Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

Duhovno nasleđe mi je donelo puno blagoslova

Duhovno nasleđe mi je donelo puno blagoslova

BILO je gluvo doba noći. Pred nama je bila moćna i brza reka Niger, široka oko kilometar i po. U Nigeriji je besneo građanski rat i svaki prelazak preko reke mogao nam je doći glave. Ipak smo rizikovali i to više puta. Kako sam se tamo našao? Vratimo se najpre u vreme kada se još nisam ni rodio.

Moj otac, Džon Mils, postao je Istraživač Biblije 1913. godine, kada se krstio u Njujorku sa svojih 25 godina. Govor za krštenje je održao brat Rasel. Ubrzo nakon toga, moj otac je otišao na Trinidad, gde se oženio revnom suvernicom Konstansom Farmer. Tata je pomagao svom prijatelju Vilijamu Braunu prilikom projekcija „Foto-drame stvaranja“. To je radio do 1923, kada je bračni par Braun poslat u zapadnu Afriku. I tata i mama, koji su imali nebesku nadu, ostali su na Trinidadu.

MOJI DIVNI RODITELJI

Moji roditelji su imali devetoro dece. Prvo su nazvali Raterford, po tadašnjem predsedniku korporacije Watch Tower Bible and Tract Society. Kada sam došao na svet, 30. decembra 1922, dali su mi ime po Klejtonu Vudvortu, uredniku časopisa Zlatni vek (sada Probudite se!). Roditelji su nam obezbedili osnovno obrazovanje, ali su više isticali koliko je važno da duhovno napredujemo. Moja majka je vrlo vešto iznosila logične argumente iz Svetog pisma. Tata je voleo da nam priča biblijske priče. Pritom bi se sav uživeo i gestovima bi probao da nam dočara biblijske događaje.

Njihov trud je urodio plodom. Trojica od nas petorice sinova pohađala su Biblijsku školu Galad. Naše tri sestre su dugi niz godina služile kao pioniri na Trinidadu i Tobagu. Zahvaljujući poukama i dobrom primeru naših roditelja, na nama su se ispunile reči iz Psalma 92:13: „Oni koji su posađeni u domu Jehovinom, u dvorištima doma Boga našeg, oni će cvetati.“

U našoj kući se sve vrtelo oko službe propovedanja. Kod nas su se okupljali pioniri i često su razgovarali o bratu Džordžu Jangu, misionaru iz Kanade koji je bio u poseti Trinidadu.  Moji roditelji su sa oduševljenjem govorili o svojim nekadašnjim saradnicima, bračnom paru Braun, koji je tada bio u zapadnoj Africi. Sve to me je pokrenulo da već sa deset godina započnem sa službom propovedanja.

MOJI POČECI

U to vreme, naši časopisi su vrlo direktno razotkrivali lažnu religiju, pohlepan trgovački svet i iskvaren politički sistem. Zato je 1936. guverner Trinidada, pod uticajem sveštenstva, zabranio sve naše publikacije. Literaturu smo sakrili i delili je dok nismo potrošili sve zalihe. Često smo svedočili krećući se u povorkama, bilo peške bilo na biciklima, noseći plakate i deleći traktate. Propovedali smo u najzabačenijim delovima Trinidada, koristeći između ostalog i automobile sa zvučnicima u gradu Tunapuna. To je bilo zaista uzbudljivo! Zahvaljujući tome što sam rastao u tako dobroj duhovnoj atmosferi, krstio sam se sa 16 godina.

Grupa svedoka ispred automobila sa zvučnicima u Tunapuni

To duhovno nasleđe i prva iskustva u službi probudila su u meni želju da budem misionar. Ta želja me je još držala kada sam otišao na ostrvo Arubu 1944. i pridružio se bratu Edmundu Kamingsu. Bili smo presrećni kada se desetoro ljudi odazvalo na poziv da prisustvuju Spomen-svečanosti 1945. Naredne godine je osnovana prva skupština na tom ostrvu.

Sa mojom voljenom Oris

Ubrzo nakon toga sam svedočio koleginici Oris Vilijams. Čvrsto uverena u doktrine kojima je bila poučena, snažno ih je branila. Ali kada je počela da proučava Bibliju, saznala je šta je prava istina i krstila se 5. januara 1947. Kasnije smo se zavoleli i venčali. U novembru 1950. je počela sa pionirskom službom. Mogu reći da mi je Oris obogatila život.

UZBUDLJIVA SLUŽBA U NIGERIJI

Godine 1955. pozvani smo u 27. razred škole Galad. Tada smo Oris i ja dali otkaz, prodali kuću i druge stvari i oprostili se od Arube. Školu smo završili 29. jula 1956. i poslati smo u Nigeriju.

Sa betelskom porodicom u Lagosu, u Nigeriji, 1957.

Osvrćući se na to doba, Oris je rekla: „Misionarski život ima svoje uspone i padove i Jehovin duh nam pomaže da se na sve naviknemo. Za razliku od mog muža, nikada nisam imala želju da budem misionar. Više sam volela da imam svoj dom i odgajam decu. Počela sam da drugačije razmišljam kada sam uvidela koliko je hitno propovedati dobru vest. Kada smo završili Galad, bila sam spremna da se posvetim misionarskoj službi. Dok smo se ukrcavali na brod Kvin Meri, Vort Tornton, koji je radio s bratom Norom, poželeo nam je srećan put. Rekao nam je da ćemo služiti u Betelu. Nisam baš bila oduševljena kad sam to čula. Ali brzo sam se prilagodila betelskom životu i zavolela ga. Tu sam obavljala razne poslove. Najviše sam volela da radim na recepciji. Volim ljude, a tu sam bila u direktnom kontaktu sa braćom iz Nigerije. Često bi stizali prašnjavi, umorni i gladni. Uživala sam u tome da se pobrinem da se osveže i odmore. Pomisao da na taj način služim Jehovi donosila mi je pravu sreću i zadovoljstvo.“ Zahvaljujući svemu što smo radili za Jehovu, osećali smo se ispunjeno.

Kada smo jednom prilikom 1961. bili na porodičnom okupljanju na Trinidadu, brat Braun je sa oduševljenjem pričao šta je sve doživeo u Africi. Onda sam i ja pričao o sjajnom napretku u Nigeriji. Brat Braun me je zagrlio i rekao mom tati: „Džoni, ti možda nisi stigao u Afriku, ali Vudvort jeste!“ Tata je tada rekao: „Samo napred, sine moj! Samo napred!“ Ohrabrenje od tih duhovnih divova jačalo je u meni odlučnost da svoju misionarsku službu obavljam što bolje mogu.

Vilijam „Biblija“ Braun i njegova žena Antonija bili su nam velika podrška

Godine 1962, imao sam divnu priliku da dobijem dodatnu obuku u 37. razredu Galada, i to je trajalo deset meseci. Brat Vilfred Guč, koji je tada bio nadglednik podružnice u Nigeriji, pohađao je 38. razred i bio je poslat u Englesku. Tada sam ja dobio odgovornost da nadgledam  rad podružnice u Nigeriji. I ja sam poput brata Brauna počeo da često putujem širom Nigerije i upoznajem dragu braću, koju sam mnogo zavoleo. Iako nisu imali stvari koje se u razvijenijim zemljama podrazumevaju, oni su bili radosni i zadovoljni, što samo pokazuje da sreća i zadovoljstvo ne proističu iz materijalnih stvari. Prelepo je bilo videti kako su, i pored takvih okolnosti, na sastancima uvek čisti, uredni i dostojanstveni. Na kongrese bi pristizali u kamionima i autobusima otvorenim sa strane, karakterističnim za Nigeriju. Često su se na tim autobusima mogli videti upečatljivi slogani, poput ovog: „Kap po kap i nastaje moćan okean.“

Te reči su zaista tačne. I najmanji trud u službi propovedanja se isplati, a mi smo dali svoj doprinos. Godine 1974, Nigerija je postala prva zemlja posle Sjedinjenih Država u kojoj je broj objavitelja dostigao 100 000. Bio je to izuzetan uspeh!

Delo je napredovalo uprkos građanskom ratu, koji je u ovoj zemlji besneo od 1967. do 1970. Braća na bijafranskoj strani reke Niger mesecima nisu mogla stupiti u kontakt s podružnicom. Morali smo im odneti duhovnu hranu. Molili smo se Jehovi, pouzdali se u njega i nekoliko puta prešli reku, kao što sam spomenuo na početku.

Živo se sećam tih opasnih putovanja preko Nigera. Vojnici laki na obaraču, bolesti i druge opasnosti za tren oka su nam mogle odneti život. Nije bilo lako proći pored sumnjičave vladine vojske, ali je bilo daleko strašnije na bijafranskoj strani koja je bila okupirana. Jednom sam noću kanuom prešao brzi Niger od Asabe do Oniče i otišao u Enugu da ohrabrim tamošnje starešine. Drugom prilikom sam išao da ohrabrim starešine u Abi, gde je zbog bezbednosti bilo zabranjeno da se pali svetlo. Kada sam bio u Port Harkurtu, vladine snage su uspele da probiju bijafranske odbrambene linije van grada pa smo morali da prekinemo sastanak brzo se pomolivši.

Ti sastanci su bili neophodni da bi se braća uverila da ih Jehova voli i brine o njima i da bi ostala politički neutralna i ujedinjena. Braća su se veoma dobro držala za vreme tog užasnog perioda. Pokazivali su ljubav koja je nadjačala međuplemensku mržnju i ostali su u jedinstvu sa drugom braćom. Bilo nam je drago što smo mogli biti uz njih tokom tog teškog ispita vere.

Godine 1969, brat Milton Henšel je bio predsedavajući međunarodnog kongresa „Mir na zemlji“ na stadionu Jenki, u Njujorku. Mnogo sam naučio od njega pomažući mu, što se pokazalo veoma korisnim naredne godine kada smo u Lagosu, u Nigeriji, organizovali međunarodni kongres „Ljudi po Božjoj volji“. S obzirom na to da se te godine građanski rat tek završio, samo uz Jehovinu pomoć smo održali taj kongres. Prisutnih je bilo 121 128, a program su pratili na rekordnih 17 jezika. Brat Nor, brat Henšel i drugi, koji su čarter letovima došli iz Sjedinjenih Država i Engleske, prisustvovali su jednom od najvećih krštenja nakon Pedesetnice koja se spominje u Bibliji. Krstilo se čak 3 775 osoba! Nikada nisam imao više obaveza nego u periodu kada sam učestvovao u organizovanju tog kongresa. Toliki porast broja objavitelja premašio je sva očekivanja!

Međunarodni kongres „Ljudi po Božjoj volji“, sa 121 128 prisutnih i programom na 17 jezika, uključujući i ibo

Tokom više od 30 godina provedenih u Nigeriji, s vremena na vreme sam služio kao putujući nadglednik i kao zonski nadglednik u zapadnoj Africi. Misionari su bili veoma zahvalni za pažnju i ohrabrenje koje bi u tim prilikama dobili. Bilo je pravo zadovoljstvo uveriti ih u to da je njihov trud i te kako zapažen! Naučio sam da je najbolji način da se pomogne ljudima da napreduju taj da im se posveti pažnja. To je ono što čini Jehovinu organizaciju jakom i složnom.

Samo uz Jehovinu pomoć smo uspeli da se izborimo s problemima koje su doneli rat i bolesti. Videli smo da nas Jehova blagosilja. Oris je ispričala:

 „Oboje smo nekoliko puta imali malariju. Jednom je Vort izgubio svest i završio u bolnici u Lagosu. Rekli su mi da neće preživeti ali na sreću jeste! Kada je došao k sebi, bolničaru koji je pazio na njega pričao je o Božjem Kraljevstvu. Kasnije smo Vort i ja otišli kod tog bolničara, gospodina Nvambivea, i nastavili s njim razgovor o Bibliji. Prihvatio je istinu i kasnije postao starešina u Abi. I ja sam mnogima, pa čak i revnosnim muslimanima, pomogla da postanu verne Jehovine sluge. Ali radost nam je najviše pričinjavalo to što smo upoznali i zavoleli narod, kulturu, običaje i jezik Nigerije.“

Naučili smo još nešto: Da bismo bili uspešni u službi u drugoj zemlji, moramo voleti našu braću i sestre bez obzira na razlike u kulturama.

NOVI ZADACI

Nakon što smo služili u Betelu u Nigeriji, 1987. smo poslati kao misionari na prelepo karipsko ostrvo Sveta Lucija. Bilo je divno služiti tamo, ali sve sa sobom nosi svoje izazove. Za razliku od Afrike, gde su muškarci imali više žena, na Svetoj Luciji je problem bio što su parovi živeli nevenčano. Božja Reč je mnoge koji su proučavali Bibliju podstakla da promene i tako krupne stvari u svom životu.

Sa Oris sam proveo 68 divnih godina

Pošto smo zašli u godine, braća iz Vodećeg tela su 2005. odlučila da se preselimo u glavno sedište, koje se tada nalazilo u Bruklinu. Svakog dana zahvaljujem Jehovi što mi je dao Oris. Ona je umrla 2015. godine, a ja i dalje patim za njom. Bila je žena koju ne možeš da ne voliš. Nisam mogao imati boljeg životnog saputnika. Zajedno smo proveli 68 godina. Shvatili smo da je tajna sreće, bilo da se radi o braku ili o skupštini, poštovati poglavarstvo, velikodušno opraštati, ostati ponizan i ispoljavati plod duha.

Kada bi nešto pretilo da nas razočara ili obeshrabri, molili smo Jehovu da nam pomogne da mu uprkos svemu služimo celim srcem. Kad god smo se prilagođavali novim okolnostima, stvari su išle nabolje – a najbolje nam tek predstoji! (Is. 60:17; 2. Kor. 13:11).

Jehova je blagoslovio trud mojih roditelja i drugih na Trinidadu i Tobagu, tako da prema poslednjim izveštajima tamo Jehovi služe 9 892 osobe. Zahvaljujući trudu braće na Arubi, prva skupština u kojoj sam služio je napredovala i sada na tom ostrvu ima 14 divnih skupština. Broj objavitelja u Nigeriji je porastao na 381 398. A na Svetoj Luciji, Jehovi služe 783 osobe.

Sada imam više od 90 godina. Psalam 92:14 o onima koji su „posađeni u domu Jehovinom“ kaže: „Cvetaće i kad im kosa osedi, ostaće krepki i snažni.“ Neizmerno sam zahvalan za život koji sam proveo služeći Jehovi. Moje bogato duhovno nasleđe mi je dalo poleta da Jehovi dam svoje najbolje. A on me je zauzvrat bogato blagoslovio, ispunivši obećanje koje je dao svojim slugama: „U dvorištima doma Boga našeg, oni će cvetati“ (Ps. 92:13).