Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  april 2017.

 ŽIVOTNA PRIČA

Odlučan sam da budem Hristov vojnik

Odlučan sam da budem Hristov vojnik

Dok su meci leteli oko mene, polako sam podigao belu maramicu. Vojnici su prekinuli paljbu i viknuli mi da izađem. Dok sam im oprezno prilazio, nisam znao hoću li ostati živ. Kako sam dospeo u ovu situaciju?

ROÐEN sam 1926. kao sedmo od osmoro dece. Moji majka i otac su bili veoma vredni i živeli su u Karici, malom grčkom selu.

Godinu dana ranije, oni su upoznali Janisa Paparizosa, revnog i pričljivog Istraživača Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci. Uverljivi argumenti iz Svetog pisma koje je on koristio ostavili su na njih veliki utisak. Zato su počeli da posećuju sastanke Istraživača Biblije u našem selu. Majka je imala nepokolebljivu veru u Jehovu Boga i, iako je bila nepismena, prenosila je biblijsku istinu drugima kad god bi joj se ukazala prilika za to. Nažalost, moj otac je obraćao preveliku pažnju na nesavršenost i mane drugih, tako da je s vremenom prestao da dolazi na sastanke.

Mi deca smo veoma cenili Bibliju, ali nam nije bilo lako da se izborimo sa željama svojstvenim mladosti. Onda je 1939. izbio Drugi svetski rat, koji je zahvatio i Evropu. Te godine se u našem selu desio jedan nemio događaj. Naš rođak, Nikolas Psaras, koji se tek krstio, dobio je poziv za vojsku. Iako je tada imao samo 20 godina, hrabro je rekao: „Ne mogu da idem u rat jer sam Hristov vojnik.“ Izveli su ga pred vojni sud i osudili na 10 godina zatvora. Svi smo bili u šoku!

Na sreću, početkom 1941. saveznička vojska je nakratko ušla na teritoriju Grčke i Nikolas je bio oslobođen iz zatvora. Vratio se u Karicu i moj stariji brat Ilijas zasuo ga je pitanjima o Bibliji. Ja sam takođe radoznalo slušao. Nakon nekog vremena,  Ilijas, moja najmlađa sestra, Efmorfija, i ja počeli smo da proučavamo Bibliju i da redovno posećujemo sastanke Svedoka. Naredne godine, sve troje smo se predali Jehovi i krstili. Kasnije su se krstili još dva naša brata i dve naše sestre.

U našoj skupštini u Karici je 1942. bilo ukupno devetoro mladih objavitelja između 15 i 25 godina. Znali smo da nam predstoje teške kušnje. Zato smo se okupljali kad god smo mogli, zajedno proučavali Bibliju, pevali hvalospeve Bogu i molili se. To nam je zaista ojačalo veru.

Demetrijus s prijateljima u Karici

GRAÐANSKI RAT

Čim se Drugi svetski rat završio, komunisti u našoj zemlji su se pobunili protiv grčke vlasti i izazvali građanski rat. Komunistički pobunjenici su išli od sela do sela i prisiljavali seljane da im se pridruže. Kada su došli do našeg sela, oteli su Ilijasa, mene i još jednog brata, Antonija Cukarisa. Pokušali smo da im objasnimo da smo mi politički neutralni, ali uprkos tome su nas primorali da od našeg sela pešačimo oko 12 sati do planine Olimp.

Nakon toga nam je oficir pobunjeničke vojske naredio da se pridružimo njihovoj partiji. Kada smo mu objasnili da pravi hrišćani ne uzimaju oružje i ne učestvuju u ratu, on se razbesneo i odveo nas kod jednog generala. I njemu smo objasnili svoj stav, na šta je on odgovorio: „Onda uzmite mazgu i prevozite ranjenike s bojnog polja do bolnice.“

Mi smo ga upitali: „Ali šta ako nas uhvati državna vojska? Zar neće zaključiti da smo i mi pobunjenici?“ On je odgovorio: „Onda snabdevajte prve borbene redove hranom.“ Na to smo ga opet upitali: „Ali šta ako nas neki oficir vidi s mazgom i naredi nam da prevozimo i oružje?“ General se duboko zamislio. Na kraju je rekao: „Sigurno možete da čuvate ovce! Ostanite na planini i brinite o stadima.“

Dok je građanski rat besneo, nas trojica smo smatrali da možemo čiste savesti da čuvamo ovce. Naredne godine, Ilijas je pušten na slobodu kako bi se kao najstariji sin brinuo o našoj majci koja je ostala udovica. Kasnije se Antonio razboleo i bio je oslobođen. Međutim, ja sam ostao u zarobljeništvu.

U međuvremenu, državna vojska je polako stezala obruč oko pobunjenika. Zato su oni počeli da beže preko planina ka Albaniji, a poveli su i nas zarobljenike. Kada nas je u blizini granice potpuno opkolila državna vojska, pobunjenici su se uspaničili i razbežali. Ja sam se sakrio iza jednog oborenog drveta, nakon čega se dogodilo ono što sam opisao na početku.

Kad sam vojnicima rekao da sam bio komunistički zarobljenik, odveli su me na ispitivanje u vojnu bazu u blizini Verije, grada koji se pominje u Bibliji. Naredili su mi da kopam rovove. Kada sam to odbio,  poslali su me na Makronisos, ozloglašeno ostrvo gde su držali političke zarobljenike.

OSTRVO PATNJE

Stenovito i pusto ostrvo zvano Makronisos nalazi se na oko 50 kilometara od Atine. Ovo ostrvo je dugačko svega 13 kilometara, a najveća širina mu je 2,5 kilometara. Uprkos tome, na njega je u periodu od 1947. do 1958. bilo poslato više od 100 000 zatvorenika. Neki od njih su bili komunisti ili se sumnjalo da su to bili, neki su bili bivši pobunjenici, a bilo je i malo Jehovinih svedoka.

Kada sam tamo stigao početkom 1949, zatvorenici su bili podeljeni u nekoliko grupa. Ja sam bio smešten s nekoliko stotina njih u delu ostrva s minimalnim obezbeđenjem. Nas oko 40 je spavalo na zemlji unutar šatora koji je predviđen za 10 osoba. Pili smo ustajalu vodu i uglavnom smo jeli sočivo i plavi patlidžan. Stalni vetrovi i prašina još više su otežavali uslove života. Ali na svu sreću, nismo morali da premeštamo kamenje s jednog mesta na drugo. To je bila uobičajena tortura kojom su se slamali duh i telo mnogih jadnih zatvorenika.

Na ostrvu Makronisos s još nekim izgnanim Svedocima

Jednog dana, dok sam šetao obalom, sreo sam nekoliko Svedoka koji su bili na drugim delovima ostrva. Kako smo se samo obradovali! Sastajali smo se kad god smo mogli, strogo vodeći računa da nas ne primete. Takođe smo diskretno propovedali drugim zatvorenicima, od kojih su neki kasnije postali Svedoci. Usrdno smo se molili Jehovi. Sve to nam je pomoglo da ostanemo duhovno jaki.

„U UŽARENOJ PEĆI“

Nakon deset meseci takozvane rehabilitacije, vojnici su mi naredili da obučem vojnu uniformu. Kada sam odbio, odveli su me do komandanta. Predao sam mu pisanu izjavu na kojoj je stajalo: „Želim da budem samo Hristov vojnik.“ Nakon što mi je pretio, predao me je svom zameniku, arhiepiskopu Grčke pravoslavne crkve obučenom u svešteničku odoru. Kada sam mu na sva pitanja hrabro odgovorio citirajući Pismo, besno je uzviknuo: „Vodite ga odavde. On je fanatik!“

Sledećeg jutra, vojnici su mi ponovo naredili da obučem vojnu uniformu. Pošto to nisam hteo, udarali su me pesnicama i drvenom palicom. Zatim su me odveli do ambulante kako bi utvrdili da li su mi polomljene kosti. Pošto nisu bile, odvukli su me do mog šatora. Ovu torturu sam preživljavao svaki dan naredna dva meseca.

To što nisam hteo da pogazim svoju veru toliko je nerviralo vojnike da su smislili novu taktiku. Vezali su mi ruke iza leđa i divljački me udarali užetom po tabanima. U užasnim bolovima razmišljao sam o Isusovim rečima: „Srećni ste kad vas zbog mene vređaju i progone [...] Radujte se i kličite, jer je velika vaša nagrada na nebesima. Jer tako su progonili i proroke pre vas“ (Mat. 5:11, 12). Kad sam već pomislio da tome nema kraja, pao sam u nesvest.

Probudio sam se u ledenoj ćeliji bez hrane, vode i prekrivača. Pa ipak, osećao sam mir. Baš kao što Biblija obećava, „Božji mir“ je čuvao moje srce i misli (Fil. 4:7). Narednog dana, jedan ljubazan vojnik mi je dao hleb, vodu i svoj kaput. Kasnije mi je jedan drugi vojnik davao svoja sledovanja hrane. U ovakvim prilikama, kao i u mnogim drugim, osetio sam Jehovinu brigu.

Vlasti su procenile da sam nepopravljiv i odveli me na vojni sud u Atinu. Osuđen sam na tri godine zatvora i poslat na ostrvo Jaros, koje se nalazi oko 50 kilometara istočno od Makronisosa.

„MOŽEMO DA VAM VERUJEMO“

Zatvor na Jarosu je bila velika tvrđava od crvenih cigli. U njoj je bilo smešteno više od 5 000 političkih zatvorenika. Među njima smo bili i nas sedmorica Svedoka, koji smo se tu našli zbog političke neutralnosti. Tajno smo se sastajali kako bismo proučavali Bibliju, iako je to bilo strogo zabranjeno. Čak smo redovno uspevali  da prokrijumčarimo primerke Stražarske kule, koje smo kasnije prepisivali i koristili za proučavanje.

Dok smo jednog dana krišom proučavali, naišao je zatvorski čuvar i zaplenio nam literaturu. Odveli su nas kod zamenika upravnika zatvora i bili smo sigurni da će nam kazne biti produžene. Ali on nam je rekao: „Znamo ko ste i poštujemo vaš stav. Znamo da možemo da vam verujemo. Sad se vratite na posao.“ Čak je nekima od nas dodelio neke lakše poslove. Srca su nam bila puna zahvalnosti. I u zatvoru smo svojim ponašanjem proslavljali Jehovu.

Naša postojanost je donela još neke dobre rezultate. Na primer, jedan zatvorenik koji je bio profesor matematike pažljivo je posmatrao naše primerno ponašanje. To ga je podstaklo da nas pita nešto o našim verovanjima. Kada smo 1951. pušteni iz zatvora i on je bio pušten. Kasnije je postao Jehovin svedok i punovremeni propovednik dobre vesti.

JOŠ UVEK SAM VOJNIK

Sa suprugom Dženet

Nakon izlaska iz zatvora, vratio sam se porodici u Karicu. Kasnije sam se s još mnogima iz moje zemlje iselio u Australiju i nastanio se u Melburnu. Tamo sam upoznao jednu divnu hrišćanku po imenu Dženet, s kojom sam se i oženio. Odgajili smo sina i tri ćerke u skladu s biblijskim merilima.

Danas imam nešto više od 90 godina i dalje služim kao skupštinski starešina. Zbog ranijih povreda ponekad me telo i stopala bole, naročito nakon službe propovedanja. Međutim, i dalje sam odlučan da budem „vojnik Hrista Isusa“ (2. Tim. 2:3).