Jov 14:1-22

14  „Čovek, koga je žena rodila,+Kratkog je veka+ i pun nemira.+   Kao cvet niče i kida se,+Kao senka+ beži i ne ostaje.   Da, na takvog si otvorio oko svoje,I ti me na sud vodiš.+   Ko će čistog izvaditi iz nečistog?+Niko.   Ograničen je životni vek čoveka,+U tvojoj je vlasti broj meseci njegovih,Odredbu si za njega doneo preko koje ne može preći.   Skini s njega pogled svoj da predahne,+Dok ne oseti radost kao najamnik na kraju radnog dana.   Jer i za drvo nade ima.Ako se poseče, opet će pustiti izdanke,+I bez mladice neće ostati.   Ako mu koren ostari u zemljiI panj njegov u prahu odumre,   Pustiće izdanke kad oseti vodu+I pustiće grane kao mlada biljka.+ 10  Ali čovek umre i savladan leži.Kad čovek zemaljski izdahne, gde je?+ 11  Vode nestaju iz mora,Reka otiče i presušuje.+ 12  Tako i čovek legne, i više ne ustaje.+Dok neba ne nestane, neće se probuditi,+Niti će se prenuti iz sna svoga.+ 13  O, kad bi me u grob* sklonio,+Kad bi me sakrio dok ne prođe gnev tvoj,Kad bi mi rok odredio+ i onda me se setio!+ 14  Kad čovek umre, može li se u život vratiti?+Sve dane vremena koje mi je određeno* čekaću,+Dok ne dođe izbavljenje moje.+ 15  Pozvaćeš me, i ja ću ti se odazvati.+Uželećeš se dela ruku svojih. 16  A sada brojiš korake moje,+Ni na šta ne paziš osim na greh moj.+ 17  Zapečaćen je u vreći buntovnički prestup moj,+I krivicu moju ti lepkom učvršćuješ. 18  Ali i gora će pasti, raspašće se,Stena će se premestiti s mesta svoga, 19  Kao što voda drobi kamenje,I dok teče spira prah zemaljski,Tako ti uništavaš nadu čoveka smrtnog. 20  Ti ga nadvladaš jednom zauvek, i on odlazi,+Menjaš lice njegovo i otpuštaš ga. 21  Ako su sinovi njegovi poštovani, on to ne zna,+Ako su u sramoti, on nije svestan toga. 22  Dok je živ osećaće bol u telu svom,I duša će njegova tugovati dok je u njemu.“

Fusnote

 Doslovno: „šeol“.
 Doslovno: „prinudnog rada; robovanja“, što je ovde simbol smrti koja ljude drži u ropstvu.