Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  decembar 2016.

 ŽIVOTNA PRIČA

„Svima sam bio sve“

„Svima sam bio sve“

„Ako se budeš krstila, napustiću te!“ Ovim rečima je moj otac zapretio mojoj majci. Ali uprkos tome, ona se 1941. krstila u znak predanja Jehovi Bogu. Otac nas je napustio, kao što je i rekao. Tada sam imao samo osam godina.

MENE je i pre ovog događaja zanimala istina iz Božje Reči. Majka je već neko vreme dobijala biblijske publikacije koje su se i meni sviđale. Posebno sam uživao da gledam ilustracije. Otac nije želeo da me majka poučava onome što je učila. Međutim, ja sam bio radoznao i majci sam postavljao pitanja, tako da je ona proučavala sa mnom kad otac nije bio kod kuće. Ubrzo sam odlučio da predam život Jehovi. Krstio sam se 1943. u Blekpulu u Engleskoj, kada sam imao deset godina.

POČETAK PUNOVREMENE SLUŽBE

Nakon mog krštenja, majka i ja smo redovno išli u službu propovedanja. U to vreme smo prenosili biblijsku poruku pomoću fonografa, koji su bili glomazni i teški oko 4,5 kilograma. Možete samo zamisliti kako kao mali dečak vučem jedan takav fonograf!

Kada sam napunio 14 godina, imao sam želju da budem pionir. Majka mi je rekla da bi trebalo najpre da porazgovaram sa slugom braći (sada je to pokrajinski nadglednik). On  mi je predložio da izučim neki zanat kako bih mogao da se izdržavam u pionirskoj službi. Poslušao sam ga i nakon dve godine rada, ponovo razgovarao o pionirskoj službi s jednim drugim pokrajinskim nadglednikom. Ovaj put sam čuo podstrek: „Samo napred!“

Tako smo u aprilu 1949. moja majka i ja razdelili ili prodali nameštaj koji smo imali u iznajmljenoj kući i preselili se u Midlton, u blizini Mančestera, gde smo započeli s pionirskom službom. Nakon četiri meseca sam se dogovorio s jednim bratom da zajedno budemo pioniri. Podružnica nam je predložila da se preselimo u tek osnovanu skupštinu u Irlamu. Moja majka je služila kao pionir s jednom sestrom u drugoj skupštini.

Iako sam imao samo 17 godina, nas dvojica smo imali odgovornost da vodimo sastanke, jer u toj novoj skupštini nije bilo dovoljno braće. Kasnije sam se preselio u drugu skupštinu u Bakstonu, gde je bilo veoma malo objavitelja. Ova iskustva su me pripremala za buduće zadatke.

Najavljivanje javnog predavanja u Ročesteru 1953.

Godine 1951, popunio sam molbu za Biblijsku školu Galad. Međutim, u decembru 1952. dobio sam poziv za  vojsku. Tražio sam da me oslobode vojne obaveze na osnovu toga što sam bio verski službenik, ali sud je to odbacio i osudio me na šest meseci zatvora. Dok sam bio u zatvoru, dobio sam poziv da pohađam 22. razred škole Galad. Tako sam se jula 1953. nalazio na brodu Džordžik koji je plovio za Njujork.

Nakon što sam stigao, prisustvovao sam kongresu „Društvo novog sveta“. Odatle sam vozom krenuo do Saut Lansinga, gde se održavala škola. Međutim, nakon voza sam morao da putujem autobusom. Budući da sam tek izašao iz zatvora, nisam imao 25 centi za kartu, pa sam novac pozajmio od jednog putnika.

SLUŽBA NA FILIPINIMA

U školi Galad dobili smo izvanrednu obuku kako bismo kao misionari „svima bili sve“ (1. Kor. 9:22). Nas trojica, Pol Brun, Rejmond Lič i ja, poslati smo da služimo na Filipinima. Nekoliko meseci smo čekali da dobijemo vizu, nakon čega smo brodom putovali preko Roterdama, Sredozemnog mora, Sueckog kanala, Indijskog okeana, Malezije i Hongkonga. Ukupno smo na moru proveli 47 dana! Konačno smo 19. novembra 1954. stigli u Manilu.

Rejmond Lič i ja smo plovili 47 dana do Filipina

Bilo je potrebno da se prilagodimo na nove ljude, novu zemlju, pa čak i na novi jezik. Nas trojica smo isprva služili u skupštini u Kezonu, gde su mnogi govorili engleski. Zato smo nakon šest meseci znali samo nekoliko reči na tagalogu. Ali to se ubrzo promenilo.

Jednog majskog dana 1955, kada smo se Rejmond i ja vratili iz službe, u sobi smo našli pisma naslovljena na nas. Saznali smo da smo dobili zaduženje da služimo kao pokrajinski nadglednici. Imao sam samo 22 godine, ali ovaj zadatak mi je omogućio da služim braći na novi način, to jest da svima budem sve.

Dok iznosim javno predavanje na pokrajinskom sastanku na jeziku bikol

Na primer, kao pokrajinski nadglednik prvi govor sam održao ispred seoske prodavnice. Ubrzo sam razumeo da je u to vreme na Filipinima bio običaj da se javna predavanja zaista drže na javnim mestima. Dok sam kao pokrajinski nadglednik posećivao skupštine, držao sam govore na javnim mestima kao što su pijace, opštine, košarkaški tereni, parkovi i ulice. Jednom u San Pablu zbog pljuska nisam mogao da održim predavanje na pijaci, tako da sam predložio odgovornoj braći da ga održim u Dvorani Kraljevstva. Kasnije su se ta braća pitala da li mogu to da izveste kao javno predavanje s obzirom da nije održano na javnom mestu!

Uvek sam bio smešten kod braće. Iako su živeli skromno, njihov dom je uvek bio čist. Moj krevet je često bio jedna prostirka na drvenom podu. Jedino mesto gde sam mogao da se okupam bilo je van kuće, tako da sam morao da pazim da me niko ne vidi. Putovao sam minibusom i autobusom, a ponekad i čamcem kako bih stigao do drugih ostrva. Tokom svih godina službe, nikad nisam imao auto.

Služba propovedanja i posećivanje skupština pomogli su mi da naučim jezik tagalog. Nikada nisam zvanično pohađao neki jezički kurs, već sam učio tako što sam slušao braću u službi i tokom sastanaka. Braća su želela da mi  pomognu i zaista sam bio zahvalan za njihovo strpljenje i pomoć.

S vremenom sam dobijao nova zaduženja i morao sam da se prilagođavam. Na primer, kada je 1956. godine brat Natan Nor posetio Filipine, održan je kongres za celu zemlju, a ja sam bio zadužen za odnose s javnošću. Nisam imao iskustva u tome, ali su mi drugi pomogli. Za manje od godinu dana, imali smo još jedan takav kongres i tada nas je posetio brat Frederik Franc. Pošto sam bio nadglednik kongresa, sarađivao sam s bratom Francom i od njega sam naučio kako da se prilagodim braći. Na primer, on je nosio tradicionalnu filipinsku odeću dok je držao javno predavanje, što je veoma obradovalo tamošnju braću.

Kada sam kasnije služio kao oblasni nadglednik, ponovo sam morao da se prilagođavam. U to vreme smo prikazivali film Srećno društvo Novog sveta, i to obično na javnim mestima. Ponekad su nam smetali insekti. Privlačila ih je svetlost projektora, pa bi se zaglavljivali u njemu. Nije bilo nimalo lako čistiti ga nakon toga. Iako nije bilo lako organizovati ove projekcije, bilo nam je drago što su ljudi dolazili da saznaju nešto o Jehovinoj međunarodnoj organizaciji.

 Katolički sveštenici su uticali na lokalne vlasti da nam ne daju dozvolu da održavamo skupove. Osim toga, crkvena zvona su uvek zvonila u vreme naših sastanaka i tako nam ometala program. Pa ipak, mnogi su nastavili da proučavaju i sada su deo Jehovine organizacije.

NOVI ZADACI I NOVA PRILAGOÐAVANJA

Godine 1959, dobio sam pismo u kom sam pozvan da služim u filipinskoj podružnici. To je značilo da ću morati još mnogo toga da naučim. S vremenom sam zamoljen da kao zonski nadglednik posećujem druge zemlje. Kad sam jednom bio na Tajlandu, upoznao sam misionarku po imenu Dženet Dumand. Neko vreme smo se dopisivali, a kasnije i venčali. Već 51 godinu radosno zajedno služimo Jehovi.

Sa Dženet na jednom od mnogih filipinskih ostrva

Zaista sam uživao dok sam posećivao braću u 33 zemlje. Zahvalan sam što su me ranija zaduženja pripremila da naučim da prihvatam sve ljude, bez obzira na njihovu kulturu i poreklo. To mi je proširilo vidike i pomoglo da uvidim koliko Jehova voli sve ljude (Dela 10:34, 35).

Trudimo se da redovno idemo u službu

SPREMNOST NA DALJNJE PROMENE

Kakvo je samo zadovoljstvo služiti s braćom na Filipinima! Broj objavitelja je sada otprilike deset puta veći nego kada sam došao u ovu zemlju. Dženet i ja i dalje služimo u podružnici u Kezonu. Iako sam više od 60 godina u službi na ovom području, i dalje sam spreman da se prilagodim svemu što Jehova traži. Nedavne promene u organizaciji iziskuju da i mi budemo spremni da se menjamo dok služimo Bogu i braći.

Radujemo se stalnom povećanju broja Svedoka

Uvek smo činili sve što Jehova traži od nas i to je davalo našem životu smisao. I dalje se trudimo da se prilagodimo svakoj promeni kako bismo služili našoj braći. Spremni smo da dokle god Jehova to traži od nas budemo sve svima.

I dalje služimo u podružnici u Kezonu