Odrastao sam na seoskom imanju u Australiji. Moji roditelji i babe i dede s obe strane su upoznali istinu 1950-ih. Već sa 6 godina sam počeo da idem u službu, a krstio sam se s 13. Tokom raspusta sam često bio pomoćni pionir. Voleo sam Jehovu i hteo da mu služim u svu večnost.

Kad sam imao 15 godina, nastavnici u školi su primetili da sam veoma dobar u sportovima. Zbog toga su mi predstavnici jednog ragbi kluba ponudili sportsku stipendiju. Sama pomisao da bih mogao da postanem poznati ragbista delovala mi je veoma primamljivo. Ali bio sam svestan da sam ja svoj život već posvetio Jehovi. Otac mi je dao dobar savet. Rekao mi je da razmislim o obećanju koje sam dao Jehovi i o tome da li bih uz to mogao da se posvetim i sportskoj karijeri. Zaista sam razmišljao o tome i shvatio da ne bih mogao da sedim na dve stolice, tako da sam odbio ponudu tog kluba. Nekoliko meseci kasnije, Australijski sportski institut u Kanberi mi je takođe ponudio stipendiju, ali ovog puta je trebalo da treniram za maraton i mogao sam da predstavljam Australiju na Igrama Komonvelta ili Olimpijskim igrama. Međutim, i ovog puta je pobedila moja snažna želja da posvetim život Bogu, pa sam i njima rekao „ne“.

Ubrzo nakon toga, završio sam školu i započeo s pionirskom službom, što je bio cilj o kom sam već neko vreme razmišljao. Međutim, pošto je moja porodica imala ozbiljnih finansijskih problema, prestao sam s pionirskom službom i počeo da radim puno radno vreme kao vozač poljoprivrednih mašina. Već sam bio u kasnim tinejdžerskim godinama i nisam živeo s roditeljima. I dalje sam služio Jehovi, ali sam sve nekako mehanički odrađivao. Izgubio sam onaj nekadašnji žar i moje prijateljstvo s Jehovom je dosta oslabilo. Nažalost, upleo sam se u društvo u kom su svi bili nemoralni i puno su pili, pa sam zamalo i ja krenuo tim istim putem. Sve manje sam mislio na Jehovu, a sve više na to kako da sebi ugodim.

Morao sam nešto da promenim. Preselio sam se u jedan drugi grad da bih se odvojio od tog lošeg društva. Ponovo sam se zbližio s Jehovom i počeo da razmišljam o tome da opet budem pionir. U to vreme sam upoznao jednu povučenu devojku koja je kao i ja odrasla na seoskom području. Zvala se Lin Makšari i u to vreme je već bila pionir. Nas dvoje smo se sprijateljili i mnogo smo razgovarali o tome šta bismo želeli da radimo u životu. Ispostavilo se da smo oboje imali cilj da budemo misionari. Venčali smo se 1993. i oboma nam je bilo veoma važno da nas Jehova vodi u životu.

Ostvarujemo svoje ciljeve

Čim smo se venčali, pridružio sam se Lin u pionirskoj službi. Dogovorili smo se da ćemo voditi jednostavan život i da se nećemo zaduživati. Zato smo kupili staru kamp kućicu u kojoj smo živeli. Narednih šest godina smo se selili gde god bi nam organizacija predložila i nismo bili izbirljivi po pitanju posla. Bilo nam je samo važno da ostanemo u toj službi. Propovedali smo s malim skupštinama koje su imale ogromna područja u zabačenom delu Kvinslenda. Često smo kampovali u pustim krajevima i držali bismo sastanke na otvorenom ili u nekom iznajmljenom prostoru. Zaista smo bili srećni, ali smo se i dalje pitali: „Da li možemo još nešto da učinimo za Jehovu?“ Ubrzo smo saznali odgovor.

Dobili smo poziv da se preselimo u drugu zemlju kao misionari. Jako smo se uplašili i smatrali smo da nismo dorasli tome. Činilo nam se da ne možemo biti kvalitetni misionari pošto nismo bili u školi Galad. Oboje smo uživali u službi, ali nismo imali baš mnogo biblijskih kurseva, pa smo mislili da možda nismo dovoljno vešti učitelji.

Obratili smo se bratu Maksu Lojdu, članu Odbora podružnice i rekli mu kako se osećamo. a On nas je poput oca strpljivo i s puno ljubavi saslušao. Uverio nas je da kad se neko stavi na raspolaganje, iako se oseća nedoraslo, Jehova to uvek nadomesti i osposobi ga da uradi bilo koji zadatak koji mu da. To nas je stvarno ohrabrilo i rado smo prihvatili poziv da se preselimo na Šri Lanku.

Prilagođavanje na nove okolnosti

U glavni grad Šri Lanke, Kolombo, stigli smo 1999. Ono što smo tamo zatekli toliko se razlikovalo od mirnog seoskog života na koji smo navikli u Australiji da smo imali osećaj da smo na drugoj planeti. Našli smo se usred građanskog rata i siromaštva, u gradu koji je prenaseljen i pun prosjaka, a da ne pričam o svim tim različitim jezicima kojima su ljudi govorili. Međutim, ono što nam je pomoglo da se ne usredsredimo na stvari koje su nam teško padale bila su naša divna braća i sestre i nebrojeno mnogo dobrih ljudi koji nisu još čuli za Jehovu.

Bili smo poslati u Kandi, grad koji je izgrađen na jednom uzvišenju s kog se pruža pogled na plantaže čaja i kišne šume. Ovaj grad je poznat po tome što je pun budističkih hramova. Skoro niko od njegovih meštana nije znao ništa o Stvoritelju koji ih puno voli. U našoj skupštini su braća govorila sinhaleski i tamilski, tako da su se sastanci održavali na oba jezika. Bilo je teško učiti sinhaleski jezik, ali braća u skupštini i oni koji su proučavali Bibliju su cenili naš trud. Ako ništa drugo, barem smo ih zasmejavali našim greškama.

Međutim, učenje jezika nam nije bio najveći problem. Tu smo se prvi put u životu susreli sa žestokim progonstvom. Jednom smo jedan brat i ja bili u nekom selu kad nas je okružila besna rulja. Neki su uzeli našu literaturu i pred nama je spalili, a drugi su počeli da nas udaraju i šutiraju. Nas dvojica smo se sve vreme usrdno molili Jehovi da nam da mir i da nas se seti ako umremo. Na svu sreću, u jednom trenutku se rulja razišla i ostavili su nas na miru. Nekako smo izašli iz tog sela i zahvaljivali Jehovi što nas je zaštitio.

S vremenom smo se na Šri Lanci osećali kao kod kuće. Iako je rat razjedinjavao stanovništvo, bilo je predivno posmatrati kako Jehova privlači ljude koji vole istinu u njegovu ujedinjenu porodicu. Ovo prelepo ostrvo nam je ostalo u najlepšem sećanju. Pa ipak, nakon samo dve godine, vlasti su podlegle pritisku verskih vođa, pa su primorali većinu misionara da napuste zemlju.

Narednih nekoliko sedmica smo bili u neizvesnosti i pitali smo se gde ćemo ići. Vodeće telo nas je poslalo na Papuu Novu Gvineju. Tamo smo stigli u glavni grad Port Morsbi u septembru 2001.

Papua Nova Gvineja – zemlja iznenađenja

Iako je Papua Nova Gvineja smeštena blizu Australije, kultura i generalno način života se dosta razlikuju. Ponovo je trebalo da se svemu tome prilagodimo. Naučili smo tok pisin, najzastupljeniji jezik u ovoj zemlji gde se govori više od 800 jezika.

Tri godine smo služili u gradu Popondeta, a onda smo pozvani u pokrajinsku službu. Nikad nismo ni pomislili da će nam Jehova poveriti tu vrstu službe. Oduvek sam veoma cenio pokrajinske nadglednike zbog njihove zrelosti, načina poučavanja i dobrih saveta. Zato sam se osećao potpuno nedoraslo da ja služim u tom svojstvu. Moj cilj je oduvek bio da budem misionar i nikad mi ni na kraj pameti nije bila pokrajinska služba. Još uvek ne možemo da verujemo da nam je Jehova ukazao tako veliku čast.

Kad smo posećivali skupštine koje su bile u gradu, na smeštaju bismo obično imali struju i vodu, kao i zasebnu sobu s krevetom. Ali na seoskim područjima često ne bismo imali ni te osnovne stvari. Spavali bismo u malim kolibama, kuvali napolju na vatri i kupali se u potoku ili reci. Ali ako su krokodili bili u blizini, kofom bismo zahvatili vodu, vratili se u kolibu i tamo se nekako okupali.

U ovoj službi nam je fizička snaga bila potrebna kao nikada ranije. Ali bili smo sigurni da kad nas Jehova negde šalje, on će nam i dati potrebnu snagu (Sudije 6:14). Do mnogih skupština nije bilo lako doći. Probijali smo se kroz guste kišne šume i prelazili močvare i krševite planine. Putovali smo terenskim vozilima, čamcima, avionom, a često i peške samo da bismo stigli do braće i sestara. b

Da bismo posetili neku skupštinu blizu granice s Indonezijom, morali smo da vozimo preko 350 kilometara i to uglavnom zemljanim putevima. Tom rutom smo išli sigurno više od 200 puta i prelazili smo potoke i reke na kojima nije uvek bilo mostova. Mislim da nije moguće izbrojati koliko puta smo se za sve te godine zaglavili u gustom, lepljivom blatu i koliko smo sati proveli otkopavajući i gurajući auto. Ali zaboravili bismo na sve muke čim bismo ugledali našu dragu braću koja su nas čekala sa širokim osmehom i loncem punim hrane.

Kad smo posećivali skupštine visoko u planinama, do njih smo stizali malim avionom. Pilot bi morao da nekako nađe prostor između oblaka ne bi li video gde je pista. Zatim bi se spustio malo niže da proveri da slučajno na pisti nema dece ili životinja. Onda bismo se psihički pripremili da sletimo na pistu koja je bila blatnjava i neravna, a uz to smeštena na potpuno nebezbednom planinskom vrhu, visokom preko 2 100 metara. Kad bismo hteli da napustimo takva udaljena naselja, ponekad je jedini način bio da avionom uzletimo s piste koja se nalazila na samoj ivici neke visoke litice. c

Ponekad smo se penjali po strmim planinskim stazama ili smo išli kroz močvarna priobalna područja po veoma toplom i vlažnom vremenu. Uvek smo sa sobom imali rančeve koji su bili puni publikacija i osnovnih potrepština. Međutim, to nam nije teško padalo jer smo uvek imali društvo braće i sestara s kojima smo se usput mnogo smejali i vodili duboke i ohrabrujuće razgovore.

Tamošnjoj braći smo mogli da kažemo ono što je apostol Pavle napisao svojim suvernicima, a zapisano je u 1. Solunjanima 2:8: „Tako smo, puni ljubavi prema vama, bili spremni [...] da damo svoj život za vas – toliko smo vas zavoleli.“ A i oni su bili spremni da urade to isto za nas, čak i da daju svoj život ne bi li nas zaštitili od naoružanih nasilnika. Na primer, u jednom selu je jedan ljutiti čovek počeo da preti Lin mačetom. U tom trenutku sam bio na sasvim drugom kraju sela, tako da je jedan brat brže-bolje stao ispred Lin i zaštitio je. On je zadobio lakše povrede, a ostala braća su vrlo brzo savladala tog čoveka. Jehova nam je iz dana u dan pomagao, tako da smo uspevali da u duhovnom pogledu brinemo o braći i sestrama, iako je u to vreme u zemlji vladalo sve veće bezvlašće.

Pošto zdravstveni sistem na Papui Novoj Gvineji ne funkcioniše baš najbolje, bilo je teško brinuti se o zdravlju. Lin je 2010. dobila bakterijsku infekciju od koje je skoro umrla, tako da smo hitno morali da odemo za Australiju na lečenje. Jehova nam je u tim teškim trenucima pomagao da ostanemo smireni. Na kraju su lekari pronašli antibiotik koji je delovao, a jedan od njih nam je čak rekao: „Vi radite za Boga. Sada on radi za vas.“ Nekoliko meseci kasnije smo se vratili na Papuu Novu Gvineju.

Još ima mnogo posla

U narednih godinu i nešto smo više puta odlazili u Australiju da bi Lin dobijala terapije. Na kraju su nam braća 2012. rekla da ostanemo u Australiji i posvetimo se svom zdravlju. Međutim, sam oporavak nam nije najteže pao, već to što nakon toliko godina provedenih u drugoj zemlji na Australiju više nismo gledali kao na svoj dom. Morali smo se ponovo prilagođavati i u mentalnom i u emocionalnom pogledu. Bili smo tužni što smo na Papui Novoj Gvineji morali da ostavimo braću i sestre koje smo toliko zavoleli. Imali smo utisak da nismo ispunili zadatak koji nam je Jehova dao i da mu više nismo korisni. Zbog svih tih osećanja bila nam je potrebna velika podrška braće i sestara.

Nakon što se Lin potpuno oporavila, služili smo kao specijalni pioniri u Volongongu, južno od Sidneja, u Novom Južnom Velsu. Nakon otprilike godinu dana, bili smo presrećni kada smo pozvani u Biblijsku školu za bračne parove (sada je to Škola za objavitelje Kraljevstva). Nakon toga nas je podružnica poslala u pokrajinsku službu. Nekoliko godina smo posećivali skupštine i grupe u velikim gradovima, u gradovima duboko u pustinji i ribarskim selima. Naša trenutna pokrajina obuhvata sušno područje severozapadne Australije i ceo Istočni Timor.

Uz sebe imam ženu kojoj je služenje Jehovi na prvom mestu i pruža mi izuzetnu podršku. Ona je za mene predivan dar od Jehove. Nikada se ni na šta ne žali, čak ni kad smo u najneprijatnijim uslovima ili vrlo teškim okolnostima. Kad god je neko pita kako uspeva da ostane pozitivna gde god da služimo, ona uvek odgovori: „Jehovi kažem apsolutno sve.“ Onda pažljivo čita Božju Reč i u njoj nalazi savete koji joj pomažu da sačuva pozitivan stav i da postupa na ispravan način.

Nikad se nisam pokajao što se nisam posvetio sportskoj karijeri, već sam pustio Jehovu da me vodi. Na svojoj koži sam osetio da nas Jehova može osposobiti za bilo koji zadatak, dokle god se mi stavljamo na raspolaganje. Takođe sam naučio da je veoma važno da se svakog dana molim za sveti duh i mudrost, jer će mi to pomoći da donesem prave odluke i da se na ispravan način borim s problemima. Naš Otac Jehova nam je pružio život kakav nismo mogli ni da zamislimo. Jedva čekamo da vidimo šta će sve još postići s nama, slabim ljudima poput zemljanih posuda (2. Korinćanima 4:7).