Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

Služenje Jehovi donelo mi je obilje blagoslova

Služenje Jehovi donelo mi je obilje blagoslova

Rodio sam se u Libertiju, jednom malom gradu u američkoj državi Indijani. Živeli smo u brvnari koja je imala samo jednu prostoriju. Moji roditelji su pre mene već imali troje dece — jednog dečaka i dve devojčice. Kasnije su dobili još dva dečaka i devojčicu.

Brvnara u kojoj sam se rodio

TOKOM mog školovanja nije se dešavalo ništa posebno. Školu sam završio sa istom decom s kojom sam i krenuo u prvi razred. U našem mestu su se svi poznavali.

U mojoj porodici je bilo sedmoro dece i kao mlad sam dosta naučio o poslovima na farmi

U okolini su se nalazile farme na kojima su ljudi uglavnom uzgajali kukuruz. Moj otac je radio kod jednog farmera kad sam se ja rodio. U tinejdžerskim godinama sam naučio da vozim traktor i da obavljam razne poslove na farmi.

Pošto je moj otac imao 56 godina kada sam se rodio, a majka 35, nisam znao šta znači imati mladog oca. Ali on je bio vitak, zdrav, snažan i veoma vredan čovek. Naučio je i nas da ne bežimo od teškog posla. Iako nije nikad mnogo zarađivao, uvek smo imali krov nad glavom, nismo bili goli i bosi, niti smo išli na spavanje praznih stomaka. On je uvek bio tu za nas. Imao je 93 godine kada je umro, a majka je umrla kada je imala 86. Nijedno od njih dvoje nije služilo Jehovi. Međutim, jedan od moje mlađe braće verno služi kao skupštinski starešina još od 1972.

DANI MLADOSTI

Moja majka je bila veoma pobožna i zato nas je svake nedelje vodila u baptističku crkvu.  Kada sam imao 12 godina, prvi put sam čuo za učenje o Trojstvu. Pošto sam bio radoznao, upitao sam majku: „Kako to da Isus u isto vreme može da bude i Sin i Otac?“ Sećam se šta mi je odgovorila: „Sine, to je tajna. Nama nije dato da je razumemo.“ I zaista, meni tu ništa nije bilo jasno. Pa ipak, sa 14 godina sam se krstio u jednoj obližnjoj rečici. Uronili su me u vodu tri puta — jednom u ime Oca, jednom u ime Sina i jednom u ime svetog duha.

Kada sam imao 17 godina, pre nego što sam regrutovan u vojsku, 1952.

U srednjoj školi me je jedan drug koji se bavio boksom ubedio da i ja počnem da treniram. Tako sam se ubrzo priključio bokserskom savezu pod nazivom „Zlatne rukavice“. Pošto se nisam baš proslavio, nakon nekoliko borbi sam odustao. Kasnije sam bio regrutovan u američku vojsku i poslat u Nemačku. Dok sam bio na odsluženju vojnog roka, nadređeni su me poslali na jednu vojnu akademiju jer su u meni videli pravog vođu. Želeli su da ostanem u vojsci. Međutim, ja to nisam želeo i zato sam je napustio 1956, nakon dve godine službe. Ubrzo nakon toga, priključio sam se jednoj sasvim drugačijoj vojsci.

U vojsci sam služio dve godine, 1954—1956.

NOVI ŽIVOT

Pre nego što sam upoznao istinu, malo sam se pravio važan i ponašao kao „mačo“. Takav sam postao pod uticajem filmova i društva u kom sam se kretao. U moju sliku o pravom muškarcu nikako se nisu uklapali propovednici. Međutim, ubrzo sam saznao nešto što mi je promenilo mišljenje. Jednog dana, dok sam se gradom vozio u svom crvenom kabrioletu, dve devojke koje sam poznavao mahnule su mi da im priđem. Bile su to dve mlađe sestre mog zeta. One su bile Jehovini svedoci. Ranije sam od njih uzeo Stražarsku kulu i Probudite se!, ali iskreno, za mene je Stražarska kula bila previše komplikovana. Ovog puta su me pozvale na Skupštinsko razmatranje knjige. To je bio manji sastanak na kom se razmatrala Biblija i koji se u to vreme održavao u njihovom domu. Rekao sam im da ću razmisliti. S osmehom su me upitale: „Obećavaš da ćeš doći?“ Odgovorio sam im: „Obećavam.“

Kasnije sam zažalio zbog toga, ali nisam mogao da ne održim reč. Najveći utisak na tom sastanku na mene su ostavila deca. Bilo mi je neverovatno šta su sve znala o Bibliji! Iako me je majka odmalena nedeljom vodila u crkvu, slabo sam poznavao Bibliju. Zato sam rešio da je bolje upoznam i počeo sam da je proučavam. Već na početku sam saznao da se Svemoćni Bog zove Jehova. Kada sam jednom davno upitao majku da mi kaže nešto o Jehovinim svedocima, rekla mi je: „Oni slede nekog starca po imenu Jehova.“ Međutim, ubrzo sam saznao da to nije tačno.

Pošto sam bio uveren da sam pronašao istinu, brzo sam duhovno napredovao. Krstio sam se nakon samo devet meseci, marta 1957. Moj pogled na život se potpuno promenio. Drago mi je što sam saznao šta Biblija kaže o tome kakav treba da bude pravi muškarac. Isus je bio savršen čovek. Imao je takvu snagu i moć da bi pored njega svaki „mačo“ pao u zasenak. Međutim, on se nije upuštao u borbe, već je mirno podnosio nevolju, kao što je bilo prorečeno (Is. 53:2, 7). Naučio sam da onaj ko želi da sledi Isusa „treba da bude blag prema svima“ (2. Tim. 2:24).

S pionirskom službom sam započeo 1958, samo godinu dana nakon krštenja. Međutim, ubrzo sam  morao da napravim kratku pauzu. Zašto? Zato što mi je srce ukrala Glorija, jedna od one dve devojke koje su me onog dana pozvale na razmatranje knjige. Njome sam se i oženio i nikada nisam zažalio zbog toga. Ona je za mene bila i ostala pravi dragulj, poput najdragocenijeg dijamanta Houp. Tako mi je drago što je moja. A sada neka vam ona nešto kaže o sebi.

„U našoj porodici je bilo 17 dece. Moja majka je verno služila Jehovi, a otac je počeo da proučava Bibliju kad je ona umrla. Ja sam tada imala 14 godina, a moja starija sestra je završavala srednju školu. Pošto smo ostali bez majke, ona i ja smo morale da brinemo o ostaloj deci i da svaki dan spremimo večeru dok se otac ne vrati s posla. Zato se otac dogovorio s direktorom naše škole da nas dve idemo u školu različitim danima kako bi jedna od nas uvek bila kod kuće i brinula o porodici. To je trajalo sve dok moja sestra nije završila školu. S nama su proučavale dve porodice Jehovinih svedoka i na kraju je nas 11 prihvatilo istinu. Uživala sam u službi propovedanja iako sam bila dosta stidljiva. Sem mi je godinama pomagao da se izborim s tim.“

Glorija i ja smo se venčali u februaru 1959. Bili smo pioniri i uživali smo da zajedno idemo u službu. U julu te iste godine, predali smo molbu za betelsku službu jer smo imali veliku želju da služimo u glavnom sedištu naše organizacije. Zato smo razgovarali s našim dragim bratom Sajmonom Krejkerom i on nam je rekao da zasad Betel ne prima bračne parove. Ipak, nikada nismo izgubili želju za tim vidom službe, a ona nam se ostvarila mnogo godina kasnije.

Pošto smo želeli da služimo tamo gde je potrebna pomoć u propovedanju, obratili smo se našem glavnom sedištu. Dobili smo pismo u kom je stajalo da je pomoć potrebna u Pajn Blafu, u državi Arkanzas. Tamo su postojale dve skupštine — u jednoj su služili belci, a u drugoj crnci. Mi smo poslati da služimo u skupštini gde su bili crnci, u kojoj je bilo samo 14 objavitelja.

SUOČAVANJE S RASIZMOM

Možda se pitate zašto su Jehovini svedoci imali skupštine za belce i skupštine za crnce. Jednostavno rečeno, nije bilo izbora. Zakon je zabranjivao da se dve rase sastaju zajedno i postojala je realna opasnost od napada. U mnogim mestima, braća su se plašila da će njihova Dvorana Kraljevstva biti demolirana ukoliko bi se u njoj sastajale dve rase. Njihov strah je bio opravdan jer su se takve stvari i dešavale. Pored toga, ukoliko bi neki Svedok koji je crnac propovedao u kraju gde žive belci, bio bi uhapšen, a vrlo moguće i pretučen. Da bismo uopšte mogli da propovedamo, morali smo da se povinujemo zakonu, nadajući se da će jednog dana stvari krenuti nabolje.

Nije nam uvek bilo lako u službi. Na primer, ponekad nam se dešavalo da na području gde žive crnci slučajno pokucamo na vrata nekom belcu. Morali smo brzo da odlučimo da li da ukratko kažemo zašto smo došli ili da se izvinimo i udaljimo. Tako je bilo u to vreme.

Naravno, iako smo bili pioniri morali smo naporno da radimo kako bismo imali novca za život. Ali za većinu poslova smo dobijali samo tri dolara dnevno. Glorija je čistila na nekoliko mesta. U jednoj kući gde je radila, gazde su dozvolile da joj pomažem kako bi brže završila posao. Dobijali smo čak i nešto za jelo. To je bio konzervirani obrok koji bismo Glorija i ja podelili pre nego što bismo otišli. Svake sedmice, Glorija je peglala veš kod jedne porodice, a ja sam radio u bašti, prao prozore i obavljao još neke poslove oko kuće. Kod jedne porodice belaca Glorija i ja smo zajedno prali prozore, ona s unutrašnje strane, a ja sa spoljašnje. Ceo dan smo radili, ali smo na kraju dobili ručak. Glorija je jela u kući, ali nije smela da ruča zajedno s tom porodicom, dok sam ja morao da ručam u garaži. Međutim, meni to nije smetalo jer je ručak bio baš ukusan. Ta porodica je bila fina, ali nisu mogli da se odupru uticaju sredine. Sećam se kako smo Glorija i ja jednom prilikom stali na jednu benzinsku pumpu kako bismo napunili rezervoar. Upitao sam  momka koji je točio gorivo da li Glorija može da koristi toalet. On me je samo prostrelio pogledom i rekao: „Zaključan je.“

DOBROTA KOJU ĆEMO DUGO PAMTITI

I pored svega, mi smo uživali u službi i u vremenu koje smo provodili s braćom. Kada smo se doselili u Pajn Blaf, živeli smo zajedno s jednim bratom i njegovom suprugom koja nije bila Svedok. On je u to vreme služio kao skupštinski sluga. U međuvremenu, Glorija je počela da proučava s njegovom suprugom, dok sam ja počeo da proučavam s njihovom ćerkom i zetom. Na kraju su se majka i ćerka predale Jehovi i krstile.

Imali smo zaista divne prijatelje u skupštini gde su služili belci. Oni bi nas pozivali na večeru, ali smo morali da budemo oprezni i da idemo kad padne mrak. Morali smo da se krijemo jer je u to vreme delovala organizacija poznata kao „Kju Kluks Klan“. Njeni članovi su širili mržnju prema crncima i bili su veoma nasilni. Sećam se kako je jedan čovek za Noć veštica obukao belu odeću s kapuljačom, kakvu nose pripadnici Kju Kluks Klana, i zatim ponosno sedeo na tremu svoje kuće. Pa ipak, negativna iskustva nisu sprečila braću da budu dobra prema svima. Na primer, jednog leta je trebalo da putujemo na kongres, ali nismo imali novca. Zato je jedan brat belac odlučio da kupi naš auto kako bi nam pomogao da otputujemo. Nekih mesec dana kasnije, Glorija i ja smo bili u službi od kuće do kuće i na nekim biblijskim kursevima. Dosta smo pešačili, a dan je bio vreo i bili smo već iscrpljeni. Kad smo stigli kući, čekalo nas je iznenađenje. Ispred je bio parkiran naš auto. Na šoferšajbni je stajala ceduljica na kojoj je pisalo: „Ovo je poklon za vas. Vaš brat.“

Još nešto je ostavilo dubok utisak na mene. Godine 1962, pozvan sam da pohađam Seminar za naimenovanu braću u Saut Lansingu, u državi Njujork. To je bila jednomesečna obuka za skupštinske, pokrajinske i oblasne nadglednike. U vreme kad sam dobio poziv za ovaj seminar, bio sam nezaposlen i nismo baš imali novca. Međutim, jedna telefonska kompanija iz Pajn Blafa me je pozvala na razgovor za posao. Ukoliko bi me zaposlili, bio bih prvi crnac u toj kompaniji. Kada su mi rekli da žele da radim za njih, nisam znao šta da im kažem. Pošto nisam imao para da otputujem u Saut Lansing, ozbiljno sam razmišljao o tome da prihvatim posao i odbijem poziv za seminar. U stvari, već sam se spremio da u pismu obavestim podružnicu o svojoj odluci, ali tada se desilo nešto što nikada neću zaboraviti.

Jednog jutra nam je na vrata pokucala jedna sestra iz naše skupštine, čiji muž nije bio Svedok. Dala mi je kovertu punu para. Pošto su toliko želeli da odem na taj seminar, ona i nekoliko njene dece su svakog jutra ustajali rano i odlazili na polja pamuka da pleve korov. Sestra mi je rekla: „Idi u školu i nauči što više  da bi i nas mogao da učiš kad se vratiš.“ Kasnije sam pozvao onu telefonsku kompaniju i pitao ih da li mogu da počnem s poslom pet sedmica kasnije. Odgovor je bio jasan: „Ne!“ Ali nije me bilo briga. Već sam doneo odluku. Toliko mi je drago što nisam prihvatio taj posao.

Sada će vam Glorija ispričati nešto o vremenu koje smo proveli u Pajn Blafu. „Uživala sam u službi na tom području. Imala sam po 15-20 kurseva. Ujutru bismo išli od kuće do kuće, a popodne na biblijske kurseve. Ponekad je proučavanje trajalo i do 11 sati uveče. Služba je bila pravo uživanje! Nisam imala želju da odemo odatle. Moram priznati da se nisam radovala kada je trebalo da započnemo s pokrajinskom službom, ali to je ono što je Jehova želeo.“ I ja bih rekao da je Jehova to želeo.

ŽIVOT U PUTUJUĆOJ SLUŽBI

U vreme kada smo služili kao pioniri u Pajn Blafu, predali smo molbu za specijalnu pionirsku službu. Nadali smo se da će nas pozvati jer smo znali da naš oblasni nadglednik želi da kao specijalni pioniri služimo u jednoj skupštini u Teksasu. Ta ideja nam se baš dopala. Zato smo čekali i čekali, nadajući se odgovoru od podružnice, ali nije ga bilo. Međutim, jednog dana nam je konačno stiglo pismo — rekli su nam da ćemo uskoro početi s putujućom službom. To je bilo u januaru 1965. U isto vreme je za pokrajinskog nadglednika bio naimenovan i brat Leon Viver, koji sada služi kao koordinator Odbora podružnice u Sjedinjenim Državama.

Nije mi bilo svejedno kad sam postao pokrajinski nadglednik. Otprilike godinu dana pre toga, brat Džejms Tompson, koji je tada služio kao oblasni nadglednik, razmatrao je da li ispunjavam uslove za pokrajinskog nadglednika. S puno ljubavi mi je ukazao na čemu bi bilo dobro da poradim i spomenuo je šta odlikuje jednog dobrog pokrajinskog nadglednika. Ubrzo nakon što sam započeo s tom službom, uvideo sam koliko mi je značio njegov savet. Brat Tompson je bio prvi oblasni nadglednik s kojim sam sarađivao. Zaista sam mnogo naučio od ovog vernog i duhovno zrelog brata.

Verna braća koja su mi mnogo pomogla

Tih godina, pokrajinski nadglednici nisu baš imali neku obuku. Tako sam i ja prvih nedelju dana svoje pokrajinske službe samo posmatrao brata dok je kao pokrajinski nadglednik bio u poseti jednoj skupštini. Ali već sledeće sedmice, kada smo posetili drugu skupštinu, ja sam služio kao pokrajinski nadglednik. On me je posmatrao i dao mi neke predloge. Nakon toga, bili smo prepušteni sami sebi. Sećam se da sam tada pitao Gloriju: „Da li on sada stvarno mora da ide?“ S vremenom sam uvideo jednu važnu  stvar — uvek ćemo imati braću koja će biti tu da nam pomognu, ali samo ako im to dozvolimo. Zato cenim pomoć koju su mi pružila braća poput Džejmsa Brauna, koji je tada bio u putujućoj službi, i Freda Raska, koji je služio u Betelu.

Nažalost, u to vreme je rasizam bio široko rasprostranjen. Jednom prilikom, pripadnici Kju Kluks Klana marširali su gradom koji smo tada posetili dok smo bili u Tenesiju. Sećam se još jedne situacije kada smo nakon službe napravili pauzu i svratili s braćom do jednog restorana. U jednom trenutku sam krenuo ka toaletu i primetio kako me prati jedan čovek koji je na sebi imao rasističke tetovaže i koji je izgledao prilično ljutito. Ali jedan brat belac koji je bio krupniji i od mene i tog čoveka, ušao je za nama u toalet i pitao me: „Brate Herd, da li je sve u redu?“ Onaj čovek je pobegao iz toaleta, a da ga nije ni koristio. Te i mnoge druge situacije pokazale su mi da koren predrasuda nije u boji nečije kože, već u grehu koji smo nasledili od Adama i Eve. Takođe sam uvideo da su braća uvek tu za nas i da će i život dati za nas, bez obzira na boju kože.

NESLUĆENI BLAGOSLOVI

U putujućoj službi smo proveli ukupno 33 godine, od toga 21 u oblasnoj službi. Tokom tih godina doživeli smo mnoge blagoslove. Međutim, usledilo je nešto što nismo mogli ni da naslutimo. U avgustu 1997, naš dugoočekivani san se ostvario. Dobili smo poziv da služimo u podružnici u Sjedinjenim Državama, 38 godina nakon što smo prvi put predali molbu. Mesec dana kasnije, počeli smo s betelskom službom. Mislio sam da odgovorna braća u Betelu žele da im privremeno pomognem oko nečega, ali na kraju nije bilo tako.

Glorija je za mene bila i ostala pravi dragulj

Najpre sam bio u Službenom odeljenju, gde sam mnogo toga naučio. Braća koja su tamo radila bavila su se veoma osetljivim i teškim pitanjima koja su slali pokrajinski nadglednici i starešine iz cele zemlje. Zaista sam cenio to koliko su braća bila strpljiva sa mnom i koliko su mi pomagala. Kad bih opet radio u tom odeljenju, sigurno bih u mnogim stvarima ponovo bio novajlija.

Glorija i ja volimo život u Betelu. Oduvek smo imali naviku da ustajemo rano, što nam je veoma koristilo u betelskoj službi. Nakon otprilike godinu dana provedenih u Betelu, počeo sam da služim kao pomoćnik u Službenom odboru Vodećeg tela. Zatim sam 1999. postao član Vodećeg tela. Tu sam mnogo toga naučio. Uverio sam se da poglavar hrišćanske skupštine nije nijedan čovek, već Isus Hrist.

Od 1999. imam čast da služim kao član Vodećeg tela

Kada se osvrnem na svoj život, ponekad mi se čini da ima dosta sličnosti sa životom proroka Amosa. Jehova je zapazio tog poniznog pastira koji je i kao sezonski radnik zasecao plodove divlje smokve, koju su samo siromašni koristili za ishranu. Ali Jehova mu je poverio zadatak da služi kao prorok i bogato ga blagoslovio (Am. 7:14, 15). Jehova je na sličan način zapazio i mene, sina siromašnog farmera iz Libertija. U svojoj službi sam imao toliko blagoslova da ne mogu ni da ih nabrojim (Posl. 10:22). Nisam rođen u materijalnom obilju, ali sam služeći Jehovi stekao obilje duhovnih blagoslova.