Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  avgust 2016.

 ŽIVOTNA PRIČA

Pronašao sam sreću u davanju

Pronašao sam sreću u davanju

KADA sam imao 12 godina, shvatio sam da imam nešto vredno što treba podeliti s drugima. Na jednom kongresu, jedan brat me je upitao da li bih želeo da propovedam. Iako do tada nisam učestvovao u propovedanju, rekao sam da želim. Otišli smo na područje i dao mi je neke brošure o Božjem Kraljevstvu. „Ti propovedaj ljudima koji žive na onoj strani ulice“, rekao je, „a ja ću na ovoj“. Iako sam bio veoma napet, počeo sam da propovedam od kuće do kuće, i na moje iznenađenje, brzo sam uručio sve brošure. Očigledno je ljudima bilo potrebno ono što sam imao.

Rođen sam 1923. u gradu Čatamu, u engleskoj oblasti Kent. Odrastao sam u svetu prepunom razočaranih ljudi. Nakon Velikog rata, svet nije bio bolji. Moji roditelji su bili razočarani sveštenstvom baptističke crkve, koje je gledalo samo sopstvene interese. Kada sam imao oko devet godina, moja majka je počela da posećuje sastanke Međunarodnog udruženja istraživača Biblije, kako su se u to vreme Jehovini svedoci zvali. Jedna sestra je nama deci držala časove Biblije i dala nam knjigu Harfa Božja. Baš mi se svidelo ono što sam učio.

UČIO SAM OD STARIJE BRAĆE

Kao tinejdžer, uživao sam da prenosim ljudima poruku nade iz Božje Reči. Iako sam često sm propovedao od kuće do kuće, ipak sam dosta toga naučio i dok sam propovedao s drugima. Na primer, jedan stariji brat i ja smo biciklima išli do područja i usput smo naišli na jednog sveštenika. Dobacio sam: „Evo ga jarac.“ Brat je sišao s bicikla i zamolio me da sednemo na panj. Rekao je: „Ko ti je dao ovlašćenje da sudiš ko je jarac? Hajde da budemo srećni što propovedamo dobru vest, a sud ostavimo Jehovi.“ Tokom tog vremena, naučio sam da sreća proističe iz davanja (Mat. 25:31-33; Dela 20:35).

Jedan drugi stariji brat me je naučio da je, ukoliko želimo da pronađemo sreću u davanju, ponekad potrebno da strpljivo istrajemo. Njegova žena nije volela Jehovine svedoke. Jednom prilikom, pozvao me je u svoj dom na osveženje. Žena je bila toliko ljuta što je on bio u službi propovedanja da je počela da nas gađa kesicama čaja. On je nije prekorio, već je smireno vratio kesice na svoje mesto. Godinama kasnije, njegovo strpljenje je bilo nagrađeno, kada se njegova žena krstila kao Jehovin svedok.

 Moja želja da drugima prenosim nadu o budućnosti bivala je sve veća, tako da smo se moja majka i ja krstili u Doveru, marta 1940. Kada sam imao 16 godina, u septembru 1939, Velika Britanija je objavila rat Nemačkoj. Juna 1940, dok sam stajao na ulazu kuće, posmatrao sam hiljade istraumiranih vojnika u kamionima. To su bili preživeli iz Bitke kod Denkerka. U njihovim očima nisam mogao uhvatiti ni tračak nade i zbog toga sam čeznuo da im govorim o Božjem Kraljevstvu. Kasnije te iste godine, počelo je bombardovanje Velike Britanije. Svake noći sam posmatrao kako nemački bombarderi lete iznad naše oblasti. Bilo je užasno čuti zviždanje bombi koje padaju. Kada smo sledećeg jutra izašli napolje, videli smo da su mnoge kuće sravnjene sa zemljom. Sve bolje sam razumeo da je Kraljevstvo jedina nada za budućnost.

KAKO SAM ZAPOČEO S PIONIRSKOM SLUŽBOM

Godine 1941, započeo sam s punovremenom službom, u kojoj sam uživao. Već neko vreme sam radio u brodogradilištu u Čatamu, gde sam učio kako se prave brodovi. Posao je bio veoma tražen i imao sam odlične uslove za rad. Jehovini svedoci su već duže vreme razumeli da ne bi trebalo da učestvuju u ratu. Oko 1941, shvatili smo da ne bismo smeli da radimo u vojnoj industriji (Jov. 18:36). Pošto su se u brodogradilištu izrađivale i podmornice, odlučio sam da napustim posao i posvetim se punovremenoj službi. Moja prva dodela je bila u prelepom gradu Sajrensesteru u Kotsvoldu.

Kada sam napunio 18 godina, dospeo sam u zatvor gde sam proveo devet meseci jer sam odbio vojnu službu. Uplašio sam se kada su se vrata ćelije zatvorila i kad sam ostao potpuno sam. Ali ubrzo su čuvari i drugi zatvorenici počeli da se raspituju zašto sam tu i bilo mi je drago što sam im govorio o svojoj veri.

Nakon puštanja iz zatvora, pridružio sam se Leonardu Smitu *. Nas dvojica smo propovedali u mnogim mestima u oblasti Kent, odakle smo obojica. Nacistički avioni su morali da prelete Kent da bi bombardovali London. Počevši od 1944, preko hiljadu bombi je palo na ovu oblast. Te bombe su zapravo bile bespilotne letelice pune eksploziva. Kada smo čuli da se motor letelice gasi, znali smo da će ubrzo pasti i eksplodirati. Svi su bili preplašeni. U to vreme smo proučavali Bibliju s jednom  petočlanom porodicom. Ponekad bismo se sakrili ispod njihovog metalnog stola, koji bi nas zaštitio u slučaju da se kuća sruši. Naš trud oko ove porodice se isplatio, jer su se kasnije svi krstili.

PROPOVEDANJE U DRUGIM ZEMLJAMA

Najavljivanje kongresa na početku moje pionirske službe u Irskoj (ispod)

Nakon rata, služio sam kao pionir dve godine na jugu Irske. Nismo bili svesni koliko se Irska razlikovala od Engleske. Išli smo od vrata do vrata tražeći smeštaj, govoreći da smo misionari. Na ulici smo uručivali časopise. Kako je to samo bilo suludo činiti u katoličkoj zemlji! Jednom prilikom nam je jedan čovek pretio, pa sam se obratio policajcu koji mi je rekao: „A šta ste očekivali?“ Nismo znali koliko je sveštenstvo imalo veliku moć. Ljudi bi dobili otkaz na poslu ukoliko bi uzeli našu literaturu, a mi bismo morali da tražimo drugi smeštaj.

Ubrzo smo shvatili da je najbolje da, kada stignemo na novo područje, propovedamo u mestima gde nas sveštenik ne poznaje. Zato smo išli da propovedamo daleko od mesta gde smo bili smešteni. Na kraju bismo posetili ljude koji žive u blizini. U Kilkeniju smo tri puta sedmično proučavali s jednim mladićem, uprkos pretnjama nasilne rulje. Zaista sam uživao da druge poučavam istini iz Biblije, tako da sam podneo molbu za misionarsku obuku u Biblijskoj školi Galad.

Jedrenjak Sibija je bio naš misionarski dom od 1948. do 1953. (desno)

Nakon petomesečne obuke u Njujorku, nas četvorica koji smo diplomirali u Galadu, dobili smo dodelu na malim ostrvima u Karipskom moru. U novembru 1948, napustili smo Njujork u jedrenjaku dužine 18 metara, nazvanom Sibija. Pre toga nisam plovio tako da sam bio veoma uzbuđen. Jedan od nas, Gast Maki, bio je iskusan kapetan. Naučio nas je nekim osnovama plovidbe, kao što je dizanje i spuštanje jedara, kako da koristimo kompas i kako da se izborimo s vetrom. Gast je vešto upravljao jedrenjakom narednih 30 dana, uprkos jakim olujama, dok nismo stigli do Bahamskih ostrva.

PROPOVEDANJE OSTRVLJANIMA

Nakon što smo nekoliko meseci propovedali na Bahamskim ostrvima, krenuli smo u propovedanje od Devičanskih ostrva, pa skoro do Trinidada. Tako smo obrađivali ostrvsko područje dugo 800 kilometara. Pet godina smo propovedali na izolovanim ostrvima gde nije bilo Svedoka. Ponekad sedmicama nismo mogli ni da pošaljemo ni da primimo poštu. Ali kako smo bili srećni što smo mogli da propovedamo Jehovinu reč na ovim ostrvima! (Jer. 31:10).

Posada misionarskog broda Sibija (sleva nadesno): Ron Parkin, Dik Rajd, Gast Maki i Stenli Karter

Kada bismo se usidrili u neki zaliv, bili smo prava atrakcija za ostrvljane. Neki nisu nikada videli ni jedrenjak, ni belce. Oni su bili prijateljski raspoloženi i religiozni ljudi koji su dobro poznavali Bibliju. Često bi nam dali svežu ribu, avokado i kikiriki. Naš jedrenjak je bio veoma mali, ali je bilo mesta za spavanje, kuvanje i pranje odeće.

Plovili smo jedrenjakom uz obalu i ceo dan posećivali ljude. Pozivali bismo ih na biblijsko predavanje. Kada bismo u suton zazvonili brodskim zvonom, bilo je prelepo videti kako stanovnici dolaze. Njihove uljane lampe bile su poput zvezda koje se spuštaju niz puteljke. Ponekad je bilo stotinu ljudi i ostajali su do kasno u noć, postavljajući pitanja. Uživali su u pevanju,  tako da smo otkucali reči nekih pesama Kraljevstva i zatim ih podelili. Nas četvorica smo zapevali glasno, a zatim su nam se ostali pridružili. Njihova harmonija glasova je zvučala prelepo. Kakva srećna vremena!

Nakon što bismo završili neki biblijski kurs, pojedinci s kojima smo proučavali zajedno bi s nama krenuli do sledeće porodice da bi se pridružili proučavanju. Iako smo morali da nakon nekoliko sedmica napustimo mesto, zamolili bismo osobe koje su se najviše zanimale za Bibliju da proučavaju s drugima dok se mi ne vratimo. Kako je bilo lepo videti što su neki od njih ozbiljno shvatali svoj zadatak.

Danas su mnoga od ovih ostrva puna turista, ali tada su bila mirna mesta s tirkiznim lagunama, peščanim plažama i palmama. Obično bismo od jednog do drugog ostrva plovili noću. Delfini su plivali pored našeg broda i sve što ste mogli čuti je bio zvuk broda dok seče vodu. Mesečina na mirnom moru ostavljala je srebrni trag koji se protezao ka horizontu.

Nakon što smo pet godina propovedali na ostrvima, otplovili smo za Portoriko kako bismo zamenili jedrenjak za brod na motorni pogon. Kad smo stigli, zaljubio sam se u prelepu misionarku, Maksin Bojd. Ona je revno propovedala još od malih nogu. Kasnije je služila kao misionar u Dominikanskoj Republici dok je katoličke vlasti 1950. nisu proterale iz zemlje. Ja sam bio član posade na brodu i imao sam dozvolu da ostanem samo mesec dana u Portoriku. Ubrzo je trebalo da otplovim i budem odsutan nekoliko godina. Rekao sam sebi: „Ronalde, ako hoćeš da je osvojiš, moraćeš brzo nešto da preduzmeš“. Nakon tri sedmice sam je zaprosio, a nakon šest sedmica smo bili u braku. Maksin i ja smo služili kao misionari u Portoriku, tako da nikad nisam dospeo na novi brod.

Godine 1956, započeli smo s putujućom službom. Mnoga naša braća su bila siromašna, ali smo voleli da ih posećujemo. Na primer u selu Potala Pastiljo, bilo je dve porodice Svedoka s mnogo dece i ja sam im često svirao na flauti. Pitao sam jednu od devojčica po imenu Hilda, da li bi želela da ide s nama u službu. Rekla je: „Želim, ali ne mogu. Nemam nikakvu obuću.“ Kupili smo joj obuću i ona je krenula s nama u propovedanje. Godinama kasnije, kada smo Maksin i ja posetili Betel u Bruklinu 1972, prišla nam je sestra koja je upravo završila obuku za misionara u školi Galad. Ona se spremala da otputuje na svoju dodelu u Ekvador. Obratila nam se rečima: „Ne prepoznajete me, zar ne? Ja sam ona devojčica iz Pastilja koja nije imala obuću.“ Da, to je bila Hilda! Zaplakali smo od radosti!

Godine 1960, zamoljeni smo da služimo u podružnici u Portoriku, koja se nalazila u maloj kući u San Huanu. Na početku smo Lenart Džonson i ja obavljali veći deo posla. On i njegova žena su bili prvi Svedoci u Dominikanskoj Republici, a u Portoriko su stigli 1957. Kasnije je Maksin radila na obradi zahteva za pretplatu časopisa, kojih je bilo preko hiljadu svake sedmice. Uživala je u svom poslu jer je razmišljala o ljudima koji dobijaju duhovnu hranu.

Uživam u betelskoj službi jer je to život u kom mnogo daješ. Ali i ta služba ima svoje izazove. Na primer, tokom međunarodnog kongresa u Portoriku 1967, imao sam previše zaduženja. Natan Nor, koji je tada imao odgovoran položaj u organizaciji Jehovinih svedoka, došao je u Portoriko. Mislio je da nisam organizovao transport za misionare, iako sam to uradio. Kasnije mi je dao prilično oštar savet da treba da budem organizovan i rekao mi da sam ga razočarao. Nisam želeo da se raspravljam s njim, ali mi je bilo krivo što me je pogrešno procenio i bio sam prilično uznemiren. Međutim, sledeći put kada smo Maksin i ja sreli brata Nora, pozvao nas je u svoju sobu i čak nam spremio obrok.

Dok smo bili u Protoriku, nekoliko puta smo išli u Englesku u posetu mojoj porodici. Otac nije prihvatio istinu kada smo  majka i ja prihvatili. Ali kada su govornici iz Betela dolazili u tamošnje skupštine, moja majka ih je često pozivala da budu gosti u našoj kući. Moj otac je video kako su nadglednici Betela ponizni u odnosu na sveštenstvo, koje mu se već dosta ranije bilo smučilo. Tako se 1962. krstio kao Jehovin svedok.

S Maksin u Portoriku, nedugo nakon našeg venčanja i na našoj 50-godišnjici, 2003

Moja draga žena Maksin, umrla je 2011. Jedva čekam da je ponovo vidim kada bude uskrsnula. S radošću razmišljam o tome! Tokom 58 godina zajedničkog života, Maksin i ja smo posmatrali kako Jehovin narod u Portoriku raste sa oko 650 na 26 000! Zatim je 2013. podružnica u Portoriku spojena s podružnicom u Sjedinjenim Državama. Ja sam tada zamoljen da služim u Volkilu u državi Njujork. Nakon 60 godina službe u Portoriku, osećao sam se kao pravi Portorikanac. Ali došlo je vreme da se preselim.

„BOG VOLI ONOGA KO RADOSNO DAJE“

I dalje veoma uživam da služim Bogu u Betelu. Sada imam preko 90 godina i moj zadatak je da kao duhovni pastir hrabrim druge članove betelske porodice. Otkako sam stigao u Volkil, posetio sam više od 600 njih. Neki koji dođu kod mene, žele da razgovaraju o ličnim ili porodičnim problemima. Drugima je potreban savet kako da uspeju u betelskoj službi. Nekim novovenčanim parovima potreban je savet o braku. Neki su dobili drugu dodelu. Ja ih sve pažljivo slušam i ako postoji prilika za to, često im kažem: „Bog voli onoga ko radosno daje. Budite radosni na svojoj dodeli. To je za Jehovu“ (2. Kor. 9:7).

Ostati radostan u Betelu je podjednako velik izazov kao i na svakom drugom mestu: Moraš sebe stalno podsećati zašto je ono što radiš važno. Sve što radimo u Betelu je sveta služba. Svojom službom pomažemo „vernom i razboritom robu“ da pruža duhovnu hranu bratstvu širom sveta (Mat. 24:45). Gde god da služimo Jehovi, mi imamo priliku da ga slavimo. Uživajmo u onome što očekuje od nas da radimo, jer „Bog voli onoga ko radosno daje“.

^ odl. 13 Životna priča Leonarda Smita nalazi se u Stražarskoj kuli od 15. aprila 2012.