Vrati se na sadržaj

Pređi na pomoćni meni

Vrati se na sadržaj

Jehovini svedoci

srpski (latinica)

Probudite se!  |  decembar 2013.

 S NASLOVNE STRANE

Možemo li verovati medijima?

Možemo li verovati medijima?

MNOGI sumnjaju u ono što pročitaju u novinama ili čuju na vestima. Na primer, Galupova anketa sprovedena u Sjedinjenim Državama 2012. istraživala je koliko poverenja ljudi imaju u to da su vesti u novinama, na TV-u i radiju tačne, objektivne i potpune. Njih 60 posto je odgovorilo „ne mnogo“ ili „nimalo“. Da li je takvo nepoverenje opravdano?

Mnogi novinari i novinske kuće obavezali su se da će prenositi tačne i korisne informacije. Pa ipak, postoji razlog za zabrinutost. Osmotrimo nekoliko faktora.

  • MEDIJSKI MAGNATI. Sredstva javnog informisanja su pod kontrolom malog broja moćnih korporacija, od kojih zavisi šta će se izveštavati, na koji način i s kolikim publicitetom. Pošto većina tih korporacija postoji zbog profita, ekonomski interesi utiču na to šta će izaći u javnost. Vesti koje mogu ugroziti profit vlasnicima medijskih kuća verovatno neće biti objavljene.

  • POLITIKA. Ono što saznajemo preko medija u velikoj meri se tiče političara i političkih zbivanja. Političari imaju cilj da ubede javnost da podrži njihove ideje i predstavnike. Pošto mediji izveštavaju o političkim zbivanjima, novinari zavise od informacija koje dobijaju iz političkih krugova, a to ponekad utiče na sadržaj vesti.

  • SPONZORI. U većini zemalja, opstanak medijskih kuća zavisi od prihoda koji najčešće ostvaruju reklamiranjem sponzora. Na primer, časopisi u Sjedinjenim Državama od 50 do 60 procenata svog prihoda dobijaju od reklama, novine 80 procenata, a komercijalni radio i televizija 100 procenata. Razumljivo je što sponzori ne žele da finansiraju programe koji njihove proizvode i način poslovanja prikazuju u negativnom svetlu. Ako im se ne sviđa ono što se objavljuje, oni se mogu reklamirati negde drugde. Imajući to na umu, urednici mogu odlučiti da se ne objave priče koje će baciti negativno svetlo na sponzore.

  • NEPOŠTENJE. Nisu svi reporteri pošteni. Neki su skloni tome da izmišljaju priče. Na primer, pre nekoliko godina, jedan reporter iz Japana je želeo da izvesti kako ronioci uništavaju korale u Okinavi. Međutim, pošto nije pronašao uništene korale, neke je sam oštetio, a zatim ih fotografisao. Fotografije se mogu izmeniti da bi se prevarila javnost. Programi za obradu fotografija danas su toliko uznapredovali da je neke manipulacije gotovo nemoguće otkriti.

  • IZVRTANJE. Čak i ako su činjenice nepobitne, način na koji se one predstavljaju zavisi od samog novinara. Koje činjenice će biti uključene u priču, a koje će biti izostavljene? Primera radi, jedan fudbalski tim je možda izgubio utakmicu s dva gola razlike. To je činjenica. Međutim, zašto je tim izgubio jeste priča koju novinar može ispričati na mnoge načine.

  • IZOSTAVLJANJE. U želji da naprave zanimljivu priču, novinari često izostavljaju detalje koji bi stvorili neke probleme ili otvorili nova pitanja. Zbog toga se nekim činjenicama pridaje prevelika važnost, a drugima premala. Pošto televizijski spikeri i reporteri ponekad moraju preneti puno informacija za svega minut-dva, dešava se da izostave važne detalje.

  • KONKURENCIJA. U proteklih nekoliko decenija, broj televizijskih stanica se povećava, zbog čega se ljudi mnogo kraće zadržavaju na jednoj stanici. Stoga, da bi sačuvale svoje gledaoce, televizijske kuće moraju da nude nešto posebno ili zabavno. Govoreći o tome, knjiga Media Bias kaže: „[Televizijske] vesti su se pretvorile u brzo smenjivanje slika, i to slika koje su šokantne ili intrigantne, a pojedinačne vesti se skraćuju kako bi se zadržala [sve kraća] pažnja gledalaca.“

  • GREŠKE. Pošto su i novinari samo ljudi, i njima se desi da pogreše. Pogrešno napisana reč, pogrešno stavljena zapeta, gramatička greška — sve to može izmeniti smisao rečenice. Činjenice možda nisu pažljivo proverene. Novinaru koji žuri da ispoštuje rokove lako se potkradu greške u brojkama, pa se može desiti da napiše 10 000 umesto 100 000.

  • POGREŠNE PRETPOSTAVKE. Tačno izveštavanje nije tako jednostavno kao što neki misle. Ono što danas izgleda kao činjenica sutra može biti opovrgnuto. Na primer, nekada se smatralo da je Zemlja centar našeg Sunčevog sistema. Sada znamo da Zemlja kruži oko Sunca.

 Potrebna je ravnoteža

Premda nije mudro verovati u sve što saznamo u vestima, to ne znači da ne treba ničemu da verujemo. Ne treba prihvatati sve zdravo za gotovo, ali treba biti otvorenog uma.

U Bibliji piše: „Zar uho ne ispituje reči kao što nepce proba hranu?“ (Jov 12:11). Evo nekih pitanja koja nam mogu pomoći da proverimo ono što čujemo ili pročitamo.

  • KO PLASIRA VESTI? Da li vest dolazi od pouzdane, merodavne osobe ili organizacije? Da li je taj program ili štampani materijal poznat po ozbiljnosti ili po senzacionalizmu? Kako se finansira?

  • KO STOJI IZA VESTI? Da li ima pokazatelja da je vest dobro istražena? Da li se zasniva samo na jednom izvoru? Da li su izvori pouzdani, pošteni i objektivni? Da li su uravnoteženi ili prezentuju samo jedan ugao gledanja?

  • KOJA JE SVRHA? Da li ova vest prvenstveno treba da informiše ili da zabavi? Da li je cilj da se nešto proda ili podupre?

  • KAKAV JE TON? Ako neka vest odiše besom, mržnjom ili kriticizmom, to pokazuje da je reč o napadu na nekoga ili nešto, a ne o logičnim argumentima.

  • DA LI JE DOSLEDNO? Da li su informacije u skladu sa drugim člancima ili vestima? Ako postoje kontradiktornosti, budite na oprezu!

  • DA LI SU INFORMACIJE NAJSVEŽIJE? Da li su podaci dovoljno sveži da bi bili prihvatljivi? Nešto što se smatralo tačnim pre 20 godina možda je danas zastarelo. S druge strane, ako je reč o udarnoj vesti, možda ne sadrži sve potrebne informacije.

Dakle, možemo li verovati medijima? Dobar savet krije se u rečima mudrog kralja Solomona: „Lakoveran veruje svakoj reči, a pametan pazi na korake svoje“ (Poslovice 14:15).