Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

Nisam posustao pod teretom briga

Nisam posustao pod teretom briga

Na zapadnoj obali reke Ind, području koje danas pripada Pakistanu, nalazi se grad Sukur. Tamo sam se rodio 9. novembra 1929. Otprilike u to vreme, moji roditelji su od jednog misionara iz Engleske dobili komplet knjiga različitih boja, poznat kao „komplet duginih boja“. Ove knjige koje su se temeljile na Bibliji odigrale su važnu ulogu u mom životu jer su mi pomogle da upoznam istinu.

ŽIVOPISNE ilustracije koje su se nalazile u njima budile su moju maštu. Tako sam još od malih nogu zavoleo biblijsku istinu.

U vreme kada je Drugi svetski rat pretio da zahvati Indiju, u mom životu se dogodilo nešto što mi je uzdrmalo tlo pod nogama. Naime, moji roditelji su odlučili da se razvedu. Nisam razumeo zašto dvoje ljudi koje volim žele da napuste jedno drugo. Osećao sam se prazno i usamljeno. Pošto sam bio jedinac, nije bilo nikog ko bi mi pružio potrebnu utehu i podršku.

Majka i ja smo tada živeli u Karačiju. Jednog dana je na naša vrata pokucao Fred Hardeker, stariji doktor koji je bio Jehovin svedok. Ispostavilo se da je pripadao istoj religiji kao i misionar koji nam je doneo knjige koje sam pomenuo u uvodu. Pitao je moju majku da li želi da proučava Bibliju. Ona je to odbila, ali je rekla da bih ja možda hteo. Tako sam već naredne sedmice počeo da proučavam Bibliju s njim.

 Nekoliko nedelja kasnije, krenuo sam na sastanke Jehovinih svedoka, koji su se održavali u bolnici brata Hardekera. Na njima je obično bilo 12 starijih Svedoka. Oni su mi poklonili pažnju i brinuli su o meni kao o rođenom sinu. Seli bi pored mene i razgovarali bismo kao pravi prijatelji. Nikada to neću zaboraviti!

Ubrzo me je brat Hardeker pozvao u službu propovedanja. Naučio me je kako da rukujem fonografom, koji smo koristili da bismo ljudima puštali kratke biblijske govore. Neki od tih govora su bili prilično direktni i ponekad se dešavalo da se ljudi uvrede. Ali bez obzira na njihovu reakciju, uživao sam u službi. Jedva sam čekao da drugima prenesem biblijsku istinu.

U vreme kada se japanska vojska spremala za napad na Indiju, britanske vlasti su počele da vrše snažan pritisak na Jehovine svedoke. To sam osetio na svojoj koži kada me je direktor škole, koji je bio anglikanski sveštenik, jula 1943. izbacio iz škole zbog „neprimerenog ponašanja“. Rekao je mojoj majci da drugim đacima pružam loš primer time što se družim s Jehovinim svedocima. Kada je to čula, majka je bila užasnuta i zato mi je naredila da prekinem svaki kontakt sa Svedocima. Kasnije me je poslala kod oca u Pešavar, grad koji se nalazi 1 370 kilometara severno od Karačija. Tamo nisam imao ni duhovnu hranu ni društvo braće i zato sam se s vremenom udaljio od Jehove.

PONOVO POČINJEM DA PROUČAVAM

Godine 1947, vratio sam se u Karači kako bih pronašao posao. Dok sam bio tamo, posetio sam brata Hardekera u njegovoj bolnici. Srdačno me je dočekao.

Pošto je mislio da sam bolestan, pitao me je: „Šta te muči?“

„Doktore, fizički se dobro osećam, ali duhovno sam bolestan. Želim da proučavam Bibliju“, odgovorio sam.

„Kada bi hteo da počneš?“, pitao je.

Odgovorio sam mu: „Ako je moguće, odmah.“

Iste večeri smo počeli da proučavamo Bibliju. Bio sam presrećan što sam ponovo sa svojom duhovnom porodicom. Majka je ponovo pokušala da me spreči da se družim sa Svedocima, ali ovog puta nisam poklekao. Čvrsto sam odlučio da služim Jehovi i krstio sam se 31. avgusta 1947, kada sam imao 17 godina. Ubrzo sam počeo da služim kao opšti pionir.

RADOST U PIONIRSKOJ SLUŽBI

Prvo mesto gde sam služio kao pionir bio je grad Kveta, gde je nekada bila britanska vojna baza. Godine 1947, Indija je podeljena na dve države — Indiju i Pakistan *. To je pokrenulo lavinu religiozne netrpeljivosti, usled koje je došlo do jedne od najvećih migracija u istoriji. Tada je raseljeno oko 14 miliona ljudi. Muslimani koji su živeli u Indiji izbegli su u Pakistan, a hindusi i siki su iz Pakistana prešli u Indiju. Usred sveg tog haosa, ja sam se iz Karačija vozom uputio u Kvetu. Pošto je voz bio krcat veći deo puta sam proveo na stepeništu vagona, čvrsto se držeći kako ne bih pao.

Na pokrajinskom sastanku u Indiji, 1948.

U Kveti sam upoznao Džordža Singa, specijalnog pionira koji je imao nešto više od 20 godina. On mi je dao jedan stari bicikl, koji sam vozio ili gurao po brdovitom području. Uglavnom sam u službu išao sam. U roku od šest meseci, počeo sam da proučavam Bibliju sa 17 osoba, od kojih su se neki kasnije krstili. Jedan od njih je bio vojni oficir po imenu Sadik Masih. On je Džordžu i meni pomogao da prevedemo neke biblijske publikacije na urdu, zvanični jezik Pakistana. S vremenom je Sadik duhovno napredovao i postao revan objavitelj dobre vesti.

Ispred broda Kraljica Elizabeta, pre polaska u školu Galad

Kasnije sam se vratio u Karači, gde sam služio s Henrijem Finčom i Harijem Forestom, misionarima koji su tek bili završili biblijsku školu Galad. Mnogo toga sam naučio od njih. Jednom smo se brat Finč i ja uputili ka severu Pakistana kako bismo tamo propovedali. U selima smeštenim u podnožju visokih planinskih venaca, naišli smo na mnoge duhovno gladne i ponizne osobe koje su govorile urdu. Dve godine  kasnije, i ja sam pozvan u školu Galad. Nakon toga sam se vratio u Pakistan, gde sam povremeno služio kao pokrajinski nadglednik. Živeo sam u misionarskom domu u Lahoreu, zajedno s još trojicom misionara.

DUHOVNI OPORAVAK

Nažalost, 1954. je došlo do sukoba ličnosti među nekim misionarima koji su služili u Lahoreu. Pošto sam u toj situaciji postupio nemudro i nisam se držao po strani, dobio sam ozbiljan savet. Bio sam obeshrabren i razočaran jer sam mislio da sam zakazao kao misionar. Želeo sam da sve počnem ispočetka. Zato sam se vratio u Karači, a kasnije sam se preselio u London.

U mojoj skupštini je služilo mnogo članova betelske porodice. Među njima je bio i Prajs Hjuz, koji je tada bio sluga podružnice. On mi je s ljubavlju pomagao da se oporavim. Ispričao mi je da je jednom prilikom dobio ozbiljan savet od brata Džozefa Raterforda, koji je nadgledao delo propovedanja u celom svetu. Rekao je da je pokušao da se opravda i da ga je brat Raterford oštro prekorio zbog toga. Iznenadio sam se što mi je sve to ispričao sa osmehom na licu. Priznao mi je da je u početku bio veoma uznemiren zbog tog saveta. Ali kasnije je razumeo da mu je on bio i te kako potreban i u njemu je video odraz Jehovine ljubavi (Jevr. 12:6). Reči brata Hjuza su duboko uticale na mene i pomogle su mi da ponovo radosno služim Jehovi.

Otprilike u to vreme, moja majka se takođe doselila u London i počela je da proučava Bibliju, na predlog brata Džona Bara, koji je kasnije postao član Vodećeg tela. Veoma je brzo napredovala i krstila se 1957. Tek sam kasnije saznao da je i moj otac pre svoje smrti proučavao Bibliju sa Svedocima.

Godine 1958, oženio sam se Line, jednom sestrom koja se iz Danske doselila u London. Naredne godine nam se rodila ćerkica kojoj smo dali ime Džejn, a kasnije smo dobili još četvoro dece. S vremenom su mi u skupštini bile poverene veće odgovornosti. Međutim, pošto je Line bila slabog zdravlja, morali smo da se preselimo u toplije krajeve. Zato smo 1967. otišli u Adelejd, u Australiju.

BOLNI GUBITAK

U našoj skupštini u Adelejdu, bilo je 12 starijih pomazanih hrišćana, koji su bili veoma revni u službi propovedanja. Zahvaljujući njihovom dobrom primeru, ubrzo smo i mi bili zaokupljeni duhovnim aktivnostima.

Line i ja smo 1979. dobili Danijela, koji je bio naše peto dete. Imao je težak oblik Daunovog  sindroma * i doktori su rekli da neće dugo živeti. Ne mogu rečima da opišem koliko nam je bilo teško. Dali smo sve od sebe da se brinemo o njemu, a istovremeno smo se trudili da ne zapostavimo ostalu decu. Danijel je takođe imao urođenu srčanu manu i ponekad bi potpuno pomodrio zbog nedostatka kiseonika. Zato bismo morali hitno da ga vodimo u bolnicu. Iako je bio slabog zdravlja, bio je veoma inteligentan i izuzetno drag. Takođe je mnogo voleo Jehovu. Kada bismo se kao porodica molili pre jela, sklopio bi svoje ručice, spustio glavu i od srca bi rekao „amin“. Tek tada bi počeo da jede.

Kada je Danijel imao četiri godine, oboleo je i od akutne leukemije. Line i ja smo bili fizički i emocionalno iscrpljeni. Imao sam osećaj da ću doživeti nervni slom. Kada smo jedne večeri bili na ivici očaja, naš pokrajinski nadglednik Nevil Bramič došao je kod nas. Kada je video koliko nam je teško, oči su mu se napunile suzama i snažno nas je zagrlio. Tada smo zajedno zaplakali. Tešio nas je nežnim i saosećajnim rečima, što nam je mnogo značilo. Otišao je otprilike sat vremena posle ponoći. Ubrzo nakon toga, Danijel je umro. To je bilo nešto najgore što nam se desilo u životu. Pa ipak, izdržali smo te najteže trenutke sigurni u to da ništa, čak ni smrt, ne može da rastavi Danijela od Jehovine ljubavi (Rimlj. 8:38, 39). Jedva čekamo dan kada će opet biti s nama u novom svetu! (Jov. 5:28, 29).

UŽIVAM U POMAGANJU DRUGIMA

Iako sam doživeo dva ozbiljna moždana udara, i dalje mogu da služim kao starešina. Ono kroz šta sam prošao u životu pomoglo mi je da budem saosećajniji i da se više trudim da razumem druge, naročito one koji se suočavaju sa ozbiljnim problemima. Dok razmišljam o drugima, trudim se da ih ne osuđujem, već se pitam: „Kako je ono što su doživeli oblikovalo njihov način razmišljanja? Kako im mogu pokazati da ih volim? Kako ih mogu podstaći da ostanu uz Jehovu?“ Veoma uživam u tome što kao starešina mogu da brinem o drugima. Dok im pomažem i dok im pružam utehu, to i mene samog krepi.

I dalje uživam u vršenju pastirskih poseta

Osećam se poput psalmiste koji je rekao: „Kad se u meni umnože misli nespokojne, utehe tvoje [Jehova] miluju dušu moju“ (Ps. 94:19). Jehova je bio uz mene dok sam se suočavao s porodičnim problemima, verskim protivljenjem, razočaranjima i depresijom. Na mnoge načine je pokazao da je poput pravog Oca.

^ odl. 19 U početku su Pakistan sačinjavali Zapadni i Istočni Pakistan. Danas se na tom području nalaze Pakistan i Bangladeš.

^ odl. 29 Videti članak „Odgajanje deteta s Daunovim sindromom — poteškoće i radosti“ u Probudite se! od juna 2011.