Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Stražarska kula  |  Broj 4/2017.

Elijas Huter i njegove Biblije na hebrejskom

Elijas Huter i njegove Biblije na hebrejskom

VEĆINA nas ne zna hebrejski na kom je pisana Biblija, a malo ko ima i priliku da vidi Bibliju na tom jeziku. Upoznajmo se sada sa dva izdanja Biblije na hebrejskom koja je načinio izuzetan poznavalac hebrejskog jezika, Elijas Huter.

Elijas Huter se rodio 1553. u Gerlicu, gradiću blizu nemačke granice s Poljskom i Češkom. Huter je izučavao jezike Bliskog istoka na Luteranskom univerzitetu u Jeni. Postao je profesor hebrejskog u Lajpcigu sa samo 24 godine. Huter je dao značajan doprinos obrazovnom sistemu. U Nirnbergu je osnovao četvorogodišnju školu u kojoj su se učili hebrejski, grčki, latinski i nemački. U to vreme ta mogućnost nije postojala ni u jednoj drugoj školi niti univerzitetu.

„PRAVI DRAGULJ MEÐU BIBLIJAMA“

Unutrašnja naslovna strana Huterovog „Starog zaveta“ na hebrejskom, iz 1587.

Huter je 1587. objavio „Stari zavet“ na hebrejskom. To izdanje se zvalo Derek hakodeš — što je izraz koji se pojavljuje u Isaiji 35:8 i znači „Put svetosti“. Zbog prelepih slova, izmamilo je kompliment da je „pravi dragulj među Biblijama“. Ali ova Biblija je naročito vredna zbog toga što je olakšala učenje hebrejskog.

Pogledajmo pre svega zašto nije bilo lako razumeti hebrejski tekst. Kao prvo, hebrejsko pismo je potpuno drugačije od našeg i čita se zdesna nalevo, a kao drugo, zbog prefiksa i sufiksa koren reči se ne prepoznaje lako. Uzmimo za primer reč נפשׁ (transliterirano nefeš), koja znači „duša“. U Jezekilju 18:4 ta reč ima prefiks ה (ha) i izgleda ovako: הנפשׁ (hannefeš). Neizvežbanom oku, הנפשׁ i נפשׁ izgledaju kao potpuno različite reči.

Da bi pomogao svojim učenicima, Huter je došao na izvanrednu ideju. Koren reči je štampao punim, a prefikse i sufikse konturnim slovima. Tako je na jednostavan način pomogao učenicima da prepoznaju koren reči, što im je koristilo u  savladavanju osnova hebrejskog. U biblijskom prevodu Novi svet, sličan metod se koristi u fusnotama. * Naime, transliteriran koren neke reči štampan je podebljanim slovima, a nastavci normalnim. Na gornjim slikama su istaknuti Jezekilj 18:4 iz Huterove Biblije i fusnota za isti stih u prevodu Novi svet na engleskom.

HEBREJSKO IZDANJE „NOVOG ZAVETA“

Huter je izdao i prevod „Novog zaveta“ na 12 jezika. To izdanje je objavljeno u Nirnbergu 1599. i poznato je kao Nirnberška višejezična Biblija. Huter je uložio poseban trud da bi u njega uključio i prevod na hebrejski. Tražeći takav prevod, shvatio je da neće uspeti da ga nabavi čak i da u zamenu nudi čitavo bogatstvo. * Zato je odlučio da sam prevede „Novi zavet“ sa grčkog na hebrejski. Sve drugo je ostavio po strani i prionuo na posao. Završio ga je za samo godinu dana!

Kakav je bio Huterov prevod? Franc Delič, ugledni hebreista iz 19. veka, napisao je sledeće: „Njegov prevod na hebrejski je i dan-danas vredan i otkriva da je poznavao taj jezik kao malo koji hrišćanin. Huter je u svom prevodu uvek iznova birao najbolji mogući izraz.“

TRUD SE IPAK ISPLATIO

Huter se nije obogatio prodajom svojih Biblija. Ali i pored toga što nije prodao mnogo primeraka, njegov trud je imao dalekosežan učinak. Njegov „Novi zavet“ je 1661. revidirao i ponovo štampao Vilijam Robertson, a 1798. Ričard Kedik. Huter je titule Gospod (grčki: Kirios) i Bog (grčki: Teos) preveo sa „Jehova“ (hebrejski: יהוה, JHVH). To je uradio na mestima gde se citira hebrejski deo Svetog pisma i tamo gde je smatrao da se titula odnosi na Jehovu. Iako se u mnogim prevodima „Novog zaveta“ ne koristi Božje lično ime, ono što je Huter u svom prevodu uradio ide u prilog tome da Božje ime treba da stoji u Božjoj Reči.

Sledeći put kada čitajući Bibliju naiđete na Božje ime, setite se šta je Elijas Huter uradio dok je prevodio biblijski tekst na hebrejski.

^ odl. 7 Neki primeri se mogu naći u fusnotama u Ponovljenim zakonima 1:1 i 1. Letopisa 29:29.

^ odl. 9 Izgleda da je „Novi zavet“ ranije već bio prevođen na hebrejski. Jedan prevod je napravio vizantijski kaluđer Simon Atumanos, otprilike 1360. godine. Drugi je napravio nemački učenjak Osvald Šrekenfuks, otprilike 1565. godine. Međutim, njihovi prevodi nikada nisu objavljeni i sada su izgubljeni.