Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula  |  Broj 6/2016.

 ŽIVOTNA PRIČA

Biblijska istina je moj oslonac

Biblijska istina je moj oslonac

Ljudima osećaj sigurnosti obično pruža kada se uhvate za nešto. Ja to ne mogu, jer nemam ruke. Imao sam sedam godina kada su mi amputirali ruke da bi mi spasli život.

Majka me je rodila kada je imala 17 godina. Bilo je to 1960. Otac nas je napustio pre nego što sam se rodio. Majka i ja smo živeli sa bakom i dedom u Burgu, gradiću u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačkoj, to jest Istočnoj Nemačkoj. Kao i mnogi tamo, svi u mojoj porodici su bili ateisti. Bog nam ništa nije značio.

Deda me je mnogo voleo. Često bismo zajedno nešto radili. Dao bi mi da se popnem na drvo i pretesterišem grane. Uživao sam u tim avanturama. Bio sam srećan i bezbrižan.

ŽIVOT MI SE IZ KORENA MENJA

Kada sam imao sedam godina, desilo mi se nešto strašno. Bilo je to na početku školske godine. Na putu do kuće sam se popeo na dalekovod. Na visini od osam metara, pogodio me je snažan električni luk. Kada sam se probudio u bolnici, nisam osećao ruke. Zadobio sam takve opekotine i rane na rukama da su morale da mi budu amputirane kako bi se sprečilo trovanje krvi. Majka, baka i deda su bili očajni. Pošto sam bio mali, još nisam razumeo kako će to uticati na moj život.

Po povratku iz bolnice, opet sam krenuo u školu. Deca su me ismevala, gurkala i gađala me, jer nisam mogao da se branim. Bilo mi je jako teško zbog njihovih grubih i ponižavajućih reči. Na kraju sam prebačen u školu u koju su išla deca sa fizičkim hendikepom. To je bilo u drugom gradu, Birkenverderu. Živeo sam u domu za učenike. Majka, deda i baka nisu imali novca da me često posećuju, pa smo se viđali samo na školskim raspustima. Narednih deset godina, odrastao sam bez njih.

U NOVIM OKOLNOSTIMA

Naučio sam da mnoge stvari radim pomoću stopala. Možete li zamisliti kako je jesti viljuškom ili kašikom koju držite nožnim prstima? Nekako sam se navikao na to. Naučio sam i da perem zube i češljam se uz pomoć stopala. Čak sam u razgovoru s drugima počeo i da  gestikulišem nogama. Noge su mi zamenile ruke.

U tinejdžerskim godinama sam počeo da čitam naučnu fantastiku. Ponekad sam maštao da imam robotske ruke kojima bih mogao da radim sve živo. Sa 14 godina sam počeo da pušim. To mi je podizalo samopouzdanje i pružalo osećaj da se ne razlikujem od drugih. Kao da sam time govorio: „I ja to mogu. Čim pušim znači da sam odrastao, nema veze što nemam ruke.“

Zaokupio sam se raznim aktivnostima. Bio sam član Slobodne nemačke omladine, omladinskog socijalističkog pokreta pod pokroviteljstvom države. Tamo sam imao važnu funkciju sekretara. Bio sam i u pevačkoj i recitatorskoj sekciji i bavio sam se sportom. Po završetku škole, počeo sam da radim u jednoj firmi u mom rodnom gradu. Sve više sam nosio proteze za ruke jer sam tako imao osećaj da sam kao i svi drugi.

UPOZNAJEM BIBLIJSKU ISTINU

Jednog dana, dok sam čekao voz kojim sam išao na posao, prišao mi je jedan čovek. Pitao me je da li verujem da bi Bog mogao da mi vrati ruke. Zbunio sam se. Naravno da sam želeo da opet imam ruke, ali to mi je zvučalo tako nerealno i čudno. Bio sam ateista i smatrao sam da Bog ne postoji. Od tada sam izbegavao tog čoveka.

Nakon nekog vremena, koleginica s posla me je pozvala u goste. Dok smo pili kafu, njeni roditelji su počeli da pričaju o Bogu — Jehovi Bogu. Prvi put sam čuo da Bog ima ime (Psalam 83:18). U sebi sam pomislio: „Nema šanse da Bog postoji, kako god ga zvali. Dokazaću im da nisu u pravu.“ Uveren u svoje mišljenje, složio sam se da razgovaramo o Bibliji. Ali na moje iznenađenje, nisam mogao da dokažem da Bog ne postoji.

Počeo sam da menjam mišljenje o postojanju Boga kada smo se dotakli biblijskih proročanstava. Mnoga su se ostvarila, iako su zapisana stotinama, pa čak i hiljadama godina unapred. Tokom jednog razgovora, uporedili smo aktuelne događaje u svetu s proročanstvima iz 24. poglavlja Mateja, 21. poglavlja Luke i 3. poglavlja 2. Timoteju. Baš kao što određeni simptomi koje ima pacijent pomažu lekaru da postavi dijagnozu, tako su i meni događaji spomenuti u tim proročanstvima pomogli da shvatim da živimo u „poslednjim danima“. * Nisam mogao da verujem! Ta proročanstva su se ispunjavala pred mojim očima.

Uverio sam se da je ono što sam saznao istina. Počeo sam da se molim Jehovi Bogu i prestao sam s pušenjem iako sam više od deset godina bio strastveni pušač. Proučavao sam Bibliju oko godinu dana. Krstio  sam se 27. aprila 1986. U to vreme su Svedoci u Istočnoj Nemačkoj bili pod zabranom, pa je krštenje bilo tajno, u kadi.

VOLIM DA POMAŽEM DRUGIMA

Zbog zabrane smo se sastajali u manjim grupama u nečijem domu i poznavao sam malo braće i sestara u veri. Međutim, sasvim neočekivano sam dobio dozvolu od vlasti da putujem u Zapadnu Nemačku, gde nije bilo zabrane. Prvi put u životu sam mogao da idem na kongres Jehovinih svedoka i da budem sa hiljadama braće i sestara. Bio je to poseban doživljaj.

Kada je pao Berlinski zid, zabrana je ukinuta. Napokon smo dobili slobodu veroispovesti. Želeo sam da više idem u službu propovedanja, ali sam se jako plašio da razgovaram s nepoznatim ljudima. Osećao sam se manje vrednim zbog svog hendikepa i zbog toga što sam većinu detinjstva proveo kod kuće i u domu za osobe sa hendikepom. Uprkos tome, 1992. sam jednog meseca pokušao da propovedam 60 sati. Uspeo sam i bilo mi je prelepo. Zato sam odlučio da s tim nastavim i to sam radio oko tri godine.

Uvek su mi u mislima reči iz Biblije: „Ko je slab, a da i ja nisam slab?“ (2. Korinćanima 11:29). Nemam ruke, ali um i glas me dobro služe. Zato se trudim da koliko god mogu pomažem drugima. Moj nedostatak mi zapravo omogućava da bolje razumem one koji i sami imaju neka ograničenja. Znam kako je to kada nešto očajnički želiš da uradiš ali nisi u stanju. Trudim se da ohrabrim one koji se tako osećaju. Ispunjava me to što pomažem drugima.

Propovedanje me ispunjava

JEHOVA MI POMAŽE IZ DANA U DAN

Moram priznati da ponekad klonem duhom. Nije mi lako što nemam ruke. Mnoge stvari mogu i sam da obavim, ali mi za to treba mnogo više vremena, truda i snage. Moj moto je: „Sve mogu uz pomoć onoga koji mi daje snagu“ (Filipljanima 4:13). Jehova mi svakog dana daje snagu za neke obične svakodnevne stvari. Osećam da je uz mene. Zato ni ja njega nikad ne bih ostavio.

Jehova mi je dao upravo ono što mi je u detinjstvu i mladosti nedostajalo — porodicu. Imam divnu suprugu, Elke. Ona je veoma saosećajna i puna ljubavi. Dobio sam i milione braće i sestara u veri, koji su mi kao porodica.

Sa svojom voljenom ženom, Elke

Utehu mi pruža i Božje obećanje o raju, u kom će se ispuniti njegove reči: „Sve činim novo!“ (Otkrivenje 21:5). To obećanje mi postaje još stvarnije kada razmišljam o onome što je Isus radio kad je bio na zemlji. Lečio je bolesne udove. Čak je učinio da jednom čoveku zaraste uvo koje mu je bilo odsečeno (Matej 12:13; Luka 22:50, 51). Jehovina obećanja i Isusova čuda me uveravaju da ću uskoro opet imati ruke.

Međutim, najveća sreća za mene je to što sam upoznao Jehovu Boga. On mi je postao otac i prijatelj, onaj ko me teši i daje mi snagu. Osećam se kao i kralj David, koji je rekao: „Jehova je snaga moja [...] Pomoć sam dobio, pa srce moje kliče“ (Psalam 28:7). To dragoceno prijateljstvo s Jehovom nikad ne bih želeo da izgubim. A da bih se čvrsto držao Jehove, ruke mi i nisu potrebne.

^ odl. 17 Više detalja o dokazima da živimo u poslednjim danima može se naći u knjizi Šta Biblija zaista naučava?, u 9. poglavlju, pod naslovom „Da li živimo u ’poslednjim danima‘?“; izdali Jehovini svedoci i može se preuzeti s veb-sajta www.jw.org.