SVI volimo da budemo srećni, zar ne?— Ali malo je ljudi stvarno srećno. Da li znaš zašto?— Zato što nisu naučili u čemu je tajna sreće. Oni misle da čovek može da bude srećan samo ako ima puno stvari. Ali kada steknu te stvari, opet nisu srećni.

Evo u čemu je tajna. Veliki Učitelj je rekao: „Više ima sreće u davanju, nego u primanju“ (Dela apostolska 20:35). Dakle, kako možemo da budemo srećni?— Da, tako što ćemo davati drugima i činiti nešto za njih. Da li si ranije znao to?—

Hajde da još malo razmislimo o tome. Da li je Isus time hteo da kaže da onaj ko dobije poklon neće biti srećan?— Ne, nije to hteo da kaže. Ti voliš da dobijaš poklone, zar ne?— Svi to vole. Mi smo srećni kad dobijemo neke lepe stvari.

 Ali Isus je rekao da je još veća radost kada dajemo. Šta bi ti rekao, ko je taj ko najviše daje drugima? — Tačno, Jehova Bog.

Biblija kaže da Bog „daje svima život i dah i sve“. On nam daje kišu s neba i sunce, tako da biljke mogu da rastu i da imamo hranu (Dela apostolska 14:17; 17:25). Nije ni čudo što Biblija naziva Jehovu ’srećnim Bogom‘! (1. Timoteju 1:11). Bog je srećan kada daje drugima. I mi možemo biti srećni kada dajemo.

Šta sve možemo da dajemo drugima? Šta ti misliš?— Ponekad nam za neki poklon treba novac. Ako je to neki poklon iz prodavnice, moraćeš da ga kupiš. Onda ako želiš da daš jedan takav poklon, možda ćeš morati da štediš novac dok ne sakupiš koliko ti treba.

Ali ne nabavljaju se svi pokloni u prodavnicama. Na primer, kada je jako topao dan zaista nam prija čaša hladne vode. Kada nekom ko je jako žedan daš čašu vode, osetićeš radost koja proizlazi iz davanja.

Možda biste jednom mama i ti mogli da napravite kolače. Verovatno bi ti to bilo zabavno. Ali umesto da ih sve sam pojedeš, šta bi mogao da uradiš da bi bio još srećniji?— Naravno, možeš dati malo kolača nekom od tvojih drugara ili drugarica. Da li bi voleo da to ponekad uradiš?—

Veliki Učitelj i njegovi apostoli su znali da će biti srećniji ako daju. Da li znaš šta su oni davali drugim ljudima?— Bilo je to  nešto najbolje na svetu! Oni su znali istinu o Bogu i rado su prenosili tu dobru vest drugima. Oni nisu ni od koga uzimali novac za to što su radili.

Jednoga dana su apostol Pavle i njegov dobar prijatelj Luka sreli jednu ženu koja je takođe želela da oseti radost davanja. Sreli su je pored jedne reke. Pavle i Luka su otišli tamo zato što su čuli da se ljudi mole na tom mestu. I to je stvarno bilo tačno, jer kada su došli videli su mnoge žene koje su se molile.

Pavle je tim ženama počeo da priča o dobroj vesti o Jehovi Bogu i njegovom Kraljevstvu. Jedna od njih, po imenu Lidija, pažljivo je slušala. Posle toga je želela da uradi nešto čime bi pokazala da joj se zaista dopada dobra vest koju je čula. Zato je nagovarala Pavla i Luku: „Ako ste prosudili da sam verna Jehovi, uđite u moj dom i ostanite.“ Ona ih je naprosto prisilila da dođu kod nje (Dela apostolska 16:13-15).

Lidija je bila srećna što je u svom domu mogla da ugosti te Božje sluge. Ona ih je zavolela zato što su joj pomogli da sazna o Jehovi i Isusu, i o tome kako ljudi mogu večno da žive. Bila je srećna zbog toga što je mogla da ponudi Pavlu i Luki hranu i mesto za odmor. Znači, Lidija je bila srećna kada je davala drugima zato što je stvarno želela da daje. To je nešto što treba da upamtimo. Neko će nam možda reći da nešto treba da damo drugima. Ali ako u stvari mi to ne želimo da uradimo, onda nećemo biti srećni kada dajemo.

Recimo da imaš neki slatkiš koji hoćeš da pojedeš. Ako bih ti rekao da moraš malo da daš i nekom drugom detetu, da li bi bio srećan kada bi ga podelio s njim?— Ali šta bi uradio kada bi, dok jedeš neki slatkiš, sreo drugara koga jako voliš? Kada bi  sam došao na ideju da taj slatkiš podeliš s drugarom, zar tada ne bi bio srećan?—

Ponekad nekoga toliko puno volimo da bismo hteli sve da mu damo i da ništa ne ostavimo za sebe. Isto tako, dok naša ljubav prema Bogu raste trebalo bi da osećamo želju da mu sve damo.

Veliki Učitelj je upoznao jednu siromašnu ženu koja je želela sve da dâ Bogu. Video ju je u hramu u Jerusalimu. Sve što je imala bila su dva novčića. Ali ona je oba novčića stavila u kutiju kao prilog, to jest dar, za hram. Niko je nije naterao da to uradi. Većina ljudi koji su bili tamo čak nisu ni znali šta je ona uradila. Učinila je to zato što je želela i zato što je stvarno volela Jehovu. Tako je osetila sreću u davanju (Luka 21:1-4).

Postoji puno načina na koje možemo da dajemo. Možeš li da se setiš nekih?— Ako dajemo zato što to stvarno želimo, onda ćemo biti srećni. Zato nam Veliki Učitelj i kaže: „Imajte naviku da dajete“ (Luka 6:38). Ako tako postupamo, onda ćemo i druge učiniti srećnima. A mi ćemo biti najsrećniji!