneti teške uslove i popraviti vozila kada se pokvare. Oni su išli u mnoga mesta u kojima se ranije nikada nije propovedalo.

Pioniri koji nisu imali automobil krenuli su na taj put biciklom. Na primer, 1932. godine, 23-godišnji pionir po imenu Benet Brikel, krenuo je iz Rokhemptona u državi Kvinslend na petomesečno putovanje po zabačenim krajevima severa te države. Na bicikl je spakovao ćebad, odeću, hranu i mnogo knjiga. Kada su se gume na njegovom natovarenom biciklu pohabale, on je nastavio dalje, uveren da će ga Jehova voditi. Poslednjih 320 kilometara gurao je svoj bicikl kroz područje na kom su mnogi pre njega umrli od žeđi. U narednih 30 godina, ovaj revni brat je koristeći bicikl, motocikl i automobil  prevalio na stotine hiljada kilometara. Bio je prvi objavitelj koji je propovedao među Aboridžinima i pomogao je u osnivanju novih skupština. Bio je dobro poznat i poštovan u unutrašnjosti Australije.

IZAZOVI NA PUTU

Australija je jedna od najređe naseljenih zemalja na svetu, a to se posebno može reći za njenu unutrašnjost. Ali Jehovin narod je bio odlučan da dođe do svih osoba u ovoj zemlji.

Na primer, pioniri Stjuart Kelti i Vilijam Torington pokazali su takvu odlučnost. Godine 1933, prešli su pustinju Simpson da bi propovedali u Alis Springsu, koji se nalazi u samom središtu ovog kontinenta. Kada se njihov mali automobil pokvario i kada su ga morali ostaviti, brat Kelti, koji je imao drvenu nogu, nastavio je putovanje na kamili. Trud ove braće se isplatio kada su stigli u Vilijam Krik, zabačeno mesto sa železničkom stanicom. Tamo su upoznali Čarlsa Bernharta, vlasnika jednog hotela. On je kasnije prihvatio istinu, prodao hotel i 15 godina sam propovedao kao pionir po nekim najsušnijim i najzabačenijim delovima Australije.

Artur Vilis se sprema da krene u propovedanje u zabačene krajeve Australije (Pert, Zapadna Australija, 1936)

Tim pionirima je sigurno bilo potrebno dosta hrabrosti i izdržljivosti da bi savladali mnoge izazove na koje su nailazili. Na primer, Artur Vilis i Bil Njulands, koje smo pomenuli na početku članka, jednom su put od samo 32 kilometra prešli za dve nedelje, jer se zbog obilnih pljuskova pustinja kroz koju su putovali pretvorila u teško prohodno blato. Ponekad su se kupali u znoju po suncu koje ih je pržilo dok su gurali svoj kamionet preko velikih peščanih dina. Išli su i po krševitim dolinama i peščanim rečnim obalama. Kada bi im se kamionet pokvario, a to se često dešavalo, oni bi danima pešačili ili vozili bicikl do najbližeg mesta, a zatim sedmicama čekali na delove koje je trebalo da zamene. Uprkos ovakvim izazovima, sačuvali su pozitivan duh. Artur Vilis je jednom parafrazirao izjavu iz časopisa Zlatni vek: „Svedocima nijedan put nije ni previše težak, ni previše dug.“

Jedan dugogodišnji pionir po imenu Čarls Haris objasnio je da su ga izolovanost i fizički napor približili Jehovi. Takođe je rekao: „Kroz život se lakše ide sa manje prtljaga. Ako je Isus bio spreman da spava pod vedrim nebom, onda to treba i mi rado da činimo kada je to potrebno.“ A upravo su to mnogi pioniri i činili. Zahvaljujući njihovom velikom naporu, dobra vest je došla do svih delova ovog kontinenta i tako su mnogi postali objavitelji Kraljevstva.

^ odl. 4 Istraživači Biblije su 1931. promenili naziv u Jehovini svedoci (Is. 43:10).