Jov 14:1-22
14 „Čovek, koga je žena rodila,kratkog je veka+ i život mu je pun nevolja*.+
2 Kao cvet nikne, a onda uvene*,+kao senka beži i nestaje.+
3 Da, u takvog upireš pogledi na sud ga* vodiš.+
4 Može li nečist roditi čistog?+
Ne može!
5 Ograničen je čovekov životni vek,u tvojim je rukama broj njegovih meseci.Odredio si mu granicu koju ne može preći.+
6 Skini pogled s njega da predahne,da na miru završi dan poput najamnika.+
7 Jer i za drvo ima nade.
Ako se poseče, opet će pustiti izdanke,nove mladice će iz njega izrasti.
8 Ako mu koren ostari u zemljii njegov panj odumre u tlu,
9 pustiće izdanke kad oseti vodui pustiće grane kao mlada biljka.
10 Ali kad čovek umre, iščezne sva njegova snaga.Kad čovek izdahne, gde je on tada?+
11 Vode nestaju iz mora,reka otiče i presušuje.
12 Tako i čovek – kad legne, više ne ustaje.+
Dok je god neba, neće se probuditi,niti će se prenuti iz svog sna.+
13 O, kad bi me u grob* sklonio,+kad bi me sakrio dok ne prođe tvoj gnev,kad bi mi rok odredio i onda me se setio!+
14 Kad čovek umre, može li se vratiti u život?+
Čekaću sve dane svog ropstva*dok ne dođe moje izbavljenje.+
15 Pozvaćeš me, i ja ću ti se odazvati.+
Uželećeš se dela svojih ruku.*
16 A sada brojiš moje korake,zapažaš samo moje grehe.
17 Moj prestup je zapečaćen u vreći,moj greh si zapečatio kao lepkom.
18 Kao što se gora ruši i raspadai stena se pomera sa svog mesta,
19 kao što voda drobi kamenjei potoci spiraju zemlju,tako ti uništavaš nadu smrtnog čoveka.
20 Ti ga nadjačavaš dok ne nestane,+izobličuješ ga i šalješ u grob.
21 Da li njegove sinove poštuju, on to ne zna.Da li ih ponižavaju, on to ne vidi.+
22 Oseća bol samo dok je živ,tuguje dok u njemu ima života.“
