Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Kako da živim sa svojom žalošću?

Kako da živim sa svojom žalošću?

„BIO sam pod velikim pritiskom da potisnem svoja osećanja“, objašnjava Majk sećajući se smrti svog oca. Za Majka, potiskivanje svoje žalosti bila je glavna stvar koju je morao da čini. Ipak, kasnije je shvatio da nije bio u pravu. Zato kad je Majkov prijatelj izgubio svog dedu, Majk je znao šta treba da radi. On kaže: „Pre par godina ja bih ga potapšao po ramenu i rekao, ’Budi muškarac‘. Sada sam ga dodirnuo za ruku i rekao, ’Osećaj se kako god moraš da se osećaš. To će ti pomoći da se izboriš s tim. Ako želiš da te ostavim samog, otići ću. Ako želiš da ostanem, ostaću. Samo se nemoj bojati svojih osećanja.‘“

MariAn je takođe osetila pritisak da potisne svoja osećanja kad joj je umro muž. „Toliko sam brinula oko toga da budem dobar primer drugima“, seća se ona, „da nisam sebi dozvolila normalna osećanja. Ali konačno sam naučila da mi pokušavanje da budem stub snage za druge, nije pomagalo. Počela sam da analiziram svoju situaciju i da govorim, ’Plači ako moraš da plačeš. Nemoj pokušavati da budeš previše jaka. Daj sebi oduška.‘“

Tako i Majk i MariAn preporučuju: Dozvolite sebi da žalite! I oni su u pravu. Zašto? Zato što je to jedno potrebno emocionalno rasterećenje. Oslobađanje vaših osećanja može vas rasteretiti pritiska pod kojim se nalazite. Prirodno izražavanje emocija, ako je u povezanosti s razumevanjem i tačnim informacijama, dozvoljava vam da ispravno gledate na svoja osećanja.

Naravno ne izražava svako žalost na isti način. I takvi faktori kao što su da li je voljena osoba umrla iznenada ili je smrt nastupila posle neke duge bolesti mogu uticati na emocionalne reakcije preživelih. Ali jedna stvar izgleda sigurna: Suzbijanje svojih osećanja može biti štetno i fizički i emocionalno. Daleko je zdravije rasteretiti se žalosti. Kako? Biblija sadrži neke praktične savete.

Rasteretiti se žalosti — kako?

Razgovor može biti korisno rasterećenje. Nakon smrti svih svojih desetoro dece, kao i nekih drugih ličnih tragedija, drevni patrijarh Jov je rekao: „Dodijô je život duši mojoj! Pustiću od sebe tugovanku svoju, govoriću u jadu duše svoje!“ (Job 1:2, 18, 19; 10:1). Jov nije više mogao  zadržati svoju brigu. Njemu je bilo potrebno da je pusti; morao je da ’govori‘. Slično tome, engleski dramski pisac Šekspir pisao je u Makbetu: „Izrazi tugu rečima; žalost koja ne govori šapuće tegobnom srcu i poziva ga da se slomi.“

Tako razgovor o svojim osećanjima s ’pravim prijateljem‘ koji će strpljivo i saosećajno slušati može doneti izvesnu meru olakšanja (Poslovice 17:17). Izražavanje iskustava i osećanja rečima često olakšava da ih razumemo i da se nosimo s njima. A ako je slušalac neka druga ucveljena osoba koja uspešno izlazi na kraj sa svojim sopstvenim gubitkom, vi možete biti u mogućnosti da sakupite neke praktične predloge o tome kako se vi možete s tim suočiti. Kad joj je umrlo dete, jedna majka je objasnila zašto joj je pomoglo da razgovara s jednom drugom ženom koja se suočila sa sličnim gubitkom: „Znati da je još neko prošao kroz to isto, da je iz toga izašao čitav, i da još uvek preživljava i nalazi neku vrstu reda u svom životu opet me je veoma ojačalo.“

Biblijski primeri pokazuju da vam zapisivanje vaših osećanja može pomoći da izrazite svoju žalost

Šta ako vam nije prijatno da razgovarate o svojim osećanjima? Nakon smrti Saula i Jonatana, David je sastavio jednu jako emocionalnu naricaljku u kojoj je izlio svoju žalost. Ta tužna kompozicija je konačno postala deo pisanog izveštaja biblijske knjige Druge Samuelove (2. Samuelova 1:17-27; 2. Letopisa 35:25). Slično tome, neki nalaze da im je lakše da se izraze u pisanom obliku. Jedna udovica je izvestila da bi ona zapisivala svoja osećanja i zatim danima kasnije opet čitala šta je zapisala. Ustanovila je da je to korisno rasterećenje.

Bilo kroz razgovor ili pisanje, saopštavanje vaših osećanja može vam pomoći da se rasteretite svoje žalosti. Takođe može biti od pomoći da raščistite nesporazume. Jedna ucveljena majka objašnjava: „Moj suprug i ja smo slušali o drugim parovima koji su se razveli posle gubitka deteta, a mi nismo želeli da se to dogodi i nama. I zato, uvek kad smo osetili gnev, želeći da okrivljujemo jedno drugo, porazgovarali bismo o tome. Mislim da smo čineći to zaista postali bliži.“ Dakle, obznanjivanje vaših osećanja može vam pomoći da razumete da čak iako možda delite isti gubitak, drugi mogu žaliti drugačije — svojim sopstvenim tempom i na svoj sopstveni način.

Još nešto što može olakšati rasterećenje od žalosti jeste plakanje. Postoji „vreme plača“, kaže Biblija (Propovednik 3:1, 4). Sigurno je da smrt nekoga koga volimo donosi takvo vreme. Liti suze žalosti izgleda da je neophodan deo procesa zaceljivanja.

Jedna mlada žena objašnjava kako joj je jedna bliska prijateljica pomogla da se suoči sa smrću svoje majke. Ona se priseća: „Moja prijateljica mi  se uvek našla pri ruci. Plakala je sa mnom. Razgovarala je sa mnom. Mogla sam biti tako otvorena sa svojim emocijama, a to mi je bilo važno. Nisam morala da se osećam nelagodno zbog plakanja.“ (Vidi Rimljanima 12:15.) Ni vi ne treba da se stidite svojih suza. Kao što vidimo, Biblija je puna primera ljudi i žena vere — uključujući Isusa Hrista — koji su otvoreno lili suze žalosti bez ikakve očite nelagodnosti (Postanje 50:3; 2. Samuelova 1:11, 12; Jovan 11:33, 35).

U svakoj kulturi, ožalošćeni ljudi cene kad ih drugi teše

Možda ćete ustanoviti da će jedno vreme vaše emocije biti nekako nepredvidive. Suze mogu poteći bez mnogo upozorenja pre toga. Jedna udovica je ustanovila da je kupovina u super-marketu (nešto što je često radila sa svojim mužem) može rasplakati, naročito kad, iz navike, posegne za stvarima koje su bile omiljene njenom suprugu. Budite strpljivi sa samim sobom. I nemojte misliti da morate da zadržavate suze. Upamtite, one su prirodan i neophodan deo žaljenja.

Nositi se s krivicom

Kao što je ranije spomenuto, neki imaju osećanja krivice posle gubitka voljene osobe. To može pomoći da se objasni silna žalost vernog čoveka Jakova kada je bio naveden da poveruje da je njegovog sina Josifa ubila „ljuta zverka“. Sam Jakov je poslao Josifa da proveri da li su njegova braća dobro. Zato su Jakova verovatno mučila osećanja krivice, kao na primer ’Zašto sam Josifa poslao samog? Zašto sam ga poslao u područje koje vrvi divljim zverima?‘ (Postanje 37:33-35).

Možda smatrate da je neko zanemarivanje s vaše strane doprinelo smrti vašeg voljenog. Shvatanje da je krivica — bilo stvarna ili zamišljena — normalna reakcija na žalost može samo po sebi biti korisno. Opet, nemojte misliti da morate čuvati takva osećanja za sebe. Razgovor o tome kako se osećate krivim može pružiti dosta potrebnog rasterećenja.

Shvatite, međutim, da bez obzira koliko mi voleli drugu osobu, mi ne možemo kontrolisati  njen život, niti možemo sprečiti da „vreme i nepredviđeni događaj“ (NW) zadesi one koje volimo. (Propovednik 9:11). Osim toga, nema sumnje da vaši poticaji nisu bili loši. Na primer, time što niste zakazali kod doktora ranije, da li ste vi nameravali za svog voljenog da se razboli i umre? Naravno da niste! Onda, da li ste zaista krivi za prouzrokovanje smrti te osobe? Ne.

Jedna majka je naučila da se bori s osećanjima krivice posle smrti njene ćerke u jednoj automobilskoj nesreći. Ona objašnjava: „Osećala sam se krivom što sam je poslala da izađe. Ali uspela sam da shvatim da je bilo smešno osećati se tako. Nije bilo ničeg neispravnog u tome da je pošaljem sa svojim ocem da obavi neke stvari. Bio je to samo užasan nesrećan slučaj.“

’Ali postoji toliko stvari koje bih voleo da sam rekao ili učinio‘, možda kažete. Tačno, ali ko od nas može reći da je savršen otac, majka ili dete? Biblija nas podseća: „Svi mi u mnogome grešimo. Ali ko u reči ne pogreši, taj je savršen čovek“ (Jakov 3:2; Rimljanima 5:12). Zato prihvatite činjenicu da niste savršeni. Stalno razmišljanje o svim vrstama ’Da sam samo uradio ovo ili ono‘ neće promeniti ništa, ali to može usporiti vaš oporavak.

Ako imate zdrave razloge da verujete da je vaša krivica stvarna, a ne zamišljena, onda osmotrite najvažniji od svih faktora u ublažavanju krivice — Božje opraštanje. Biblija nam zasigurava: „Ako ćeš na bezakonje gledati, Gospode: Gospode, ko će ostati? Ali je u tebe praštanje“ (Psalam 130:3, 4). Vi se ne možete vratiti u prošlost i išta promeniti. Međutim, vi možete moliti za Božji oproštaj prošlih pogrešaka. I šta onda? Pa, ako Bog obećava da će izbrisati vaše prošle pogreške, zar ne treba i vi da oprostite sebi? (Poslovice 28:13; 1. Jovanova 1:9).

Nositi se s gnevom

Da li se takođe osećate prilično gnevno, možda na doktore, medicinske sestre, prijatelje ili čak na umrlog? Shvatite da je i to uobičajena reakcija na gubitak. Možda vaš gnev prirodno ide uz bol koji osećate. Jedan pisac je rekao: „Jedino time da postaneš svestan svog gneva — ne da deluješ u skladu s njim već da znaš da ga osećaš — možeš biti oslobođen njegovog destruktivnog efekta.“

Takođe može biti od pomoći da izrazite ili podelite gnev. Kako? Svakako ne u nekontrolisanim izlivima. Biblija nas upozorava da je duži gnev opasan (Poslovice 14:29, 30). Ali vi možete naći utehu u razgovoru o tome s nekim prijateljem punim razumevanja. A neki nalaze da im je naporno vežbanje korisno rasterećenje kad su gnevni. (Vidi takođe Efescima 4:25, 26.)

I dok je važno biti otvoren i pošten u vezi sa svojim osećanjima, reč opreza je tu na mestu. Postoji velika razlika između izražavanja svojih osećanja i njihovog iskaljivanja na drugima. Nema potrebe osuđivati druge za svoj gnev i frustraciju. Zato budite obzirni u govorenju o svojim osećanjima, ali ne na neprijateljski način (Poslovice 18:21). Postoji jedna prevashodna pomoć u suočavanju sa žalošću, i sada ćemo osmotriti nju.

Pomoć od Boga

Biblija nam zasigurava: „Gospod je blizu onijeh koji su skrušena srca, i pomaže onima koji su smjerna duha“ (Psalam 34:18DK). Da, više nego išta drugo, odnos s Bogom može vam  pomoći da se suočite sa smrću nekoga koga volite. Kako? Svi praktični predlozi koji su pruženi do sada temelje se na Božjoj reči, Bibliji, ili su u skladu s njom. Njihovo primenjivanje može vam pomoći da se s tim suočite.

Osim toga, nemojte potcenjivati vrednost molitve. Biblija nas podstiče: „Stavi na Gospoda breme svoje i on će te potkrijepiti“ (DK; Psalam 55:23 [55:22, DK]). Ako vam razgovor o svojim osećanjima sa saosećajnim prijateljem može pomoći, koliko će vam više pomoći izlivanje svog srca ’Bogu svake utehe‘! (2. Korinćanima 1:3).

Nije stvar u tome da nam molitva jednostavno pomaže da se osećamo bolje. ’Slušač molitve‘ obećava da će dati sveti duh svojim slugama koji iskreno mole za njega (Psalam 65:2; Luka 11:13). A Božji sveti duh, ili aktivna sila, može vas opremiti ’moćnom silom od Boga‘ [’snagom iznad onog što je normalno‘, NW] za život iz dana u dan (2. Korinćanima 4:7). Upamti: Bog može pomoći svojim vernim slugama da izdrže ama baš svaki problem s kojim se mogu suočiti.

Jedna žena kojoj je smrt odnela dete seća se kako je snaga molitve pomogla njoj i njenom mužu u njihovom gubitku. „Ako bismo uveče bili kući i žalost bi postala nesavladiva, mi bismo se zajedno molili naglas“, objašnjava ona. „Prvi put kad smo bilo šta morali da učinimo bez nje — prvi skupštinski sastanak na koji smo otišli, prvi kongres koji smo posetili — mi bismo se molili za snagu. Kad bismo ujutro ustali i realnost svega toga bi izgledala nepodnošljivo, mi bismo se molili Jehovi da nam pomogne. Iz nekog razloga, za mene je bilo zaista traumatično da uđem u kuću sama. I tako svaki put kad bih došla kući sama, ja bih jednostavno izgovorila molitvu Jehovi da mi pomogne da sačuvam neku vrstu mirnoće.“ Ta verna žena čvrsto i ispravno veruje da su joj te molitve bile od presudnog značaja. I vi možete ustanoviti da će kao odgovor na vaše istrajne molitve, ’mir Božji koji prevazilazi svaki razum sačuvati srce vaše i misli vaše‘ (Filipljanima 4:6, 7; Rimljanima 12:12).

Pomoć koju pruža Bog od presudne je važnosti. Hrišćanski apostol Pavle je rekao da nas Bog „teši u svakoj nevolji našoj, da bismo utehom kojom nas same Bog teši mogli utešiti one koji su u kakvoj nevolji.“ Istina, božanska pomoć ne otklanja bol, ali je ona može olakšati za podnošenje. To ne znači da nećete više plakati ili da ćete zaboraviti svog voljenog. Ali vi se možete oporaviti. I dok to činite, ono što doživljavate može učiniti da imate više razumevanja i da budete saosećajniji u pomaganju drugima da se suoče sa sličnim gubitkom (2. Korinćanima 1:4).