Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 134. POGLAVLJE

Prazan grob

Prazan grob

MATEJ 28:3-15; MARKO 16:5-8; LUKA 24:4-12; JOVAN 20:2-18

  • ISUSOVO USKRSENJE

  • DOGAÐAJI NA ISUSOVOM GROBU

  • POJAVLJIVANJE PRED NEKOLIKO ŽENA

Žene koje su došle na Isusov grob nisu mogle da veruju svojim očima. Grob je bio prazan! Marija Magdalena je otrčala do „Simona Petra i drugog učenika, koga je Isus naročito voleo“ — apostola Jovana (Jovan 20:2). Žene koje su ostale kod groba videle su jednog anđela. U grobu je bio drugi anđeo obučen u „belu haljinu“ (Marko 16:5).

Jedan od tih anđela im je rekao: „Ne bojte se, jer znam da tražite Isusa koji je bio pribijen na stub. Nije ovde, jer je uskrsnuo, kao što je rekao. Dođite, pogledajte mesto gde je ležao. Idite brzo i recite njegovim učenicima da je ustao iz mrtvih. I evo, ide pred vama u Galileju“ (Matej 28:5-7). „Drhteći od straha i zaprepašćenja“, ove žene su otrčale da sve to jave učenicima (Marko 16:8).

Do tada je Marija već bila pronašla Petra i Jovana. Skoro bez daha, ispričala im je: „Uzeli su Gospoda iz groba i ne znamo gde su ga položili“ (Jovan 20:2). Petar i Jovan su odmah tamo otrčali. Jovan je bio brži i pre je stigao do groba. Zavirio je unutra i video zavoje, ali je ostao napolju.

Kada je Petar stigao, odmah je ušao. Video je lanene zavoje i tkaninu kojom je bila obavijena Isusova glava. Tada je i Jovan ušao i onda je poverovao u ono što im je Marija ispričala. Iako im je Isus ranije govorio o tome, nijedan od njih nije razumeo da je on uskrsnuo (Matej 16:21). Zbunjeni, otišli su kući. Ali Marija, koja se takođe vratila na grob, ostala je još neko vreme.

U međuvremenu, ostale žene su bile na putu do učenika, želeći da im jave vest da  je Isus podignut iz mrtvih. Usput su srele Isusa koji ih je pozdravio. Pale su pred njegove noge i „poklonile mu se“. Tada im je on rekao: „Ne bojte se! Idite, javite mojoj braći da pođu u Galileju. Tamo će me videti“ (Matej 28:9, 10).

Pre toga, kada se prilikom njegovog uskrsenja desio zemljotres i kada su se pojavili anđeli, stražari na grobu su „zadrhtali od straha i ukočili se kao mrtvaci“. Kad su se oporavili, otišli su u grad i „javili svešteničkim glavarima sve što se dogodilo“. Sveštenici su se posavetovali s judejskim starešinama. Odlučili su da zataškaju stvari tako što su podmitili stražare da kažu: „Njegovi učenici su došli noću i ukrali ga dok smo spavali“ (Matej 28:4, 11, 13).

Rimskim vojnicima je pretila smrtna kazna ako bi zaspali na dužnosti. Zato su im sveštenici obećali: „A ako to [laž da su zaspali] dođe do namesnikovih ušiju, mi ćemo ga umiriti i sve ćemo učiniti da vi budete bez brige“ (Matej 28:14). Stražari su uzeli mito i uradili sve što su im rekli. Tako se lažna priča o krađi Isusovog tela proširila među Judejcima.

Marija Magdalena je i dalje plakala na grobu. Prišla je grobu, pogledala unutra i videla dva anđela u belom! Sedeli su tamo gde je bilo položeno Isusovo telo, jedan na uzglavlju, a drugi tamo gde su mu bile noge. „Ženo, zašto plačeš?“, upitali su je oni. Marija je odgovorila: „Uzeli su mog Gospoda, i ne znam gde su ga stavili.“ Kad je to rekla, okrenula se i ugledala još nekoga. I on ju je pitao isto što i anđeli, i zatim dodao: „Koga tražiš?“ Misleći da je to baštovan, rekla mu je: „Gospodine, ako si ga ti odneo, reci mi gde si ga stavio, i ja ću ga uzeti“ (Jovan 20:13-15).

Marija je zapravo razgovarala sa uskrsnulim Isusom, ali ga u tom trenutku nije prepoznala. Ali kada ju je oslovio: „Marija!“, shvatila je da je to bio on, jer joj se obratio na način na koji je to ranije radio. Radosno je uzviknula: „Raboni!“ (što znači „učitelju“). Pa ipak, uplašila se da će otići na nebo, pa ga je čvrsto uhvatila. Zato joj je on rekao: „Nemoj me više držati, jer još nisam uzašao k Ocu, nego idi mojoj braći i reci im: ’Uzlazim k svom Ocu i vašem Ocu, svom Bogu i vašem Bogu‘“ (Jovan 20:16, 17).

Tada je Marija otrčala do mesta gde su apostoli i drugi učenici bili okupljeni. Rekla im je: „Videla sam Gospoda!“, što je potvrdilo ono što su i druge žene već ispričale (Jovan 20:18). Ali učenicima su te reči „zvučale kao besmislica“ (Luka 24:11).