Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

Jehova me je blagoslovio iznad svih očekivanja

Jehova me je blagoslovio iznad svih očekivanja

„TREBA da budem pionir.“ Ali pitao sam se: „Može li pionirska služba zaista biti tako uzbudljiva?“ Voleo sam svoj posao u Nemačkoj. Vodio sam poslove oko izvoza prehrambenih proizvoda u egzotične krajeve Afrike, kao što su Dar es Salam, Elizabetvil i Asmara. Nisam ni slutio da ću jednog dana u tim i drugim mestima širom Afrike služiti Jehovi punovremeno!

Kada sam napokon pobedio strahove i započeo s pionirskom službom, otvorio sam novo poglavlje svog života i ono što sam doživeo nadmašilo je sva moja očekivanja (Ef. 3:20). Ali možda se pitate kako se to desilo. Krenuću svoju priču od početka.

Rođen sam u Berlinu, samo nekoliko meseci nakon što je 1939. izbio Drugi svetski rat. Pred kraj rata 1945, Berlin je bio žestoko bombardovan. Tokom jednog takvog napada, bila je bombardovana i naša ulica. Moja porodica i ja pobegli smo u sklonište. Kasnije smo otišli u Erfurt, rodno mesto moje majke, gde smo bili bezbedniji.

Sa roditeljima i sestrom u Nemačkoj, oko 1950.

Majka je neumorno tragala za istinom. Čitala je dela filozofa i proučavala razne religije, ali nije bila zadovoljna. Otprilike 1948, dve Jehovine svedokinje su pokucale na naša vrata. Majka ih je pozvala da uđu i imala je za njih brdo pitanja. Nakon nešto manje od sat vremena, rekla je mojoj mlađoj sestri i meni: „Pronašla sam istinu!“ Ubrzo smo majka, sestra i ja išli na sastanke u Erfurtu.

Godine 1950, vratili smo se u Berlin, gde smo se priključili skupštini Berlin Krojcberg. Zatim smo se preselili u drugi deo grada i tu smo posećivali sastanke u skupštini Berlin Tempelhof. S vremenom se majka krstila, ali ja sam oklevao. Zašto?

SAVLADAO SAM STIDLJIVOST I NEODLUČNOST

Sporo sam napredovao jer sam bio veoma stidljiv. Premda sam išao u službu propovedanja, dve godine sam samo slušao kako su drugi svedočili. Situacija se promenila kada sam počeo da se družim s braćom i sestrama koji su dokazali da su odvažni i verni Jehovi. Neki od njih su bili u nacističkim koncentracionim logorima ili po zatvorima u Istočnoj Nemačkoj. Drugi su rizikovali  slobodu dok su krijumčarili literaturu u Istočnu Nemačku. Njihov primer je na mene ostavio dubok utisak. Smatrao sam da ako su oni bili spremni da rizikuju svoj život i slobodu za Jehovu i braću, onda i ja barem treba da se potrudim da savladam stidljivost.

Počeo sam da se oslobađam stidljivosti dok sam učestvovao u propovedničkoj akciji 1955. U pismu objavljenom u Informatoru *, brat Natan Nor je najavio da će ta akcija biti jedna od najvećih koja je ikada organizovana. Rekao je da ako bi učestvovali svi objavitelji, „imali bismo najdivniji mesec u službi propovedanja u istoriji“. Bio je potpuno u pravu! Nedugo posle toga, odlučio sam da predam svoj život Jehovi, a 1956. krstio sam se zajedno sa ocem i sestrom. Međutim, ubrzo sam morao da donesem još jednu važnu odluku.

Oduvek sam znao da bi pionirska služba bila pravi izbor, ali sam je stalno odgađao. Odlučio sam da u Berlinu prvo završim za trgovca kako bih se bavio uvozom i izvozom robe. Zatim sam želeo da neko vreme radim taj posao kako bih se usavršio i stekao iskustvo. Zato sam 1961. prihvatio posao u Hamburgu, gde se nalazi najveća nemačka luka. Što sam se više posvećivao poslu, to sam više odgađao pionirsku službu. Šta ću uraditi?

Zahvalan sam Jehovi što mi je preko braće pomogao da postavim prioritete. Nekoliko mojih prijatelja je započelo s pionirskom službom i bili su mi dobar primer. Sem toga, brat Erih Mund, koji je preživeo koncentracioni logor, savetovao me je da se oslonim na Jehovu. Rekao mi je da su braća koja su se tokom boravka u koncentracionom logoru oslanjala na sebe postala slaba. Međutim, oni koji su se potpuno oslanjali na Jehovu ostali su mu verni i uradili su mnogo za njegovu organizaciju.

Na početku pionirske službe, 1963.

Brat Martin Pecinger, koji je kasnije služio u Vodećem telu, takođe je hrabrio braću. Obično je govorio: „Hrabrost je najbolji posed koji možete imati!“ Nakon što sam ozbiljno razmislio o ovim rečima, u junu 1963. napustio sam posao i započeo s pionirskom službom. To je bila najbolja odluka koju sam ikada doneo! Dva meseca kasnije, čak i pre nego što sam počeo da tražim drugi posao, pozvan sam da služim kao specijalni pionir. Nekoliko godina kasnije, Jehova je uradio nešto što je nadmašilo sva moja očekivanja. Pozvan sam da pohađam 44. razred biblijske škole Galad.

NEPROCENJIVA POUKA U GALADU

„Nemoj brzo odustati od svog zadatka“ bila je jedna od najvažnijih pouka koje sam naučio u Galadu, i to od braće Natana Nora i Lajmana Svingla. Oni su nas ohrabrili da ne odustanemo od svog zadatka, čak i kada nastupe teškoće. Brat Nor je rekao: „Na šta ćete se usredsrediti? Na prljavštinu, insekte, siromaštvo? Ili ćete zapažati drveće, cveće i nasmejana lica? Naučite da volite ljude!“ Jednog dana, dok je brat Svingl objašnjavao zašto su neki brzo odustali, toliko su ga obuzele emocije da su mu oči zasuzile. Morao je da prekine svoje izlaganje kako bi se smirio. Bio sam duboko dirnut i čvrsto sam odlučio da ne razočaram ni Hrista ni njegovu vernu braću (Mat. 25:40).

Ja, Klod i Hajnrih kao misionari u Lubumbašiju, 1967.

Kada smo saznali u kojim zemljama ćemo služiti, u Betelu su neke od nas radoznalo pitali gde ćemo ići. Lepo su se izrazili o svakoj zemlji, sve dok ja nisam došao na red i rekao da idem u Demokratsku Republiku Kongo. Zastali su i samo rekli: „Oh, Kongo! Želimo ti Jehovin blagoslov!“ U to vreme Kongo se često spominjao u vestima zbog građanskog rata, plaćenika i ubistava. Međutim, ja sam bio usredsređen na ono što sam naučio u školi. Kratko nakon završetka Galada u septembru 1967, Hajnrih Denbostel, Klod Lindsi i ja  bili smo na putu za Kinšasu, glavni grad Konga.

ODLIČAN POLIGON ZA MISIONARE

Kada smo došli u Kinšasu, učili smo francuski tri meseca. Zatim smo avionom otputovali za Lubumbaši, nekadašnji Elizabetvil, koji se nalazi na krajnjem jugu Konga, blizu granice sa Zambijom. Smestili smo se u misionarski dom u centru grada.

Budući da se u većem delu Lubumbašija nije propovedalo, bili smo oduševljeni što smo prvi koji njegovim stanovnicima prenose istinu. Ubrzo smo imali više biblijskih kurseva nego što smo ih mogli voditi. Svedočili smo i vladinim službenicima i policajcima. Mnogi su pokazali veliko poštovanje prema Božjoj Reči i onome što smo radili. Ljudi su uglavnom govorili svahili, pa smo Klod Lindsi i ja naučili i taj jezik. Nedugo posle toga, bili smo zamoljeni da služimo u skupštini na svahiliju.

Iako smo imali mnoga divna iskustva, bilo je i poteškoća. Često smo sretali pijane vojnike koji su pretili oružjem ili problematične policajce, koji su nas lažno optuživali. Jednom je grupa naoružanih policajaca upala na naš sastanak, koji se održavao u misionarskom domu, i odvela nas u policijsku stanicu, gde smo morali da sedimo na podu do deset sati uveče, kada su nas pustili.

 Godine 1969, počeo sam sa putujućom službom. Kao pokrajinski nadglednik, ponekad sam dugo pešačio blatnjavim puteljcima kroz visoku travu, što je u Africi sasvim uobičajeno. U jednom selu se kvočka s pilićima preko noći ugnezdila ispod mog kreveta. Nikad neću zaboraviti kako me je u cik zore budila kokodakanjem. Rado se sećam kako sam s braćom razgovarao o biblijskim temama dok smo uveče sedeli oko logorske vatre.

Jedan od najvećih problema bila su lažna braća koja su podupirala pokret Kitavala *. Neki od njih su se uvukli u skupštine i bili na odgovornim mestima. Verna braća i sestre uspeli su da razotkriju većinu tih „podvodnih stena“ (Jud. 12). Jehova je na kraju očistio skupštinu i položio temelj za izvanredan porast.

Godine 1971, pozvan sam da služim u podružnici u Kinšasi, gde sam bio zadužen za korespondenciju, naručivanje literature, a sarađivao sam i sa Službenim odeljenjem. U Betelu sam naučio kako da u velikoj zemlji sa slabom infrastrukturom organizujem propovedanje. Ponekad je pošta mesecima putovala do skupština. Pošiljke bi iz aviona bile prebačene u čamce, koji su sedmicama bili zaglavljeni u vodi prekrivenoj vodenim zumbulima. Uprkos ovim i drugim preprekama, posao bi na kraju bio obavljen.

Bio sam zadivljen kako su braća uspevala da organizuju velike skupove s prilično ograničenim sredstvima. Bine su pravili na napuštenim termitnjacima. Zidovi su bili od visoke slonove trave, a ona je urolana mogla da posluži i za sedenje. Od bambusa su pravili stubove, a od trske krov i stolove. Koru drveta su sekli na štapiće koje su koristili umesto eksera. Prosto sam se divio upornosti i dovitljivosti naše braće i sestara. Prirasli su mi za srce. Mnogo su mi nedostajali kada sam morao da odem na drugi zadatak!

SLUŽBA U KENIJI

Godine 1974, počeo sam da služim u podružnici u Najrobiju, u Keniji. Bilo je mnogo posla, budući da je naša podružnica nadgledala deset okolnih zemalja, od kojih su neke zabranile naše aktivnosti. Često sam posećivao te zemlje, naročito Etiopiju, gde su naša braća bila progonjena i podnosila ozbiljne nevolje. Mnogi od njih su bili okrutno zlostavljani ili zatvarani, a neki su čak bili i ubijeni. Međutim, verno su istrajali jer su voleli Jehovu i jedni druge.

Moj život je 1980. dobio divan obrt kada je Gejl Mateson postala moja supruga. Ona je iz Kanade, a pohađali smo isti razred škole Galad. Tokom tih godina smo se dopisivali. Gejl je kao misionarka služila u Boliviji. Nakon 12 godina, opet smo se sreli u Njujorku. Ubrzo smo se venčali u Keniji. Mnogo sam zahvalan svojoj supruzi što je duhovno nastrojena i zadovoljna onim što ima. Ona je i dalje moja dragocena podrška i voljena saputnica.

Gejl i ja smo 1986. započeli s putujućom službom, a istovremeno sam služio i u Odboru podružnice. Putujuća služba je od nas iziskivala da služimo u mnogim zemljama koje je nadgledala podružnica u Keniji.

Govor na kongresu u Asmari, 1992.

Rado se sećam kako smo se 1992. pripremali za kongres u Asmari (u Eritreji), gde naše aktivnosti još nisu bile zabranjene. Nažalost, našli smo samo jedan zapušten ambar, koji je iznutra izgledao gore nego spolja. Na dan kongresa, bio sam zadivljen kako su ga braća preuredila u mesto dostojno obožavanja Jehove. Mnoge porodice su donele ukrasne materijale i vešto su prekrile sve ono što je kvarilo prizor. Uživali smo u zanimljivom programu na kom je bilo 1 279 prisutnih.

Putujuća služba je bila velika promena jer se smeštaj veoma razlikovao od mesta do mesta.  Jednom smo bili smešteni u gostinskom delu raskošne vile na obali mora. Drugi put smo noćili u radničkom naselju, u metalnoj baraci od koje su toaleti bili udaljeni više od 100 metara. Međutim, bez obzira na to gde smo služili, najradije se sećamo dana kada smo bili bogato zaposleni u službi zajedno s revnim pionirima i drugim objaviteljima. Kada nam je poverena služba u drugoj zemlji, morali smo da ostavimo mnoge drage prijatelje koji su nam veoma nedostajali.

ŽETVA BLAGOSLOVA U ETIOPIJI

Naše aktivnosti su krajem 1980-ih i početkom 1990-ih bile zakonski registrovane u nekoliko zemalja koje je nadgledala podružnica u Keniji. Zato su u tim zemljama osnovane podružnice. Godine 1993, počeli smo da služimo u Betelu u Adis Abebi, u Etiopiji, gde su nakon višedecenijske zabrane naše aktivnosti bile zakonski registrovane.

U putujućoj službi u Etiopiji, 1996.

Jehova je blagoslovio naš rad u Etiopiji. Mnoga braća i sestre su započeli s pionirskom službom. Od 2012, svake godine je više od 20 procenata objavitelja bilo u stalnoj pionirskoj službi. Sem toga, teokratske škole su pružile dodatnu obuku, a izgrađeno je i preko 120 Dvorana Kraljevstva. Betelska porodica se 2004. preselila u nove objekte, a Kongresna dvorana, koja se nalazi na istom posedu, pokazala se kao pravi blagoslov.

Moja supruga i ja smo tokom godina stekli mnogo bliskih prijatelja među braćom i sestrama u Etiopiji. Njihova toplina i ljubaznost zaista su nas dirnuli. Nedavno smo zbog zdravstvenih problema morali da pređemo u podružnicu u Nemačkoj. Tu se s mnogo ljubavi brinu o nama, ali zaista nam nedostaju naši dragi prijatelji iz Etiopije.

JEHOVA JE DAO DA RASTE

Svojim očima smo gledali kako Jehova daje da njegovo delo napreduje (1. Kor. 3:6, 9). Primera radi, kada sam u Kongu prvi put svedočio ruandskim rudarima koji su kopali bakar, u samoj Ruandi nije bilo nijednog Svedoka. Sada u toj zemlji ima preko 30 000 objavitelja. U Kongu je 1967. bilo oko 6 000 objavitelja. Sada ih ima oko 230 000, a više od milion ljudi je 2018. prisustvovalo Spomen-svečanosti. Ukupan broj objavitelja u zemljama koje je nekad nadgledala podružnica u Keniji porastao je na više od 100 000.

Jehova me je pre više od 50 godina preko razne braće podstakao da započnem s pionirskom službom. Premda se i dalje borim sa stidljivošću, naučio sam da se u potpunosti oslanjam na Jehovu. Ono što sam doživeo u Africi pomoglo mi je da razvijem strpljenje i da naučim da budem zadovoljan onim što imam. Gejl i ja se divimo braći i sestrama koji pokazuju izuzetnu gostoljubivost, istrajnost i pouzdanje u Jehovu. Veoma sam zahvalan za njegovu nezasluženu dobrotu. Jehova me je zaista blagoslovio iznad svih očekivanja (Ps. 37:4).

^ odl. 11 Kasnije nazvan Naša služba za Kraljevstvo, a sada se zove Hrišćanski život i služba propovedanja – radna sveska.

^ odl. 23 Naziv „Kitavala“ potiče od reči koja na svahiliju znači „dominirati, upravljati, to jest vladati“. Cilj ovog pokreta bio je politički – postizanje nezavisnosti od Belgije. Članovi tog pokreta su nabavljali, proučavali i delili publikacije Jehovinih svedoka. Izvrtali su biblijska učenja kako bi podržali svoja politička uverenja, sujeverje i nemoralan način života.