Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula (izdanje za proučavanje)  |  april 2016.

 ŽIVOTNA PRIČA

Kako su bivše časne sestre upoznale biblijsku istinu

Kako su bivše časne sestre upoznale biblijsku istinu

„PRESTANI da mi pričaš o tome!“, vikala je moja mlađa sestra Araseli. „Uopšte me ne zanima ta tvoja religija! Muka mi je i od nje i od tebe!“ Sada imam 91 godinu, ali se još uvek dobro sećam koliko me je to pogodilo. Međutim, u Propovedniku 7:8 piše: „Bolji je kraj stvari nego početak.“ I to je zaista bilo tako u našem slučaju (Felisa).

Felisa: Potičem iz vrlo religiozne porodice. Trinaest naših rođaka su sveštena lica ili članovi nekog katoličkog reda. Papa Jovan Pavle II je čak jednog od njih, koji je bio sveštenik i učitelj u jednoj katoličkoj školi, proglasio blaženim. Moja porodica je skromno živela. Otac mi je bio kovač, a majka je radila kao nadničar na njivama. Ja sam najstarija od osmoro dece u porodici.

Kada sam imala 12 godina, u Španiji je izbio građanski rat. Nakon rata, moj otac je poslat u zatvor. Njegova liberalna shvatanja su bila trn u oku tadašnjoj diktatorskoj vlasti. Mojoj majci je bilo izuzetno teško da prehrani porodicu tako da joj je jedna prijateljica predložila da moje tri mlađe sestre, Araseli, Lauri i Ramoni, pošalje u jedan samostan u gradu Bilbau. Tamo bi barem imale šta da jedu.

Araseli: Nas tri smo tada imale samo 14, 12 i 10 godina, tako da nam je razdvajanje od porodice veoma teško palo. Naš zadatak u samostanu je bio da čistimo. Nakon dve godine, časne sestre su nas prebacile u jedan veći samostan u Saragosi, koji je služio i kao dom za stare. Tamo smo čistile kuhinju, što je za nas decu bio prilično težak posao.

Felisa: Kada su moje sestre otišle u Saragosu, moja majka i naš sveštenik, koji je bio moj ujak, smatrali su da bi trebalo da i ja pođem u taj isti samostan. Želeli su da me na taj način odvoje od jednog momka kojem sam se u to vreme sviđala. Budući da sam odmalena bila veoma religiozna, dopala mi se ideja da neko vreme budem u samostanu. Imala sam običaj da svaki dan idem na misu i čak sam maštala o tome da jednog dana postanem misionar poput jednog našeg rođaka koji je bio kaluđer u Africi.

Samostan u Saragosi, u Španiji (levo); prevod Biblije Nakar – Kolunga (desno)

 Međutim, časne sestre uopšte nisu podržavale moju želju da služim Bogu u nekoj drugoj zemlji, tako da me je život u samostanu na neki način gušio. Nakon što sam tamo provela godinu dana, odlučila sam da se vratim kući da bih negovala svog ujaka. Osim što sam obavljala kućne poslove, svake večeri sam se zajedno s njim molila koristeći brojanicu. Volela sam da aranžiram cveće u crkvi, kao i da, u skladu sa običajima crkve, oblačim kipove device Marije i drugih svetaca.

Araseli: U međuvremenu su se naše okolnosti u samostanu promenile. Nakon što sam dala prvi zavet, časne sestre su odlučile da nas tri razdvoje. Ramoni je ostala u Saragosi, Lauri je otišla u Valensiju, a mene su poslale u Madrid, gde sam dala drugi zavet. Samostan u Madridu je obezbeđivao smeštaj za studente, stara lica, kao i za posetioce, tako da je posla bilo na pretek. Ja sam radila u bolnici u sklopu samostana.

Iskreno govoreći, očekivala sam da će život časne sestre biti mnogo smisaoniji. Pre nego što sam došla u samostan, nadala sam se da ću tamo moći da čitam Bibliju i da je razumem. Ali niko me nije poučavao o Bogu ili Isusu i nismo čitali Bibliju. Jedino što sam mogla naučiti u samostanu bili su neki izrazi na latinskom, priče o životu „svetaca“ i molitve devici Mariji. Sve ostalo vreme mi je odlazilo na težak fizički rad.

To je počelo da me zabrinjava tako da sam razgovarala sa nastojnicom samostana. Rekla sam joj da po mom mišljenju stvarno nema smisla da toliko radim za tuđi džep, dok moja porodica trpi. Ona me je zaključala u jednu sobu, nadajući se da će me time odvratiti od toga da izađem iz samostana.

Tri puta su me pustili da izađem iz sobe, ali samo zato da bi videli da li još uvek planiram da napustim samostan. Kada su videli da neću popustiti, rekli su mi da napišem izjavu u kojoj bi stajalo da odlazim iz samostana zato što bih radije da služim Satani nego Bogu. To me je šokiralo. Iako sam očajnički želela da odem, jednostavno nisam mogla da napišem tako nešto. Na kraju sam zatražila da se ispovedim svešteniku i rekla sam mu šta se dogodilo. On se postarao da me vrate u pređašnji samostan u Saragosi. Nakon što sam tamo provela nekoliko meseci, dozvolili su mi da odem iz samostana. Nedugo zatim, Lauri i Ramoni su se takođe vratile kući.

RAZDVAJA NAS „ZABRANJENA“ KNJIGA

Felisa

Felisa: Nakon nekog vremena sam se udala i preselila u Kantabriju. I dalje sam redovno  išla na misu. Jedne nedelje je sveštenik rekao nešto što mi je privuklo pažnju. Naime, pokazao je jednu knjigu i ljutito uzviknuo: „Vidite li ovu knjigu?“ Bila je to knjiga Istina koja vodi do večnog života. Rekao je: „Ako je dobijete od nekoga, donesite je meni ili je bacite!“

Nikad nisam videla tu knjigu, ali sam odmah poželela da je imam. Dogodilo se da su baš nekoliko dana nakon toga dve žene koje su bile Jehovini svedoci pokucale na moja vrata i ponudile mi „zabranjenu“ knjigu. Pročitala sam je iste noći, a kada su ponovo navratile, pristala sam da proučavam Bibliju s njima.

„Zabranjena“ knjiga

Ubrzo je istina iz Biblije dirnula moje srce. Moj nekadašnji religiozni žar pretvorio se u duboku ljubav prema Jehovi i počela sam revno da propovedam ono što sam naučila. Krstila sam se 1973. Premda sam imala vrlo malo prilika da razgovaram o tome sa članovima svoje porodice, učinila sam sve što sam mogla da im prenesem ono što sam saznala. Kao što sam pomenula na početku, oni su se snažno protivili svemu tome, posebno moja sestra Araseli.

Araseli: Zbog loših iskustava u samostanu postala sam ogorčena. Pa ipak, i dalje sam nedeljom išla na misu i svaki dan sam se molila koristeći brojanicu. Još uvek sam imala veliku želju da razumem Bibliju i molila sam Boga da mi pomogne u tome. Međutim, kada mi je Felisa pričala o svojim verovanjima, ona je to činila sa tolikim oduševljenjem da je meni delovala kao fanatik. Često bih se posvađala s njom zbog toga.

Araseli

Nekoliko godina kasnije, otišla sam u Madrid zbog posla i tamo sam se i udala. S vremenom sam postala veoma skeptična. Primetila sam da mnogi ljudi koji redovno idu na misu zapravo ne žive po onome što se kaže u jevanđeljima. Zato sam prestala da idem u crkvu. Više nisam verovala u „svece“, u ispovedanje greha niti u to da postoji pakao. Čak sam se rešila svih svojih slika svetaca. Nisam bila sigurna da li je ispravno to što radim. Bila sam razočarana, ali sam nastavila da se molim Bogu da mi pomogne da ga upoznam. Sećam se da su Svedoci nekoliko puta dolazili na moja vrata, ali ja im nikada nisam  otvorila. Nisam imala poverenja ni u jednu religiju.

Početkom 1980-ih, moje sestre Lauri i Ramoni, od kojih je jedna živela u Francuskoj a druga u Španiji, počele su da proučavaju Bibliju sa Svedocima. Smatrala sam da su zavedene, baš kao i Felisa. Kasnije je jedna moja komšinica, gospođa Anhelines, postala moja bliska prijateljica. I ona je bila Jehovin svedok. Ona i njen suprug su me u nekoliko navrata pitali da li bih želela da proučavam Bibliju. Razumeli su da je moja skeptičnost samo fasada i da zapravo imam veliku želju da upoznam Boga. Na kraju sam pristala, ali pod uslovom da koristim svoju Bibliju, to jest prevod Nakar – Kolunga.

BIBLIJA NAS UJEDINJUJE

Felisa: U vreme kada sam se krstila, 1973. godine, u glavnom gradu Kantabrije, Santanderu, bilo je oko 70 Svedoka. Područje za propovedanje nam je bilo ogromno. Da bismo ga obradili, uglavnom smo išli autobusom, a kasnije i kolima. Na području smo imali na stotine sela, ali smo uspeli da propovedamo u svakom od njih.

Tokom svih tih godina proučavala sam Bibliju sa mnogo ljudi, a njih 11 se na kraju i krstilo. Većina su bili katolici. Znala sam da treba da budem strpljiva s njima i puna razumevanja, budući da sam i sama nekada bila veoma vezana za crkvu. Shvatila sam da im je potrebno vreme da se oslobode nekih duboko ukorenjenih verovanja i da im samo Biblija i Jehovin sveti duh mogu dirnuti srce i pomoći da razumeju šta je istina (Jevr. 4:12). Moj suprug Bijenvenido, koji je nekada bio policajac, krstio se 1979, a moja majka je počela da proučava nešto pre svoje smrti.

Araseli: Iako sam počela da proučavam Bibliju sa Svedocima, bila sam prilično nepoverljiva prema njima. Međutim, kako su sedmice prolazile, primetila sam da više nisam ogorčena. Najveći utisak na mene je ostavilo to što su se Svedoci zaista trudili da žive u skladu sa onim o čemu su propovedali. Kako je moja vera rasla, skepticizam je nestajao i bila sam mnogo srećnija nego ranije. Čak su mi i neke komšinice rekle: „Araseli, samo tako nastavi.“

Sećam se da sam jedanput u molitvi rekla: „Jehova, hvala ti što nisi digao ruke od mene već si bio strpljiv sa mnom i pomogao mi da razumem Bibliju, što sam oduvek želela.“ Zamolila sam Felisu da mi oprosti sve one teške reči koje sam joj uputila. Više nismo vodile žučne rasprave o religiji već smo uživale u zanimljivim razgovorima o Bibliji. Krstila sam se 1989, kada sam imala 61 godinu.

Felisa: Sada imam 91 godinu, udovica sam i imam sve manje snage. Ali i dalje čitam Bibliju svaki dan, idem na sastanke kad god mi zdravlje to dopušta i propovedam koliko mogu.

Araseli: Volim kad u službi propovedanja naiđem na sveštenika ili časnu sestru, verovatno zato što sam i sama nekada bila časna sestra. Sa nekima od njih sam vodila zanimljive razgovore i dala im literaturu na temelju Biblije. Sećam se jednog sveštenika, koji mi je nakon što smo u nekoliko navrata razgovarali, rekao: „Araseli, ja se potpuno slažem s tim što kažeš, ali šta ja sad da radim u ovim godinama? Šta bi rekli svi oni ljudi koji dolaze u crkvu i moja porodica?“ Odgovorila sam mu: „A šta bi Bog rekao?“ Tužno je klimnuo glavom, ali u to vreme nije imao dovoljno hrabrosti da dalje traga za istinom.

Sećam se jednog posebnog trenutka u svom životu. Bilo je to kada je moj suprug rekao da želi da pođe na sastanak sa mnom. Premda je tada imao preko 80 godina, nakon tog sastanka više nije propustio nijedan. Proučavao je Bibliju i postao nekršteni objavitelj. Imam lepe uspomene na vreme kada smo zajedno išli u službu propovedanja. Umro je dva meseca pre kongresa na kom je trebalo da se krsti.

Felisa: Jedna od najvećih radosti u mom životu je to što su moje tri sestre, koje su mi se u početku protivile, postale moje duhovne sestre. Provele smo mnoge divne trenutke zajedno, razgovarajući o našem dragom Bogu, Jehovi, i njegovoj pisanoj Reči. Moje sestre i ja konačno možemo da ujedinjeno služimo Bogu! *

^ odl. 29 Araseli (87), Felisa (91) i Ramoni (83) i dalje verno služe Jehovi. Lauri je preminula 1990, kao Jehovin svedok.