Srećna uprkos teškoj bolesti

Ispričala Polet Gaspar

Iako sam imala oko tri kilograma kada sam rođena, lekar je primetio da postoji neki ozbiljan problem. Tokom porođaja su mi neke kosti pukle. Uzrok tome je bila osteogenesis imperfecta, to jest bolest krhkih kostiju. Brzo su me prebacili u operacionu salu, ali lekari su sumnjali da ću preživeti. Mislili su da ću umreti u narednih 24 sata.

ROĐENA sam 14. juna 1972. u Kanberi, glavnom gradu Australije. Uprkos svim predviđanjima, preživela sam taj prvi dan. Ali zatim sam dobila upalu pluća. Budući da su mislili da ću ionako umreti, lekari mi nisu dali nikakav lek i odlučili su da „puste prirodu da učini svoje“. Tako je i bilo — priroda je učinila svoje i ja sam preživela.

Mogu samo da zamislim koliko je taj period bio težak za moje roditelje. Pošto su šanse da preživim bile veoma male, dobronamerno medicinsko osoblje ih je savetovalo da se ne vezuju previše za mene. Zapravo, tokom prva tri meseca koje sam provela u bolnici, nije im bilo dozvoljeno ni da me dodirnu. Postojala je i suviše velika opasnost da me slučajno povrede. Kada je bilo očigledno da ću preživeti, lekari su preporučili roditeljima da me smeste u dom za decu s hendikepom.

Međutim, oni su odlučili da me odvedu kući. Kratko pre toga moja majka je počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Ono što je naučila pojačalo je njen osećaj odgovornosti prema meni. Ali mora da joj je bilo teško da razvije veću bliskost sa mnom jer joj je briga o meni oduzimala svu emocionalnu i fizičku snagu. Često su me vodili u bolnicu. Ponekad bi mi kost pukla kad bi me samo kupali. To se moglo desiti i kada bih kinula.

Tonem u depresiju

Odmalena sam vezana za invalidska kolica jer zbog mog stanja nisam mogla da naučim da hodam. Uprkos poteškoćama, roditelji su se izuzetno dobro brinuli za moje fizičke potrebe.

Pored toga, majka je davala sve od sebe da mi prenese utešnu poruku iz Biblije. Na primer, govorila mi je da će u budućnosti Bog pretvoriti zemlju u raj u kom će svi ljudi biti savršeno zdravi u duhovnom, mentalnom i fizičkom pogledu (Psalam 37:10, 11; Isaija 33:24). Pa ipak, iskreno je priznala da joj je teško da zamisli lep život za mene sve dok to vreme ne dođe.

 Prvo sam krenula u školu za decu s posebnim potrebama. Učitelji mi nisu postavljali nikakve ciljeve, niti sam ih ja postavljala sebi. U stvari, sam boravak u školi mi je bio veoma naporan. Mnoga deca su bila okrutna prema meni. Kasnije sam pohađala redovnu školu. Pokušavala sam da idem u korak sa ostalima, što mi je oduzimalo svu fizičku, emocionalnu i mentalnu snagu. Pa ipak, bila sam rešena da završim svoje dvanaestogodišnje školovanje.

U srednjoj školi sam često razmišljala o tome koliko je život mojih školskih drugova prazan i bez nade. Takođe sam se prisećala onoga čemu me je majka poučavala iz Biblije. Duboko u sebi sam znala da je to istina, ali tada biblijska učenja nisu bila u mom srcu. Odlučila sam da ću neko vreme ispuniti život smehom i zabavom, ne misleći na sutrašnji dan.

Kada sam imala 18 godina, odselila sam se od roditelja da bih živela u jednoj kući u kojoj su stanovali ljudi sa fizičkim ograničenjima. Zbog preseljenja sam bila i radosna i uplašena. Nove slobode, nezavisnost, prijatelji i puno druženja bili su vrlo privlačni. Mnogi moji prijatelji su se venčavali. I ja sam želela bračnog druga koji će me voleti. Ali, zbog moje bolesti postojala je mala verovatnoća da ću se udati. Zbog toga sam bila tužna.

Međutim, nikada nisam krivila Boga zbog stanja u kom sam se nalazila. Naučila sam dovoljno o njemu da bih znala da on nipošto ne bi učinio nikakvu nepravdu (Jov 34:10). Pokušavala sam da prihvatim svoj život takav kakav je. Uprkos tome, tonula sam u duboku depresiju.

Dug put ka oporavku

Na svu sreću, majka je saznala za moju situaciju i zamolila za pomoć jednog skupštinskog starešinu koji je živeo blizu mene. On mi je telefonirao i pozvao me na sastanke u obližnjoj Dvorani Kraljevstva Jehovinih svedoka. Takođe je jedna sestra iz te skupštine proučavala Bibliju sa mnom svake sedmice.

Dok sam se prisećala biblijskih učenja koja mi je majka prenosila godinama ranije, počela sam pozitivnije da gledam na život. Uživala sam u društvu suhrišćana. Međutim, bila sam veoma zatvorena i nisam govorila o svojim osećanjima jer sam se plašila da ću biti povređena. Mislim da mi je to otežavalo da razvijem duboku ljubav prema Bogu. Pa ipak, znala sam da treba da mu predam svoj život. Zato sam se u decembru 1991. krstila u znak svog predanja Bogu.

Iselila sam se iz kuće koju sam delila s drugima i počela da živim sama u jednom stanu. Ta promena je imala i pozitivne i negativne strane. Na primer, bila sam veoma usamljena i užasavala me je pomisao da bi neki provalnik mogao da upadne u stan. Zato sam uskoro opet pala u duboku depresiju. Iako sam bila nasmejana i delovala srećno, ništa nije bilo u redu. Očajnički mi je bio potreban dobar, pouzdan prijatelj.

Mislim da mi je Jehova podario baš takvog prijatelja. Skupštinske starešine su organizovale da nastavim da proučavam Bibliju s jednom udatom sestrom po imenu Suzi. Ona mi je bila više od učitelja. Postala mi je bliska prijateljica koju sam veoma zavolela.

Suzi me je poučavala kako da s drugima podelim ono što sam saznala — propovedajući od vrata do vrata ili u neformalnom razgovoru. Tada sam produbila cenjenje prema Božjim osobinama. Međutim, iako sam bila krštena, nisam razvila duboku ljubav prema Bogu. Jednom prilikom sam čak razmišljala o tome da prestanem da mu služim. Poverila sam se Suzi i  ona mi je pomogla da prebrodim to teško vreme.

Takođe mi je pomogla da uvidim da tome što sam nesrećna u velikoj meri doprinosi druženje sa osobama koje nemaju snažnu ljubav prema Jehovi. Zato sam počela da se družim s duhovno zrelim osobama, posebno sa starijima. Pošto u to vreme nisam bila u dobrim odnosima s majkom, potrudila sam se da se ponovo zbližim s njom i s bratom. Iznenadilo me je koliko sam zbog svega toga bila srećna, kao nikada ranije. Braća i sestre iz skupštine, moja porodica i iznad svega Jehova, postali su mi izvor radosti i snage (Psalam 28:7).

Novi cilj

Nakon što sam na jednom kongresu slušala govor u kom je posebno istaknuta radost koju mnogi doživljavaju u punovremenoj službi, pomislila sam: ’Pa, i ja bih to mogla!‘ Naravno, bila sam svesna da će to biti naporno. Ali uz molitvu sam pažljivo razmislila o svemu, i zatim sam odlučila da predam molbu da postanem pionir, to jest da punovremeno poučavam druge Bibliji. Tako sam u aprilu 1998. počela s tom službom.

Kako propovedam drugima i pored zdravstvenih poteškoća? Po prirodi sam veoma samostalna i ne volim kada sam na teretu ljudima, zaviseći od njih za prevoz i drugu pomoć. Zato su mi Suzi i njen suprug Majkl predložili rešenje: kupiti motocikl! Ali kako ću ga voziti s obzirom na svoje zdravstveno stanje i težinu od samo 19 kilograma? Kao što se vidi na slici, moj motocikl je napravljen posebno za mene. Da bih ga vozila, ne moram uopšte da ustajem iz svojih invalidskih kolica!

Otkako sam nabavila motocikl imam veću slobodu kretanja, pa mogu da posećujem ljude i proučavam Bibliju s njima u vreme kada to odgovora i njima i meni. Moram da priznam da volim vožnju i volim kada osetim vetar na licu — jedna od malih životnih radosti!

Uživam u svakodnevnim razgovorima s ljudima na ulici. Svi su ljubazni prema meni i slušaju me s poštovanjem. To što pomažem drugima da upoznaju Bibliju pričinjava mi zadovoljstvo. Sećam se jedne zanimljive situacije kada sam propovedala od kuće do kuće sa saradnikom koji je bio visok. On je pozdravio stanarku koja je samo zapanjeno gledala u mene i zatim ga upitala: „Ume li ona da govori?“ Oboje smo prasnuli u smeh. Kada sam završila razgovor s njom, žena je bila potpuno uverena da stvarno umem da govorim!

Sada uživam u životu i razvila sam duboku ljubav prema Jehovi Bogu. Veoma sam zahvalna majci što mi je prenela biblijska učenja i čvrsto verujem da će uskoro doći radosno vreme kada će Bog obnoviti sve, pa i moje slabašno telo (Otkrivenje 21:4, 5).

[Istaknuti tekst na 30. strani]

„Pokušavala sam da prihvatim svoj život takav kakav je. Uprkos tome, tonula sam u duboku depresiju“