Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  februar 2017.

 ŽIVOTNA PRIČA

Osetili smo Jehovinu dobrotu na mnoge načine

Osetili smo Jehovinu dobrotu na mnoge načine

MOJ otac, Artur, kao mladić je bio veoma pobožan i želeo je da postane metodistički sveštenik. Međutim, predomislio se kad je došao u kontakt s Istraživačima Biblije i počeo da čita njihovu literaturu. Krstio se 1914. kad je imao 17 godina. Tada je počeo Prvi svetski rat i on je dobio poziv za vojsku. Međutim, odbio je da uzme oružje i zbog toga je proveo deset meseci u zatvoru Kingston u Ontariju u Kanadi. Nakon što je pušten, započeo je s punovremenom službom kao kolporter, kako se sada nazivaju pioniri.

Godine 1926, moj otac se oženio s Hejzel Vilkinson, čija je majka upoznala istinu 1908. Rodio sam se 24. aprila 1931, kao drugo od njihovo četvoro dece. Za našu porodicu je služenje Jehovi bilo najvažnije. Moj otac je duboko cenio istinu iz Biblije i trudio se da i u nas usadi takvo cenjenje. Kao porodica smo redovno učestvovali u službi od kuće do kuće (Dela 20:20).

SAČUVAO SAM VERU I SLUŽIO KAO PIONIR POPUT MOG OCA

Godine 1939, počeo je Drugi svetski rat, a naredne godine je u Kanadi zabranjeno delo Jehovinih svedoka. U školama se negovao duh patriotizma i deca su morala da pozdravljaju zastavu i pevaju himnu. Međutim, mojoj starijoj sestri, Doroti, i meni učitelji su obično dozvoljavali da tada izađemo iz učionice. Ali jednog dana je moja učiteljica pokušala da me ponizi tako što me je nazvala kukavicom. Zato me je nakon nastave, nekoliko đaka napalo i oborilo na zemlju. Ali ovaj napad je zapravo ojačao moju odlučnost da se držim zapovesti: „Bogu se moramo pokoravati, a ne ljudima“ (Dela 5:29).

 Jula 1942. kad sam imao 11 godina, krstio sam se na jednoj farmi u jednom rezervoaru s vodom. Tokom školskog raspusta, uživao sam da služim kao ferijalni pionir, kako se danas zovu pomoćni pioniri. Jedne godine sam s trojicom braće otišao na sever Ontarija, gde smo na nedodeljenom području propovedali drvosečama.

S punovremenom službom sam započeo 1. maja 1949. Ubrzo nakon toga, pozvan sam da pomognem oko gradnje u kanadskom Betelu, a onda sam 1. decembra postao član betelske porodice. Radio sam u štampariji i učio kako da upravljam mašinom za ravnu štampu. Nekoliko sedmica sam radio u trećoj smeni dok se štampao traktat koji je govorio o progonstvu Jehovinih svedoka u Kanadi.

Kasnije sam radio u Službenom odeljenju. Bio sam zadužen da intervjuišem pionire koji su posećivali podružnicu pre nego što su odlazili da propovedaju u Kvibeku, gde su u to vreme naša braća doživljavala žestoko progonstvo. Među njima je bila Meri Zazula iz Edmontona u Alberti. Kada su ona i njen stariji brat, Džo, počeli da proučavaju Bibliju, to se nije svidelo njihovim roditeljima koji su bili pravoslavci, pa su ih izbacili iz kuće. Oboje su se krstili u junu 1951, a šest meseci kasnije su počeli s pionirskom službom. Tokom intervjua, bio sam zadivljen time koliko Meri voli Jehovu. Sećam se da sam pomislio da je to devojka s kojom bih se oženio. Venčali smo se devet meseci kasnije, 30. januara 1954. Nedelju dana kasnije, pozvani smo na obuku za putujuću službu. Naredne dve godine, služili smo u jednoj pokrajini na severu Ontarija.

Kako je širom sveta delo propovedanja napredovalo, pojavila se potreba za misionarima. Meri i ja smo mislili da bi, budući da smo preživeli kanadske ledene zime i dosadne komarce tokom leta, mogli preživeti bilo gde. Tako smo u julu 1956. završili 27. razred Biblijske škole Galad i poslati smo da služimo u Brazilu. Tamo smo stigli u novembru te godine.

MISIONARSKA SLUŽBA U BRAZILU

Kada smo stigli u podružnicu u Brazilu, počeli smo da učimo portugalski. Nakon što smo naučili neke osnovne izraze i upamtili uvod za ponudu časopisa od jednog minuta, krenuli smo u službu propovedanja. Ukoliko bi stanar pokazao zanimanje za biblijsku istinu, pročitali bismo mu stih koji govori o životu u novom svetu. Prvog dana u službi, sreli smo jednu gospođu koja je veoma pažljivo slušala, tako da sam joj pročitao stihove iz Otkrivenja 21:3, 4. Onda sam se onesvestio! To mi se desilo  jer se još nisam navikao na vrućinu i na vlažno vreme. Vrućine su mi i kasnije zadavale probleme.

Kao misionari smo najpre služili u gradu Kamposu, gde sada postoji 15 skupština. Međutim, kada smo mi stigli, u gradu je bila samo jedna mala grupa i misionarski dom u kom su živele četiri sestre: Ester Trejsi, Ramona Bauer, Luiza Švarc i Lorejn Bruks (sada Volen). Moj zadatak u misionarskom domu je bio da pomažem oko pranja veša i da skupljam drva za potpalu kako bismo spremali obroke. Jednog ponedeljka, nakon razmatranja Stražarske kule, imali smo i neočekivanog gosta. Dok smo pričali o tome kako nam je protekao dan, moja žena je malo prilegla na krevet. Kada je nakon nekog vremena podigla glavu, ispod jastuka je izvirila zmija. Nismo mogli da se smirimo sve dok se nismo rešili te zmije.

Nakon što smo godinu dana učili portugalski, naimenovan sam za pokrajinskog nadglednika. Služili smo u seoskim područjima gde nije bilo struje, gde smo spavali na prostirkama i putovali konjima i zaprežnim kolima. Jednom prilikom smo putovali vozom do grada koji se nalazio u planinama, kako bismo propovedali na nedodeljenom području. Tamo smo iznajmili jednu sobu. Podružnica nam je tom prilikom poslala 800 časopisa koje je trebalo da podelimo u službi. Morali smo više puta da idemo do pošte kako bismo pokupili pakete s literaturom i zatim ih nosili do našeg smeštaja.

Godine 1962, širom Brazila su se održavali Seminari za naimenovanu braću. Zato sam šest meseci putovao bez Meri, kako bih držao časove na seminarima. Bio sam u Manausu, Belemu, Fortalezi, Resifeu i Salvadoru. Dok sam bio u Manausu, dobio sam zaduženje da se pobrinem oko organizacije regionalnog kongresa u tamošnjem poznatom pozorištu. Međutim, nastao je jedan problem. Zbog obilnih padavina, pijaća voda je bila zagađena i nismo je imali dovoljno. Takođe, nismo imali ni pristojno mesto gde bismo spremali obroke za braću i sestre. Obratio sam se jednom oficiru tamošnje vojske i objasnio sam mu kakav problem imamo. Bio je veoma ljubazan i obezbedio nam je pijaću vodu. Takođe je poslao vojnike da podignu dva velika šatora u kojima su bile smeštene kuhinja i kantina.

Dok sam bio odsutan, Meri je svedočila na jednom poslovnom području gde ljudi nisu bili zainteresovani za Bibliju. Oni su došli iz Portugala u Brazil kako bi zaradili novac. Pošto je bila obeshrabrena, rekla je nekim betelskim radnicima: „Poslednje mesto na zemlji gde bih želela da  živim je Portugal.“ Ubrzo nakon toga dobili smo jedno pismo. U njemu je stajalo da smo pozvani da služimo u Portugalu gde je delo propovedanja bilo pod zabranom. Meri je bila u šoku! Ali ipak smo prihvatili poziv da se preselimo.

SLUŽBA U PORTUGALU

U avgustu 1964. stigli smo u Lisabon. Našu braću je stalno pratila portugalska tajna policija. Zato je bilo najbolje da neko vreme ne stupimo u kontakt s tamošnjim Svedocima. Na početku, dok smo čekali da dobijemo vizu, iznajmili smo jednu sobu. Kasnije kad smo dobili vize, iznajmili smo stan. U januaru 1965. konačno smo stupili u kontakt s podružnicom. Bili smo presrećni što smo nakon pet meseci mogli da prisustvujemo sastanku!

Pošto je delo bilo zabranjeno, sastanci su se održavali u domovima braće, umesto u Dvoranama Kraljevstva. Zbog toga je policija redovno upadala u njihove kuće. Stotine braće i sestara je privođeno u stanicu na ispitivanje. Policajci su ih posebno maltretirali kako bi saznali imena braće koja su vodila sastanke. Da bi zaštitili jedni druge, braća su prestala da koriste prezimena i zvali su jedni druge po imenu, na primer Hose ili Paulo. Tako smo i mi počeli da radimo.

Naša glavna briga bila je da braći obezbedimo duhovnu hranu. Meri je imala zadatak da na posebnim papirima prekucava članke iz Stražarske kule i druge publikacije. Ti papiri su kasnije služili kao matrice za pravljenje dodatnih kopija.

ODBRANA DOBRE VESTI NA SUDU

U junu 1966. u Lisabonu je održano jedno važno suđenje. Svih 49 članova skupštine Fejdžo optuženo je za prisustvovanje ilegalnom sastanku u jednom privatnom domu. Da bismo se pripremili za suđenje, vežbali smo tako što sam ja glumio tužioca koji pokušava da dokaže njihovu krivicu. Međutim, kao što smo pretpostavljali, izgubili smo slučaj. Svih 49 članova je osuđeno na kaznu zatvora od 45 dana do pet i po meseci. Ali dali smo izuzetno dobro svedočanstvo. Čak je advokat koji nas je zastupao u završnoj reči hrabro citirao reči Gamalila iz prvog veka (Dela 5:33-39). Osim toga, novine su izveštavale o našem slučaju. Drago nam je što je naš advokat pred kraj svog života počeo da proučava Bibliju i da dolazi na naše sastanke.

U decembru 1966, naimenovan sam za nadglednika podružnice i proveo sam dosta vremena u rešavanju pravnih pitanja. Činili smo sve što smo mogli kako bi Jehovini svedoci bili zakonski priznati u  Portugalu (Fil. 1:7). To se konačno desilo 18. decembra 1974. Braća Natan Nor i Frederik Franc su došli iz našeg glavnog sedišta u Portugal kako bi s nama podelili radost. Održana su dva nezaboravna sastanka u Oportu i Lisabonu, na kojima je ukupno bilo 46 870 prisutnih.

Jehova je blagoslovio naše propovedanje i na nekoliko ostrva gde se govori portugalski. To su Azori, Zelenortska Ostrva, Madeira i Sao Tome i Prinsipe. Kako se broj Svedoka na ovim ostrvima povećavao, bila nam je potrebna veća podružnica. Nakon što je sagrađena, brat Milton Henšel je održao govor za posvećenje 23. aprila 1988. Prisustvovalo je 45 522 braće i sestara, uključujući i 20 misionara koji su nekada služili u Portugalu.

VERNE OSOBE OD KOJIH SMO MNOGO NAUČILI

Tokom godina, Meri i ja smo uživali u društvu vernih osoba od kojih smo mnogo učili. Na primer, kad sam jednom prilikom putovao s bratom Teodorom Džeresom koji je bio zonski nadglednik, naučio sam nešto dragoceno. Podružnica koju smo posetili suočavala se s ozbiljnim problemom i Odbor podružnice je činio sve što je mogao. Brat Džeres ih je utešio rečima: „Sada je vreme da dozvolite svetom duhu da uradi svoj deo.“ Kada smo pre nekoliko decenija posetili podružnicu u Bruklinu, jedno veče smo sedeli s bratom Francom i još nekoliko braće i sestara. Kad smo ga na kraju večeri zamolili da nam kaže nešto o svojoj dugogodišnjoj službi, brat Franc je rekao: „Moj savet je: Ostani u Jehovinoj zemaljskoj organizaciji i u dobru i u zlu. Jedino ona ispunjava Isusovu zapovest da se propoveda dobra vest o Božjem Kraljevstvu!“

Moja supruga i ja smo zaista uživali u svojoj službi. Nosimo dragocene uspomene iz perioda kad smo posećivali različite podružnice. U tim prilikama smo mogli da pokažemo iskrenu zahvalnost za vernu službu koju su obavljali i mladi i stari. Hrabrili smo ih da istraju u svojoj službi.

Godine su proletele i oboje smo ušli u devetu deceniju. Meri ima mnogo zdravstvenih problema (2. Kor. 12:9). Međutim, teški trenuci su pročistili našu veru i ojačali našu odlučnost da ostanemo uz Jehovu. Kada se osvrnemo na godine koje smo posvetili služenju Jehovi, zaista možemo reći da smo osetili Jehovinu dobrotu na mnoge načine. *

^ odl. 29 Dok je ovaj članak bio u pripremi, brat Daglas Gest je preminuo 25. oktobra 2015.