Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 A3

Kako je Sveto pismo sačuvano do danas

Autor Svetog pisma se pobrinuo da ono bude sačuvano. Pod njegovim nadahnućem su i zapisane sledeće reči:

„Reč našeg Boga ostaje zauvek.“ (Isaija 40:8)

Ta izjava je tačna iako do danas nije opstao nijedan od prvobitnih rukopisa bilo hebrejsko-aramejskog dela Svetog pisma * bilo grčkog dela. Kako onda možemo biti sigurni da tekst današnje Biblije verno prenosi sadržaj izvornog teksta, koji je pisan pod vođstvom svetog duha?

VAŽNA ULOGA PREPISIVAČA BOŽJE REČI

Što se tiče hebrejskog dela Svetog pisma, odgovor delimično leži u drevnoj tradiciji iza koje stoji sam Bog. On je rekao da tekst svetih spisa treba da se prepisuje. * Na primer, Jehova je tražio od izraelskih kraljeva da prepisuju Zakon (Ponovljeni zakoni 17:18). Pored toga, Bog je Levitima dao zadatak da čuvaju knjigu Zakona i da o njemu poučavaju narod (Ponovljeni zakoni 31:26; Nemija 8:7). Nakon što su Jevreji odvedeni u izgnanstvo u Vavilon, pojavila se grupa prepisivača, to jest pisara (soferima) (Jezdra 7:6, fusnota). S vremenom su ovi pisari napravili brojne kopije svih 39 knjiga hebrejskog dela Biblije.

Vekovima su pisari savesno prepisivali ove knjige. U srednjem veku, tu tradiciju je nastavila grupa jevrejskih prepisivača poznatih kao masoreti. Najstariji kompletan masoretski rukopis je Lenjingradski kodeks, koji datira iz 1008/1009. n. e. Međutim, sredinom XX veka, među svicima s Mrtvog mora pronađeno je oko 220 biblijskih rukopisa i fragmenata. Ti rukopisi su  više od hiljadu godina stariji od Lenjingradskog kodeksa. Upoređivanjem svitaka s Mrtvog mora i Lenjingradskog kodeksa došlo se do važnog zaključka: Iako ima razlike u pojedinim rečima, nijedna od tih razlika ne utiče na smisao teksta.

Šta se može reći za 27 knjiga grčkog dela Svetog pisma? Pisci tih knjiga bili su neki od apostola Isusa Hrista i nekoliko drugih njegovih učenika. Po uzoru na jevrejske pisare, hrišćani u prvom veku su prepisivali ove knjige (Kološanima 4:16). Uprkos pokušajima rimskog imperatora Dioklecijana i drugih da unište sve hrišćanske spise, hiljade drevnih fragmenata i rukopisa su opstali do danas.

Knjige grčkog dela Biblije su prevođene i na druge jezike. Neki od najranijih prevoda bili su na jezicima kao što su gruzijski, etiopski, jermenski, koptski, latinski i sirijski.

POTRAGA ZA IZVORNIM TEKSTOVIMA

Ne sadrže svi drevni rukopisi identičan tekst. Kako onda možemo znati šta stoji u izvornom tekstu?

Razmotrimo jedan primer. Učitelj traži od 100 svojih učenika da prepišu jedno poglavlje neke knjige. U slučaju da se izgubi originalni tekst tog poglavlja, upoređivanjem svih 100 prepisa znali bismo kako je taj tekst izgledao. Možda su učenici grešili tokom prepisivanja, ali male su šanse da su svi napravili potpuno iste greške. Slično tome, kada stručnjaci uporede hiljade fragmenata i prepisa biblijskih knjiga, mogu da pronađu greške u prepisivanju i tako ustanove sadržaj izvornog teksta.

„S pravom se može reći da nijedno drugo drevno delo nije tako verno preneto“

Koliko možemo biti sigurni da su sve misli iz izvornog teksta Biblije precizno sačuvane do dan-danas? U vezi s tekstom hebrejskog dela Svetog pisma, izučavalac Vilijam Grin je rekao: „S pravom se može reći da nijedno drugo drevno delo nije tako verno preneto.“ Što se tiče grčkog dela, koji je poznat i kao Novi zavet, biblista Frederik Brus je napisao: „Dokazi autentičnosti teksta našeg Novog zaveta snažniji su od dokaza za mnoga klasična dela, čiju autentičnost niko ne bi ni pomislio da dovede u pitanje.“ Takođe je rekao: „Kad bi Novi zavet bio zbirka svetovnih spisa, uglavnom niko ne bi ni sumnjao u njihovu autentičnost.“

Knjiga proroka Isaije, 40. poglavlje, u svitku s Mrtvog mora (125–100. pre n. e.)

Upoređivanje s hebrejskim rukopisima iz perioda od oko hiljadu godina kasnije otkrilo je samo manje razlike, i to najčešće u vidu slovnih grešaka

Knjiga proroka Isaije, 40. poglavlje, u Alepskom kodeksu, koji se smatra važnim masoretskim rukopisom na hebrejskom jeziku (oko 930. n. e.)

 Hebrejski deo: Hebrejski deo prevoda Novi svet na engleskom jeziku (1953–1960) temeljio se na kritičkom izdanju hebrejskog teksta Biblia Hebraica Rudolfa Kitela. Kasnije su objavljena dopunjena izdanja tog teksta, Biblia Hebraica Stuttgartensia i Biblia Hebraica Quinta, koja su bila usklađena sa novijim saznanjima zasnovanim na svicima s Mrtvog mora i drugim drevnim rukopisima. Osnovni tekst ovih stručnih dela zapravo je bio Lenjingradski kodeks, a u fusnotama su se nalazile varijante teksta iz drugih izvora, kao što su samarićanski Pentateuh, svici s Mrtvog mora, grčka Septuaginta, aramejski targumi, latinska Vulgata i sirijska Pešita. Kada se na engleskom jeziku pripremala revizija prevoda Novi svet, uzete su u obzir i Biblia Hebraica Stuttgartensia i Biblia Hebraica Quinta.

Grčki deo: Krajem XIX veka, izučavaoci Vestkot i Hort upoređivali su postojeće biblijske rukopise i fragmente kako bi sastavili osnovni grčki tekst koji po njihovoj proceni najvernije prenosi izvorne spise. Sredinom XX veka, Odbor za biblijski prevod Novi svet koristio je taj tekst kao osnovu za svoj prevod. Korišćeni su i drugi papirusi, za koje se smatralo da datiraju iz drugog ili trećeg veka nove ere. Od tada su pronađeni novi papirusi. Nadalje, osnovni tekstovi, kao što su Nestle–Aland i oni koje su objavila Ujedinjena biblijska društva, takođe odražavaju skorija otkrića stručnjaka. Neki od rezultata tih istraživanja uzeti su u obzir prilikom rada na engleskoj reviziji ovog prevoda.

Ti osnovni tekstovi otkrivaju da su u nekim starijim prevodima, kao što je engleski prevod King James Version, dodati neki stihovi u grčkom delu Biblije. Tih stihova nema u svetim spisima već su ih kasnije dodali neki prepisivači. Zato nisu preneti u mnogim Biblijama, ali ostali stihovi su ipak zadržali iste brojeve, budući da je opšteprihvaćena podela stihova ustanovljena još u XVI veku. Ta mesta su Matej 17:21; 18:11; 23:14; Marko 7:16; 9:44, 46; 11:26; 15:28; Luka 17:36; 23:17; Jovan 5:4; Dela apostolska 8:37; 15:34; 24:7; 28:29 i Rimljanima 16:24. U ovom revidiranom izdanju, u tim stihovima se nalazi odgovarajuća fusnota.

Što se tiče dugog zaključka 16. poglavlja Jevanđelja po Marku (stihovi 9-20), kratkog zaključka tog istog poglavlja, kao i teksta iz Jovana 7:53–8:11, očigledno je da ovi sporni  stihovi ne postoje u prvobitnim rukopisima. Zato nisu preneti u ovom revidiranom izdanju. *

Još neki stihovi su usklađeni sa onim što stručnjaci smatraju da je najbliže izvornom tekstu. Primera radi, prema nekim rukopisima, u Mateju 7:13 piše: „Uđite na uska vrata. Jer široka su vrata i prostran je put koji vode u uništenje.“ U prethodnom izdanju prevoda Novi svet, „vrata“ se ne spominju u drugom delu stiha. Ali dodatno proučavanje rukopisa vodilo je do zaključka da se ta reč ipak nalazi na tom mestu u izvornom tekstu. U skladu s tim, stih je izmenjen u ovom izdanju. Postoje brojna poboljšanja slična ovom. Ali to su neznatne izmene i one ne utiču na poruku koju Božja Reč prenosi.

Rukopis na papirusu sa tekstom iz 2. Korinćanima 4:13–5:4 (oko 200. n. e.)

^ odl. 5 Radi jednostavnosti, u nastavku teksta se koristi izraz hebrejski deo Svetog pisma.

^ odl. 7 Jedan od razloga zašto su rukopisi morali da se prepisuju jeste to što je izvorni tekst pisan na propadljivim materijalima.

^ odl. 18 Više detalja o tome zašto su ovi stihovi sporni može se pronaći u fusnotama u izdanju ovog prevoda iz 2006. godine.