Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

Jehova je blagoslovio moju službu

Jehova je blagoslovio moju službu

Rekao sam službeniku da sam već bio u zatvoru jer nisam želeo da idem u rat. Pitao sam ga: „Da li ćete me terati da opet prolazim kroz to?“ Taj razgovor se odigrao kada sam drugi put pozvan u vojsku Sjedinjenih Američkih Država.

ROÐEN sam 1926, u Kruksvilu, u američkoj državi Ohajo. Imao sam sedmoro braće i sestara. Iako otac i majka nisu bili religiozni, nama su rekli da idemo u crkvu. Ja sam otišao u metodističku crkvu. Kada sam imao 14 godina, sveštenik me je nagradio jer godinu dana nijedne nedelje nisam propustio da odem u crkvu.

Margaret Voker (druga sestra sleva) pomogla mi je da upoznam istinu

Komšinica po imenu Margaret Voker, Jehovin svedok, otprilike u to vreme počela je da posećuje moju majku i da s njom proučava Bibliju. Jednog dana sam odlučio da prisustvujem. Majka je mislila da ću im smetati i rekla mi je da izađem iz kuće. Ali ja sam i dalje pokušavao da slušam njihove razgovore. Nakon nekoliko poseta, Margaret me je pitala: „Da li znaš kako se Bog zove?“ Rekao sam: „To svi znaju — zove se Bog.“ Ona je rekla: „Uzmi svoju Bibliju i pogledaj Psalam 83:18.“ Poslušao sam je i otkrio da je Božje ime Jehova. Otrčao sam kod svojih drugova i rekao im: „Kad večeras dođete kući, potražite u Bibliji Psalam 83:18 i pogledajte kako se Bog  zove.“ Moglo bi se reći da sam odmah počeo da svedočim.

Proučavao sam Sveto pismo i krstio se 1941. Uskoro sam zamoljen da vodim Skupštinsko razmatranje knjige. Podstakao sam majku, braću i sestre da i oni dođu, i svi su počeli da dolaze na taj sastanak. Mog oca to nije zanimalo.

PROTIVLJENJE KOD KUĆE

S vremenom sam dobio više odgovornosti u skupštini i imao sam sve više biblijske literature kod kuće. Jednog dana, otac je pokazao na moje knjige i rekao: „Ne želim to više da vidim u ovoj kući. A i ti možeš da ideš.“ Iselio sam se i iznajmio sobu u obližnjem gradu Zejnzvilu, ali sam često dolazio da bih ohrabrio porodicu.

Otac je pokušavao da spreči majku da ide na sastanke. Dešavalo se da, kad ona krene, on pojuri za njom i odvuče je nazad u kuću. Ali ona bi istrčala na druga vrata i otišla na sastanak. Rekao sam majci: „Ne brini. Umoriće se on od toga.“ Kasnije je otac odustao od svojih pokušaja i ona je bez problema išla na sastanke.

Naša skupština je 1943. počela da održava Teokratsku školu propovedanja, u kojoj sam i ja učestvovao. Saveti koje sam dobijao nakon svojih zadataka u toj školi pomogli su mi da se poboljšam kao govornik.

NEUTRALNOST TOKOM RATA

U to vreme, u jeku je bio Drugi svetski rat. Godine 1944, pozvan sam u vojsku. Otišao sam u Fort Hejz u Kolumbusu, obavio lekarske preglede i završio papirologiju. Takođe sam rekao nadležnima da ne želim da budem vojnik i pustili su me. Par dana kasnije, policajac je došao na moja vrata i rekao mi: „Korvine Robisone, imam nalog za vaše hapšenje.“

Suđenje je bilo dve sedmice kasnije, i sudija mi je rekao: „Da se ja pitam, dobio bi doživotnu. Šta imaš da izjaviš?“ Odgovorio sam: „Poštovani sudijo, trebalo bi da se vodim kao verski službenik. * Svaki prag je moja propovedaonica i mnogima sam preneo dobru vest o Kraljevstvu.“ Sudija je rekao poroti: „Vi niste ovde da odlučite da li je ovaj mladić verski službenik već da li želi da služi vojsku.“ Za manje od pola sata, porota je donela odluku da sam kriv. Osuđen sam na pet godina u saveznom zatvoru u Ešlandu, u državi Kentaki.

JEHOVINA POMOĆ U ZATVORU

Prve dve sedmice sam proveo u zatvoru u Kolumbusu, u Ohaju. Prvi dan sam proveo u ćeliji i molio sam se Jehovi: „Ne mogu ostati u ćeliji pet godina. Ne znam šta da radim.“

Sledećeg dana, pustili su me van ćelije. Prišao sam visokom, gorostasnom zatvoreniku po imenu Pol, koji je gledao kroz prozor. Pitao me je: „Zbog čega si ovde, druže?“ Odgovorio sam: „Ja sam Jehovin svedok.“ „Stvarno?  Šta ćeš onda ovde?“, uzvratio je. Rekao sam mu: „Jehovini svedoci ne idu u rat i ne ubijaju druge.“ On je prokomentarisao: „Zatvorili su te jer ne želiš da ubijaš. Druge stavljaju u zatvor jer su nekog ubili. Da li to ima smisla?“ „I ne baš“, odgovorio sam.

Potom je on rekao: „Bio sam u drugom zatvoru 15 godina i tamo sam čitao vašu literaturu.“ Pomolio sam se: „Jehova, pomozi mi da pridobijem ovog čoveka.“ Tada je Pol rekao: „Ako te neko ovde bude uznemiravao, samo viči. Ja ću se pobrinuti za njega.“ Zato nisam imao problema sa 50 zatvorenika u tom sektoru.

Bio sam jedan od Svedoka koji su zbog neutralnosti bili zatvoreni u Ešlandu, u Kentakiju

Kada su me premestili u Ešland, saznao sam da tamo već ima dosta zrele braće. Oni su pomogli meni i drugima da ostanemo duhovno jaki. Svima bi dodelili sedmično čitanje Biblije, a pripremali smo i pitanja i odgovore za sastanke koje smo redovno održavali. Takođe smo imali brata koji je bio zadužen za područja. Bili smo u velikoj zatvorskoj prostoriji s krevetima. Brat koji je dodeljivao područja rekao bi mi: „Robisone, ti si zadužen za taj i taj krevet. Ko god dobije taj krevet, spada u tvoje područje. Bilo bi dobro da mu svedočiš pre nego što ode.“ Tako smo propovedali na organizovan način.

ŽIVOT VAN ZATVORA

Drugi svetski rat se okončao 1945, ali ja sam još neko vreme bio u zatvoru. Brinuo sam za porodicu, jer mi je otac ranije rekao: „Ako se tebe rešim, lako ću se pobrinuti i za ostale.“ Ali kad sam pušten na slobodu, prijatno sam se iznenadio. Uprkos tatinom protivljenju, sedam članova porodice je išlo na sastanke i jedna moja sestra se krstila.

U službi sa Demitrijusom Papadžordžom, pomazanim bratom koji je počeo da služi Jehovi 1913.

Godine 1950, izbio je Korejski rat. Ponovo sam pozvan da se javim u Fort Hejz. Nakon testa sposobnosti, službenik mi je rekao: „Imao si jedan od najboljih rezultata u svojoj grupi.“ Odgovorio sam: „Dobro, ali ja neću ići u vojsku.“ Citirao sam 2. Timoteju 2:3 i rekao: „Ja sam već Hristov vojnik.“ Nakon duže pauze, rekao je mi je da idem.

Ubrzo nakon toga, na kongresu u Sinsinatiju, u Ohaju, prisustvovao sam  sastanku sa zainteresovanima za betelsku službu. Brat Milton Henšel nam je rekao da ako neki brat želi da dâ sve od sebe u službi Bogu, dobrodošao je u Betel. Prijavio sam se za betelsku službu i bio sam pozvan u bruklinski Betel u avgustu 1954. Od tada služim u Betelu.

U Betelu sam uvek imao pune ruke posla. Nekoliko godina sam bio zadužen za kotlove u štampariji i zgradi s kancelarijama, radio sam kao mehaničar i popravljao brave. Takođe sam radio u Kongresnim dvoranama u Njujorku.

Pored kotlova u zgradi s kancelarijama u Betelu u Bruklinu

Zavoleo sam program duhovne pouke u Betelu, u šta spadaju Jutarnji biblijski program i porodično Razmatranje Stražarske kule, kao i službu propovedanja sa drugima u skupštini. Mislim da takve duhovne aktivnosti treba da imaju važno mesto u svakoj porodici Jehovinih svedoka. Svi u porodici će biti duhovno jaki ako roditelji i deca zajedno razmatraju dnevni citat, redovno održavaju porodično proučavanje i pokazuju da su im sastanci i služba važni.

U Betelu i skupštini sam stekao mnogo prijatelja. Neki od njih su bili pomazanici, neki nisu. Ali nijedan Jehovin sluga, uključujući i one u Betelu, nije savršen. Ako sa nekim bratom imam nesuglasicu, uvek se trudim da to rešim. Razmišljam o rečima iz Mateja 5:23, 24 i načelima za rešavanje razmirica. Nije lako izviniti se, ali retko kad sam doživeo da je problem s prijateljem i dalje tu nakon što sam se izvinio.

BLAGOSLOVI U SLUŽBI

Zbog svojih godina, sada mi je teško da propovedam od kuće do kuće, ali ne odustajem. Naučio sam malo mandarinski kineski i rado svedočim Kinezima na ulici. Ponekad ujutru uručim 30 ili 40 časopisa.

U službi na kineskom području u Bruklinu, u Njujorku

Imao sam čak i naknadnu posetu u Kini! Jednog dana, vesela mlada devojka  mi se osmehnula i dala mi reklamu za štand sa voćem. I ja sam se njoj osmehnuo i ponudio joj Stražarsku kulu i Probudite se! na kineskom. Uzela je časopise i rekla da se zove Kejti. Od tada, svaki put kad bi naišla, zastala bi da popriča sa mnom. Učio sam je nazivima voća i povrća na engleskom, a ona bi ih za mnom ponavljala. Takođe sam joj objašnjavao stihove iz Biblije i uzela je knjigu Šta Biblija naučava. To je potrajalo nekoliko sedmica i posle je više nisam video.

Mesecima kasnije, naišla je druga devojka s reklamama. Ponudio sam joj časopise i ona je ih uzela. Sledeće sedmice mi je prišla s mobilnim telefonom u ruci i rekla: „Pričaj sa Kinom.“ Rekao sam da ne poznajem nikoga u Kini. Ali ona je insistirala, tako da sam uzeo telefon i rekao: „Ovde Robison.“ S druge strane čuo se glas: „Robi, ovde Kejti. Vratila sam se u Kinu.“ Odgovorio sam: „U Kinu?“ Kejti je nastavila: „Da. Robi, ta devojka koja ti je dala telefon, to je moja sestra. Od tebe sam naučila mnogo dobrih stvari. Molim te, nauči i nju kao što si mene.“ Odgovorio sam: „Kejti, daću sve od sebe. Hvala što si mi javila gde si.“ Ubrzo nakon toga, pričao sam s njenom sestrom poslednji put. Gde god da se njih dve sada nalaze, nadam se da i dalje uče o Jehovi.

Svetoj službi Jehovi sam posvetio 73 godine svog života. Srećan sam što mi je pomogao da ostanem neutralan i veran u zatvoru. Pored toga, moja braća i sestre su mi rekli da ih je ohrabrilo to što nisam popustio pred tatinim protivljenjem. Njih šestoro i majka su se krstili. Čak je i tata smekšao i došao na nekoliko sastanaka pre nego što je umro.

Ako je Božja volja, u novom svetu ću ponovo videti svoje rođake i prijatelje koji su umrli. Zamislite kakva će radost vladati u novom svetu, dok u svu večnost budemo slavili Jehovu s onima koje volimo! *

^ odl. 14 U Sjedinjenim Državama, verski službenici su bili oslobođeni vojne službe.

^ odl. 32 Dok je ovaj članak bio u pripremi, Korvin Robison je preminuo.